Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Znam šta ste radili Zoranu Đinđiću

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Da je označitelj Vladimir Popović posebno indikativan u istraživanju medijske hajke u Srbiji i Crnoj Gori – što znači da se svakim pominjanjem njegovog imena u javnosti, iz netransparentnih razloga a s ciljem difamacije, aktivira nebrojeno mnogo novinara, nevladinih organizacija, tzv. strukovnih i udruženja za odbranu ljudskih prava i sl. – upečatljivo govore i događaji uoči i neposredno nakon smene načelnika UKP Rodoljuba Milovića. Kao vrstan poznavalac kancerogenih oblika medijske scene, s kojom je imao posla radeći u Vladi, i kao neko ko je od nje nesumnjivo najviše štete pretrpeo u poslednjih više od petnaest godina, Popović 18. juna 2014, u intervjuu za list Danas izgovara rečenice koje će izazvati lavinu nervoznih reakcija: „Da, mislim da je atmosfera 2003. i danas vrlo slična. Prepoznaje se to po udruživanju u blok do juče zaraćenih medija, političara, pojedinaca, delova diplomatske zajednice, takozvanih boraca za građanska prava i fašista. Naravno, nisu motivi isti, kao što ni Vučić i Đinđić nisu isti. Za razliku od današnjeg premijera, Đinđićeva podrška je tada bila oko pet odsto.“[1] Ovi stavovi, kao uostalom i kompletan intervju, dolaze kao reakcija na tekst koji se dan ranije pojavio u tabloidu Kurir pod naslovom „Milo sprema udar na Srbiju: Đukanović napada medije da bi preuzeo kontrolu!“, kao i na odgovor koji je premijer Crne Gore uputio odmah istog dana, kada je svog srbijanskog kolegu upozorio „da ’rukopis’ pojedinih napisa u beogradskoj štampi veoma liči na onaj iz 2003. godine“.[2]

Iako je sasvim očito da i Đukanović i Popović – koji ne kriju da su bliski prijatelji i čiji je uzajamni odnos, uz Stanka Subotića, upravo posledica svega što im je taj već pomenuti Veliki Drugi, lakanovski rečeno, godinama činio, nepopravljivo im menjajući život, a delimično i psihu, i tako ih prisilno, u smislu u kojem se ta reč u psihoanalizi koristi za simptom, zbližavao jedne s drugima – govore o stanju u medijima koje porede s atmosferom medijskog linča prema Zoranu Đinđiću, koji je kulminirao upravo 2003. godine, neposredno pre nego što je ubijen, ova izjava u krugovima koji su se na ovaj ili onaj način osetili prozvanim u panici je konsekventno ubrzana, pojačana i protumačena kao poruka da Vučiću preti ubistvo. Time je istovremeno elegantim potezom potisnuto ono što je uistinu stajalo u srži poruke Đukanovića i Popovića – neodgovornost, bezobrazluk i kriminal novinara i medija, te njihova sprega s odmetnutim delovima vlasti, koji se posle toliko godina ponavljaju po identičnom obrascu.[3]

Pitanja za analitičara zato ovde glase: Da li je moguće da je ubistvo Đinđića samo po sebi zasenilo sve ono što je imenu tog čoveka činjeno još duže vreme pre brutalnog događaja, ili je pak samo iskorišćeno? Da li je žal za ubijenim premijerom onda takođe bila i neka vrsta kolektivnog načina da se kreatori javnog mnjenja i njihovi konzumenti prećutno iskupe i operu od onoga što su aktivno ili pasivno činili dok je premijer bio živ? Ne krije li se baš u ovom metapsihološkom mehanizmu, toliko puta detektovanom u Frojdovim istraživanjima, i pravi razlog za „naknadnu pamet“ – impozantno, gotovo fanatično i frenetično insistiranje pojedinih medija u vremenu nakon 2003. godine da se otkrije politička pozadina atentata, kao što je to bio slučaj s Peščanikom? Kako od istih medija i udruženja prolaze oni koji ih danas podsećaju na to što su činili i koji sad kao iz naftalina treba da vade i predočavaju činjenice te monstruozne hajke? U iskaljivanju besa prema, logično, Đukanoviću i Popoviću, razgolićuje se upravo ta neprijatna, nepodnošljiva istina da hajka sve ovo vreme na jednom drugom nivou, na jednoj „drugoj pozornici“ nikada nije ni prestala.

Dokumentarni film koji je snimljen u produkciji Peščanika i emitovan na televiziji B92 12. marta 2011, na osmogodišnjicu ubistva, nosi naziv Atentat – naša privatna stvar. Iako sadrži dozu ironije i cilja na državu koja ne rešava političku pozadinu atentata, u naslovu upadljivo štrči reč ’privatna’, koja kontrastira događaju koji je javan da javniji ne može biti, s obzirom na to da se radi o ubistvu funkcionera koji je obavljao najvišu javnu funkciju u izvršnoj vlasti. U potpunoj opoziciji prema aristotelovskoj tradiciji, prvobitna ironija lako može da sklizne u sasvim drugačiju konotaciju – da ako neka stvar postane toliko javna da to probija sve granice izdržljivosti, onda, paradoksalno, ne postoji način da se ona ne interiorizuje i ne postane neizostavni deo privatnosti, u smislu nečega o čemu se ne govori, ali se naširoko oseća u vazduhu. Taj introjektivni potez od javnog ka privatnom, međutim, može prirediti samo superego koji upućuje na grižu savesti i krivicu, stid i nelagodnost. S obzirom na to da u naslovu stoji ’naša privatna stvar’, postaje jasno da ne postoji značenje u jeziku koje bi od toga moglo izuzeti urednice Peščanika, što, dakle, oličava njihovo latentno priznanje da su medijski saučestvovale u zločinu.

Govoreći o odnosu medijskog linča i samog atentata neki od upućenijih, koji su bili na strani Vlade, kao što je tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, ići će toliko daleko da će dati potpunu supremaciju tom i takvom linču, u kojem će videti čistu zlonamernost, tvrdeći da je medijska atmosfera zapravo ta koja je omogućila da se atentat desi i bez koje ne bi ni bio realno ostvarljiv. Odatle u pravom smislu reči dolazi i krivica medija koji su se samo prividno po inerciji, iz gluposti ili vođeni senzacionalističkim apetitima da bi rasprodali tiraž ili povećali čitanost, gledanost i slušanost, pridruživali onim dokazano mafijaškim – jer su, a da to, naime, nisu znali, ili ih uopšte nije bilo briga, radili u čistu korist kriminalaca i ubica. „Kakve su prilike bile svedoči i podatak da su advokati Dejana Milenkovića Bagzija, nakon pokušaja atentata kod hale ’Limes’, dobili više prostora u medijima nego što je ijedan policijski zvaničnik ikada dobio od petog oktobra naovamo. To nikako nije slučajno, to nije novinarska trka za atrakcijama, to nije ni političko neslaganje sa Vladom. To je zla namera. Zla namera koja stvara atmosferu – priliku. ’Prilika je ubila premijera’ – reče jedan moj saradnik.“[4]

Malo dalje, govoreći o namerama i osujećenim planovima atentatora, autor navodi: „Verovali su da je besomučna politika i medijska kampanja vođena protiv premijera i Vlade Srbije urodila plodom i da je premijer toliko omražen da za njim niko neće zažaliti.“[5] Nastojanje da premijer, bilo tadašnji ili današnji, bude omražen među građanima, predstavlja kako proizvod tako i oružje ove, u suštini, jedne te iste medijske kampanje; dakle, ne čak ni puka diskreditacija, svakako ne argumentovana kritika, već brutalni, sirovi transfer neskrivene lične mržnje u što veći broj glava konzumenata. To će 20. marta 2015. godine u radio-emisiji Peščanik svojim gestovima potvrditi i Vesna Pešić, koja će prvi put predložiti da svima onima koji optužuju „novinare“ i „intelektualce“ za mržnju i ponižavanje Vlade i premijera Vučića treba kazati „da vas stvarno već i mrzimo“. „Kao što smo mrzeli i Miloševića. Mrzeli smo ga. Šta, voleli smo Miloševića? Pa nismo, mrzeli smo ga.“[6] Đinđić kao predmet mržnje još jednom je preskočen i prećutan, kao da sociološkinja naprasno ne zna ništa o tome kako se Peščanik svojevremeno odnosio prema pokojnom premijeru.[7] Već 2016. godine patološka mržnja kod ovog lica toliko napreduje da se na istom sajtu, mimo toga što se bez ubedljivih argumenata za premijera navodi da je „nepristojan“, „brutalan“, da je njegovo ponašanje „šmirantsko i nevaspitano“, te da ima „iskvaren mozak“, uzima teza iz razgovora slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka i njegovog kolege u Srbiji Zorana Đinđića iz 1999. godine, da bi, nakon rušenja Miloševića u Srbiji, mogao na vlast doći režim „koji prema vani izgleda moderno i zapadnjački, ali potajno iznutra pljačka zemlju i ucjenjuje Zapad“, i podmeće kao opis za vlast Aleksandra Vučića. Tako se, zarad označavanja „najvećeg zla“, za tren oka ponovo prelazi preko činjenice (amnezija iz utilitarizma) da citat zapravo upadljivo odražava ključnu karakteristiku perioda od 2004. do 2012. godine, odnosno prethodnih režima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, koji se u tekstu još jednog kataklizmičnog naziva nijednom rečju ne pominju.[8]

Ne obazirući se na to da se poruka Đukanovića odnosi na metodološki preslikanu hajku u kojoj je bio akter dok je Đinđić vodio Vladu, Dragan J. Vučićević, urednik tabloida Informer, „gasirao“ je po običaju i ovu poruku i 19. juna objavio naslovnicu „Vučiću, imaš 48 sati da razbiješ mafiju u policiji, preti ti sudbina Zorana Đinđića!“, želeći pre svega da ukaže na saznanja da je tekst objavljen u Kuriru, koji optužuje Đukanovića, Milovićevo maslo. Ovakav naslov, međutim, još više je uticao na razvoj manipulacije, pa je od njega napravljen ključ za tumačenje onoga što su rekli Đukanović i Popović. Taj napis ubrzo je postao predmet sprdnje, a krivicom Vučićevića, njegovih metoda i manira u kojima preterivanje i neumerenost nikada nisu naodmet, izjave crnogorskog premijera i njegovog prijatelja okarakterisane su kao klasičan spin koji treba da uplaši građane, što se realno i može reći za Vučićevićev naslov, jer ni Đukanović ni Popović nisu tvrdili tako nešto. Istovremeno, Vučićević je u nadi da je distancirao sebe od nekadašnjih medijskih radnji, zapravo samo ponovio ono što je radio u prvoj deceniji novog milenijuma, sada doduše odmažući aktuelnom premijeru na način kojim veruje da mu u stvari pomaže. I to će činiti neprestano.

Tako se u poslednjem delu knjige Šarić Stevan Dojčinović iz CINS-a koristi Vučićevićevim učinkom i piše sledeće: „Kurir se, takođe, uključio u kampanju i optužio Mila Đukanovića da upravlja medijima u Srbiji, aludirajući na to da on učestvuje u kampanji protiv srpske policije. Đukanović i Vladimir Popović su uspeli da to ’spinuju nazad’. Tvrdili su kako je napad Kurira na Đukanovića zapravo poruka Vučiću, te kako je srpskom premijeru glava u torbi. Navodno se Vučić našao u situaciji kao Đinđić pred atentat 2003. godine. Nisu objasnili ko to planira da napadne Vučića.“[9] Dojčinović je, međutim, propustio da naznači da iza teksta u Kuriru stoji Milović, ali je referirajući na jedan intervju s njim u tom tabloidu, napisao: „Onda je Milović napravio, verovatno, najveću grešku. Sam se javio – i to Kuriru, listu koji je poznat po lansiranju afera, u kojem je Milović imao veze.“[10] Tako, na jednoj stranici autor priznaje Milovićeve veze u Kuriru, a samo dve stranice nakon te ni na pamet mu ne pada da postavi pitanje o mogućim Milovićevim motivima da kompromituje premijera Crne Gore preko saradničkih medija i pojedinaca iz Vijesti, Monitora i Dana koji su sagovornici u spornom tekstu. Razlozi zbog kojih je Dojčinović propustio da postavi ovo logično pitanje potpuno su transparentni: ono što je Milović u kooperaciji s Tužilaštvom sve vreme činio ili pokušavao da čini u okviru medijskih nadgradnji akcije „Mreža“ i „Balkanski ratnik“, činio je uz pomoć samog Dojčinovića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj