Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Prorokovićev niz

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Sa strane Demokratske stranke Srbije, jedan od najaktivnijih i u medijima najzastupljenijih funkcionera koji je vladu Zorana Đinđića optuživao za kriminal, Dušan Proroković, tadašnji potpredsednik Izvršnog odbora DSS-a, 20. avgusta 2001. godine za Dan izjavljuje da se Vlada „pokazala kao potpuno nesposobna“, a sutradan da je „za porast kriminala najodgovorniji Đinđić“.[1] U izjavi za B92 od 24. jula iste godine služi se čitavim sledom „indicija“ koje bi trebalo da potkrepe takvu tvrdnju: „Premijer ako želi nešto da objasni može da objasni kako putuje nečijim privatnim avionom u službenu posetu, kako može da izjavi da je korišćenje tog aviona plaćeno, a vlasnik aviona [Stanko Subotić, prim. aut.] izjavi da on ne naplaćuje letove premijera jer je Srbija u teškoj ekonomskoj situaciji, kako može da donese odluku o izručenju dva naša građanina ilegalno, tajno, protivustavno, nezakonito i zaverenički, koliko je moguće da kolegijum Vlade ne raspravlja ko je od funkcionera vozeći policijski ’audi 8’ napravio sudar na autoputu.“ Dva manira u njegovom političkom govoru lako su uočljiva; prvi se sastoji u kategoričkom odbacivanju i ništenju svega što čini Vlada, bez ulaženja u konkretne detalje koji bi takav sud i potkrepili, da bi se zatim, kada se traži eventualno objašnjenje za takvu tvrdnju, izdeklamovao niz nepovezanih događaja koji se pokušavaju predstaviti kao dokazi, što je drugi manir.

Jedna od poslednjih karakterističnih izjava po kojoj će Proroković ostati upamćen jeste ona da „nije ubijen premijer, nego Zoran Đinđić“, kao skraćeni oblik izjave advokata Zvezdana Jovanovića, Nenada Vukasovića, koja glasi: „Odgovorno tvrdim da nije ubijen premijer koji je Srbiju hteo da uvede u Evropu, već je ubijen Zoran Đinđić, zbog velikog novca koji se pravio pod okriljem političara i međunarodnog kriminala.“[2] Ali tek ovo skraćenje udara pravo u metu; simbolička uloga, državnički, tj. politički diskurs, najpre se potpuno eliminiše negiranjem ekskluzivnosti najviše funkcije u Vladi, da bi preostalo samo ono što svako ima: ime – označitelj – tj. upravo onaj materijal, De Sosirova akustička slika, ono što se sve vreme medijski gradilo i u javnosti kalilo kao rezultanta apsolutno svih koji su se prema premijeru Srbije, još od početka, odnosili samo kao prema označitelju kojem je važno prilepiti određeno označeno – kao prema „Zoranu Đinđiću“. Rad ideologije kod Prorokovića ide do kraja; bez obzira na nove okolnosti, na dokaze, na svet oko njega, najbitnije je i dalje samo to da se ne menjaju stavovi koji su ukotvljeni još odranije, da se ostane častan i dosledan svojim idealima i konceptima, da se izdrže pritisci spoljašnjosti koja govori suprotno i demantuje unutrašnjost (jer to su samo okolnosti i ništa više; da su druge okolnosti, istina bi mogla da izađe na videlo, a ovako mora da sačeka neko drugo vreme, itd.).[3] To ne znači nužno da se Dušan Proroković „suštinski“ pronalazi u svojim stavovima; sasvim suprotno, poenta ideološkog delovanja jeste da nikakve suštine tu nema osim rada diktata koji, jednom prisvojen, okupira ceo simbolički identitet osobe (ono po čemu me drugi znaju i po čemu sebe smatram da jesam) i vrlo teško ga se posle odriče. U tom smislu, priskrbljivanje ideološkog načina mišljenja (filozofije) ne podrazumeva nikakav razvoj misaonih koncepata i rad na sebi, već je, sasvim suprotno, uvek neka vrsta starmalog umirovljenja da se prestane misliti, s opravdanjem da se dosta učilo i da je vreme da se „bude pametan“ i „ubiraju plodovi“ onog priskrbljenog (identifikacije).[4]

Indikativno je da su npr. Peščanik i B92 nakon atentata pobegli u drugu, ništa manje ideologizovanu krajnost; za te medije i njihove kontributore, takoreći, važi inverzni Proroković: „Nije ubijen Zoran Đinđić, nego premijer“.[5] Šta se ovde desilo? Pritisak spoljašnjosti odnosi takvu prevagu da se potiskuje i odbacuje označitelj koji simbolizuje istoriju sopstvenog delovanja – medijsku manipulaciju i satanizaciju dok je Đinđić bio živ – a da bi to potiskivanje bilo što uspešnije, radi ekspresnog otklanjanja blokade, rad ideologije izmešta se samo na drugi kolosek; nije više bitno koje je ime u predistoriji ubijano, bitno je da je ubijena osoba na najvišoj državnoj funkciji. Tako se glavna pitanja sa toga „ko su Đinđićevi prijatelji“, „da li se druži s mafijašima“, „otkud mi znamo ko je Cane Subotić“ i sl., šiftuju u „kakva je to država u kojoj je moguće ubiti premijera“, „ko će da odgovara za ubistvo najvišeg državnog službenika“, „ko se suprotstavlja tome da se istraži politička pozadina atentata“, itd. Time se spasava među ideolozima toliko visoko kotiran pojam identiteta, makar to bilo i po cenu određene doze šizofrenije.

U stilu Prorokovića, nakon smene vlasti u maju 2012. godine, sve opozicione stranke u Srbiji primenile su apsolutno negativnu kategoričnost prema Vladi kad god je trebalo oceniti neki njen postupak, pokušavajući da se udruže u nekakav novi DOS kako bi simulirale vreme ujedinjene opozicije protiv premoćnog neprijatelja, što je s obzirom na popularnost Srpske napredne stranke u velikoj meri bilo samo kontraproduktivno. Gostujući tako u emisiji Utisak nedelje, Zoran Živković je, kao predsednik Nove stranke – minorne političke partije koja je poslužila kao uzajamna ispomoć Demokratskoj stranci da bi obe uspele da se nađu u parlamentu – 7. jula 2013. godine novoj vlasti za rad u protekloj godini dao ocenu nula, ponašajući se kao da ga uopšte i ne zanimaju stvarni rezultati Vlade, već samo činjenica da se u njoj nalaze Vučić i Dačić, što ga je automatski diskreditovalo kao ozbiljnog sagovornika i nekoga ko je uopšte relevantan i pozvan da ocenjuje rad Vlade. Ovakvu kategoričnost pokušao je da opravda novinar Miloš Vasić u jednom tekstu na sajtu Autonomija, u vlasništvu Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine (NDNV), kada je izrazio stav da je negativna kategoričnost, štaviše, nužna u situaciji kada jedna stranka ima podršku kakvu je nekada imao i Milošević – dakle, opet bez obzira na to kakvu politiku sprovodi.[6] U ovom izjednačavanju Vučića i Miloševića, još jednom je neverovatno to koliko se prostom upotrebom motiva ’devedesetih’ uspešno potiskuje čitav jedan opus novinarskog delovanja i odgovornosti za vreme vlasti Zorana Đinđića.

S vremenom, stranke kao što su Liberalno demokratska partija, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara, uvidevši da se takvim stavovima ništa ne postiže, a ponajmanje nešto za dobrobit društva, ublažile su retoriku i prekinule s kategoričnošću i isključivošću, dok partije poput Demokratske stranke, Nove stranke, Socijaldemokratske stranke i pokreta „Dosta je bilo“ bivšeg ministra privrede Saše Radulovića i dalje kopiraju model ponašanja Demokratske stranke Srbije, a nešto kasnije i G17 plus, s početka dvehiljaditih.[7] Temu kriminala, međutim, po prioritetu i aktuelnosti od 2013. godine smenila je tema cenzure medija, budući da su primordijalne predstave – one osnove za dalje medijsko taloženje – o Đinđiću i Vučiću inverzne, tj. da je kod prvog to kriminal, a kod drugog cenzura, pa se po toj logici u dva vremena menja i sadržaj dominantnog političkog diskursa usmerenog protiv njih. Tu je došao do izražaja drugi Prorokovićev manir: neophodno je da postoji što više različitih, manje ili više kontingentnih događaja, koji bi se lako pretvorili u optužbe protiv vlasti, a za koje bi vlast istovremeno vrlo teško, ili makar ne u kratkom roku, mogla da ponudi protivdokaze. Taj ili sličan niz događaja koji je 2001. navodio Proroković, 2014. godine je radi identičnih ciljeva koje takva upotreba ostvaruje zamenjen nizom tzv. „slučajeva cenzure“ na internetu, „obaranja sajtova“, „ukidanja emisija“ i sl., koji su po prirodi stvari takvi da im je relativno teško ući u trag, da bi se zatim, bilo da Vlada ima veze s njima ili nema, što se na kraju ispostavlja kao sasvim irelevantno, proglasilo da je njena odgovornost to što ne ume promptno da ih reši i demistifikuje.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj