ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Dojčinović u pank akciji

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Od 22. oktobra 2014. godine u prodaji na kioscima širom Srbije pojavljuje se knjiga Šarić: Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu, autora Stevana Dojčinovića, tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika CINS-a, koji u poslednjem delu, „Epilog“, kapitalizuje ovaj narativ u vezi s Miloradom Ulemekom, kako bi Miloviću obezbedio sigurno zaleđe – svi koji napadaju bivšeg načelnika UKP tako implicitno bivaju optuženi da relativizuju njegovu ulogu tokom akcije „Sablja“, amnestiraju Legiju i skrnave Đinđića. Autorov odnos prema Miloviću, za kojeg kaže da je smenjen medijskim kampanjama koje su pokrenute nakon Šarićevih izjava pred sudom,[1] tokom čitave knjige samo formalno izgleda ambivalentan i ekvidistantan: „Dok sam pisao ovu knjigu, pokušavao sam da stupim u kontakt s Rodoljubom Milovićem, ali on nije pristao na razgovor.“[2] Posle 173 stranice, u fusnoti koja se odnosi na tekst objavljen 1. jula 2013. godine, Dojčinović napominje da je razgovarao s Milovićem i pitao ga o njegovom doušniku, kriminalcu Milutinu Markoviću Puti, s kojim je sarađivao, a da je ovaj zbog toga prekinuo svaki kontakt s njim.[3] Čitava knjiga, međutim, prepuna je podataka koji se nisu mogli dobiti na drugi način osim iz izvora MUP, BIA i Tužilaštva, i to ne samo tamo gde se izvori navode već upravo u delovima koji Dojčinoviću uzgredno omogućavaju tečan narativ. Iako priznaje da je Milović „želeo da utiče na medije i kreira afere i kampanje“, autor ga predstavlja pre svega kao kolateralnu štetu tabloidnih napisa i vlasti Aleksandra Vučića, koja, iz nekog razloga, više veruje licu na optuženičkoj klupi, okrivljenom za najteža krivična dela, nego svom odlikovanom službeniku, što predstavlja i jednu od njegovih osnovnih tema svaki put kada povodom knjige govori za neki medij.[4] Dojčinović, ipak, propušta da napomene da su kao zvaničan razlog smene načelnika Uprave kriminalističke policije na konferenciji za novinare navedeni nezadovoljavajući rezultati akcija „Grom“ i „Grom 2“, u kojima je većina krupnih narko-dilera širom zemlje pod nerazjašnjenim okolnostima uspela da izbegne hapšenje.[5]

Koncepcijski i metodološki gledano, poslednja dva dela, „Crna Gora“ i „Epilog“, potpuno odudaraju od ostatka knjige i služe tome da odrede s kojom porukom autor želi da čitalac razume prethodnih 90 odsto manje-više činjenično prikazanog sadržaja, ili, drugim rečima, zbog čega je uopšte ovu knjigu trebalo napisati. Međutim, ova dva dela, ako se računa samo ono što izlazi iz autorovog pera, uopšte se i ne bave istraživačkim novinarstvom, već običnim selektivnim slaganjem događaja iz perspektive dnevnopolitičkog medijskog toka, pa se tako postavlja pitanje da li autor takav tok tretira kao bitniji i ubedljiviji od „istraživačkog“, i ako tretira, da li to znači da je čitavih 90 odsto knjige instrumentalizovano samo da bi se napravila nekakva spona s onim što je rečeno u poslednja dva dela. Tako proizlazi da ti delovi idejom paradoksalno prethode svemu ostalom, a kompletna materijalna građa knjige tu je samo da bi autor stvorio efekat dobre utabanosti i tako pokušao da sakrije niz tendencioznih manipulacija i laži u preostalih 10 procenata; zaključak je definisan pre početka pisanja knjige, iz koje kao takav uopšte i ne sledi.

Prevedeno na jezik označitelja, ovaj funkcionalni disbalans u knjizi postiže se time što se Darko Šarić usiljeno upotrebljava kao lakmus papir, koji, onakav kakav je opisan u prvih 90 posto knjige, pomaže da se određena imena sada gotovo na sam pomen okarakterišu i povežu u negativnom svetlu. U prilog tome koliko je ta nesrazmera neprirodna i tendenciozna svedoči i činjenica da se označitelji koji su predviđeni da se pojave u poslednja dva dela ne pojavljuju nijednom ili gotovo nijednom na prethodnih 256 stranica knjige. To su Milo Đukanović, Stanko Subotić, Vladimir Popović i Aleksandar Vučić – ponovo dve mete i dva sredstva, identičan sklop kao u periodu 2001–2003. godine, čak i ista lica, s tim što mesto tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića u hajci deset godina kasnije zauzima aktuelni premijer Aleksandar Vučić. Ova knjiga pojavljuje se u izdanju Samizdata, izdavačke kuće čiji je direktor Veran Matić, takođe glavni i odgovorni urednik informativnog programa TV B92, dok je recenzent knjige novinar Vremena Miloš Vasić. Ipak, finansijer Šarića, prema priznanju CINS-a, jeste i organizacija OCCRP.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj