Foto: Oksana Toskić

ČETIRI OZNAČITELJA I SAHRANA: Matrica se ponovo uspostavlja

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Da li je i model manipulacije isti? Stanko Subotić je devedesetih bio ovlašćeni distributer kompanija British American Tobacco, Raynolds i drugih, zbog čega je predstavljao konkurenciju Marku Miloševiću, koji se bio dokopao nelegalnih tokova istih brendova cigareta čiji je zvanični zastupnik već godinama bio Subotić. Nakon upada pripadnika policije u njegove stambene i poslovne objekte 1997. godine, predvođenih „Miodragom Vukovićem, desnom rukom tadašnjeg šefa kriminalističke policije Dragana Ilića“,[1] a pod patronatom šefa Resora državne bezbednosti Jovice Stanišića, Subotić je bio primoran da ode iz zemlje. Zbog svojih bliskih veza s Milom Đukanovićem, koji se iste 1997. godine otvoreno usprotivio kandidaturi Slobodana Miloševića za predsednika SRJ, izjavivši da je ovaj „prevaziđeni političar“,[2] te zato što je pomagao opoziciju u Srbiji – Subotić konačno postaje označitelj za kriminal i sredstvo koje automatski treba da kontaminira svako ime s kojim se bude dovelo u vezu.

Na taj način, označitelj Subotić se kao kuga širi na Đukanovića i Đinđića, a 2001. godine uobličuje u medijski triedar pod nazivom „duvanska mafija“, ubrzo po formiranju Vlade Srbije. Od iste godine, bivši službenik Vladimira Popovića u marketinškoj agenciji Spektra, Aleksandar Tijanić, označava sekretara Biroa za komunikacije sa medijima u Vladi Srbije kao Đinđićevog cenzora koji ne dozvoljava da u javnost isplivaju kriminalne aktivnosti koje potiču od triedra.[3] Dakle, pored direktne kampanje o navodnim kriminalnim vezama premijera Đinđića u Srbiji i predsednika Đukanovića u Crnoj Gori, vodi se i kampanja pomoćnog karaktera, samo da bi se postigla dvostruka afirmacija prve kampanje, jer je predmet cenzure, ono što navodno ne sme da se objavi, takođe ta ista kriminalizacija političara. Tako Đukanović i Đinđić postaju i kriminalci i cenzori; da bi bili kriminalci, svakako moraju kriti nešto, tj. kontrolisati medije, a njihove ličnosti, iako su medijski pretežno rezultat autoprojekcije Miloševićevićeve vlasti, bez ikakve šanse da se o njima razvije i najmanja pozitivna identifikacija, bivaju osuđene na opis „još gori od Miloševića“.[4]

„U politici, a posebno u medijima, fenomen identifikacije predstavlja centralno mesto uticaja i izgradnje javne harizme. Očigledno je da kod najvećeg broja novinara nikada nije došlo do kakve-takve identifikacije ne samo sa Zoranom Đinđićem nego ni sa idejama za koje se on zalagao. Pokazalo se, naime, da se ta identifikacija mnogo lakše postiže sa mizantropskim i autističkim vladarima. Takvi vladari istovremeno izazivaju divljenje, strah, na kraju i odbojnost. Ali to je ona vrsta transfera u kojoj ipak postoji neka vrsta identifikacije, bar u obliku zavisti“, napisao je 2003. godine Velimir Ćurgus-Kazimir.[5] U drugom izdanju svoje analize dodaće sledeće: „Srpski mediji imali su mogućnosti da se aktivnije uključe u menjanje Srbije i u borbu protiv teškog i tragičnog nasleđa, koje nije bilo samo Miloševićevo. Većina medija je tu šansu veoma slabo iskoristila. Umesto da podrži promene i suočavanje sa prošlošću, većina medija je vodila kukavičku i uskogrudu uređivačku politiku. Uz zaista retke izuzetke, mediji su uglavnom sumnjali u to da su u Srbiji promene uopšte moguće. [...] Verujem da je nemali broj novinara i urednika ’navijao’ za Đinđićeve političke i državničke ideje i da nije gajio simpatije za nacionalističko i reakcionarno političko i medijsko podzemlje. Pa ipak, ti i takvi novinari i urednici, nisu bili u stanju da se otvoreno svrstaju i ’navijaju’ za Zorana Đinđića i njegovu Vladu i najčešće se nisu usuđivali ni da se suprotstave tvrdnjama i manipulacijama iz usta njegovih protivnika.“[6]

Zbog toga, ono što je bio triedar, sada funkcioniše kao tetraedar (Đinđić–Popović–Đukanović–Subotić), sve do ubistva premijera, koje je ova medijska hajka ne samo potpomogla već je trebalo da posredstvom ubistva prebaci i očuva značenje koje je Đinđić kao označitelj zadobio u njoj, ali to nije bilo tako lako. Štaviše, Đinđić kao mrtav, kao odsutni označitelj, neočekivano je postao nesnosan i bilo je gotovo nemoguće da se njime dalje direktno manipuliše u negativnom smislu, pa je morao preći na drugu stranu i kao totem postati saveznik svih onih koji su nastavili hajku na preostala tri člana iz tetraedra, i to utoliko većom žestinom što je realno više bilo neophodno potisnuti prethodni negativan odnos prema nekada živoj osobi. „Osećanje krivice zbog nedovoljne podrške, nerazumevanja, pa i odsustva simpatija tokom života, nesumnjivo su delovali u najširim slojevima društva. Mediji su, bez obzira na pravila vanrednog stanja, jednostavno morali da poslušaju to masovno izraženo osećanje“, piše Ćurgus.[7] Ni za trenutak, međutim, ne treba pomisliti da su to radili svojevoljno; ovde je pre reč o makar nakratko uzvraćenom udarcu onog dela javnog mnjenja koje se u trenutku osetilo indoktrinirano konstantnim kampanjama i aferama koje su ti isti mediji plasirali. Đinđić kao figura postao je nešto s one strane svakog medijskog napisa, a da bi se hajka nastavila, taj iznenadni fakticitet se morao uvažiti i iskoristiti kao adut za njen nastavak. Zbog toga su još pre ukidanja vanrednog stanja za kriminalni renome Đinđića u javnosti krivim proglašeni upravo njegovi najbliži saradnici i prijatelji, pa se tako i onima kojima je bilo žao Đinđića otvorio put da to kompenzuju tako što će, u suštini, samo nastaviti da mrze – Vladimira Popovića, Stanka Subotića i Mila Đukanovića.[8]

Više od deset godina ova medijska matrica napada i sleva i zdesna – i od strane onih više građanski orijentisanih i onih tvrđih, koji zastupaju nacionalističke i etnocentrične stavove; onih koji zagovaraju prioritet socijalnog nad tržišnim, ili obratno; medija i njihovih udruženja poput UNS-a, NUNS-a, Vremena, NIN-a, Blica, Politike, Danasa, Kurira, B92, Peščanika, Radija Slobodna Evropa, Večernjih novosti i drugih – čekala je na to da se ispuni upražnjeno mesto četvrtog člana. Ova matrica i dalje predstavlja jedinstveni, iznova živi, zombi fenomen u istoriji srpskog i crnogorskog novinarstva, koji svaki put, koliko god vremena da prođe, nekako ponovo uspeva da spoji uzajamno nespojive i sastavi tako najširi mogući front medijskog otpora i nelagodnosti. Gotovo ništa ne naučivši u međuvremenu, ne unapređujući rad na sebi i novinarskoj profesiji, glumeći i dalje žrtvu svaki put kada zaslužuje da bude kritikovana zbog neodgovornosti za napisano i izgovoreno – dočekala je, uz svu prateću bizarnost, da bude stidljivo predstavljena u „Epilogu“ Dojčinovićeve knjige, a da on toga nije nužno ni svestan.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj