Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Zašto Teofil Pančić nije razumeo Hanu Arent?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Posle ubistva premijera, Dušan Proroković postepeno je, međutim, nestao s političke scene. Za razliku od njegovog stranačkog kolege Dejana Mihajlova, portparola DSS i biznismena iz Pančeva, koji je svojim priznanjem da je delovao u žaru „političke borbe“ ukazao na određenu svest u odnosu na sve ono što jedna najobičnija politička propaganda podrazumeva,[1] Proroković je, kako to Ćurgus navodi, „posedovao jednu važnu osobinu: verovao je da saopštava ’istorijske istine’“. Manir stranke koja je lansirala Prorokovića bio je da se po nalogu Aleksandra Tijanića angažuju mladi anonimusi, za koje do tada niko nije čuo, kako ne bi bilo primetno da im drugi pišu saopštenja, što rezultira time da sve što govore izgleda kao njihovo autentično mišljenje; kada se jednom ispuca kapacitet u javnosti, ciklus se zatvara, telo-ljuštura se pušta niz vodu, a na scenu stupa novi projekat-pojedinac, koji ubrzo neće znati razliku između svojih i stavova koje mu drugi serviraju. „Vrlo je moguće da su Prorokovićeva obraćanja javnosti zajednički osmišljavali Dejan Mihajlov i Aleksandar Tijanić. Prorokoviću je sasvim odgovarala uloga koja mu je namenjena. Bio je nadasve skroman i ograničen, sa izvesnim poteškoćama u govoru i izražavanju, što mu je davalo izgled i ubeđenost običnog, poštenog čoveka iz naroda, koji neprekidno bdi nad moralom i poštenjem.“[2]

U ovome treba tražiti razloge da se za kreiranje i razradu manipulativnog terena, za ono što je u suštini najteže i što proizvodi najveći učinak, u prvi plan isturi i iskoristi osoba koja odaje utisak „naivnog i neiskvarenog čoveka“. Na kraju krajeva, nije li i Milorad Ulemek na neki način to isto učinio kada je reč o atentatu na Đinđića, poverivši najdelikatniji deo posla strelcu Zvezdanu Jovanoviću, koji kao „iskazani patriota u ratovima kroz koje je prošao nije imao direktne veze sa Zemunskim klanom“, i koji je „po hapšenju ponavljao samo dve rečenice: ’Ja nisam kriminalac. Ja nisam primio pare!’“? „Time je Jovanović stavljao do znanja da nema nikakve veze sa mafijom i kriminalom, odnosno da nije ubio iz tih razloga. On je, kako reče, ’samo prihvatio Legijin poziv’ da na taj način zaustavi nameru koja mu je servirana kao Đinđićeva, o rasformiranju JSO i slanju svih njih u Hag“, navodi se u knjizi Dušana Mihajlovića.[3] Ne govore li ovi tipični „činovnički“ tipovi, na osnovu kojih je Hana Arent svojevremeno izvela postavku o „banalnosti zla“, da svaki ideološki okvir ostaje večito manjkav i nedovoljan da bi se zakoračilo na stvaran teren i razumela srž bavljenja politikom? Da je ideolog u očima političara prećutno uvek autsajder, naivan i smešan, uistinu na trenutak prestravljen da je jedno veliko ’niko i ništa’ upravo u momentu dok ga hvale i tapšu po ramenima?[4]

Ispostaviće se da će činovnik Zvezdan Jovanović u noći između 4. i 5. aprila 2003. godine na podjednako banalan način biti odobrovoljen da progovori pred policijom kao što je bio ubeđen da učestvuje u izvršenju atentata na Đinđića – onako kako se to već događa samo onima kojima ideologija postane važnija od života. Bivši načelnik UKP-a Mile Novaković to potanko objašnjava u svojoj knjizi Državo, ruke uvis!; on i Milović, koji su bili zaduženi za Jovanovića, najpre su primenili ono što nazivaju „klasičnom policijskom pričom“, koristeći momenat kolegijalnosti i razumevanja, obećanja da će mu kao policajci pomoći koliko god budu mogli, s dozom podilaženja i patroniziranja: „’Šta ćeš ti tamo sa onim ološem kada si ti legenda, čuli smo za tebe da si najbolji, najhrabriji...’ Videli smo da mu prija to što čuje, ali smo vodili računa da ne preteramo.“[5] Dve stranice posle toga autor navodi: „Neprestano smo forsirali priču o parama. Na to je bio osetljiv. ’Ja nikada nisam dobio ni dinara’, ponavljao je. Osećali smo da smo blizu, pa smo pojačavali. Pomenuli smo Gavrila Principa i našu slavnu istoriju, napaćenu Srbiju, nepravde koje su nam nanete. Oni na to ’padaju’. ’Istorija će odrediti i staviti na svoje mesto ovakav jedan čin... Pokazaće se ko je ko, ko je patriota, a ko izdajnik’. Svidela mu se priča i očigledno je da se u to uživeo.“[6] Iskazi Zvezdana Jovanovića, koji su dobijeni upotrebom sličnog herojskog diskursa kao i prilikom nagovaranja na zločin, na sudu su bili ključni da bi se osudio prvooptuženi Milorad Ulemek i veliko je pitanje da li bi do osuđujuće presude došlo da nije bilo njih. Jovanović je tek naknadno shvatio šta je učinio: „Sigurno se sada mnogo kaje. Zato je na suđenju, kad god bi progovorio, pominjao momenat kako smo ga, navodno, ’izradili’. Ne može sebi da oprosti što je, po njihovim merilima, ispao mlakonja za čitav život. Svi ostali važni igrači ćutali su – on je jedini do detalja sve ispričao!“[7]

Sudeći prema tekstu „Zvekijeva doktrina“, objavljenom u Vremenu 23. aprila 2003. godine, koji u svojoj knjizi glorifikuje i Miloš Vasić, njegov autor Teofil Pančić ipak nije razumeo osnovne postavke Hane Arent; štaviše, njen koncept „banalnosti zla“ potpuno je izopačio. Za Pančića su upravo oni koji se vode manipulacijama, mafijaškim interesima i „Bitkom za Profite“ (Milorad Ulemek, Dušan Spasojević i ostali pripadnici zemunskog kriminalnog klana), dakle, svi oni koji se prikazuju kao da ne raspolažu nekakvim fundamentalnim uverenjem, identifikacijom koja bi manje-više koherentno rukovodila njihovim radnjama – banalni, dok Zvezdan Jovanović predstavlja „Zlo“ koje se izdiže „iz mulja ’prizemnog materijalnog interesa’“, u kojem proradi „ona mračna, kvazimistična, iracionalna suština“ i koje tek tada „može postati dovoljno hrabro za uistinu radikalni čin“ – ideologiju, to jest, u ovom slučaju, tzv. patriotizam. Iako u skladu s učenjima Hane Arent uviđa da najveća zla dolaze od slepog „činovničkog“ sleđenja ideologije, Pančiću nedostaje vizura koja upravo od te figure „Velikog Zla“ – koju krajnjom iracionalnošću, „koja se kreće po autonomnim zakonima ubrzanja“, autor kao da smešta na nekakav transcendentalni pijedestal – pravi najveću banalnost (roba), a od onih koji su ga na to nahuškali najveće profitere (gospodare), koji mu se u sebi smeju što je izvršio atentat iz nekakvih iskrenih pobuda. Jer nije strašno to što je, kako Pančić misli, Zvezdana Jovanovića u jednom trenutku obuzelo nešto iracionalno i nesvesno da bi navodno postalo ono pravo, „Veliko Zlo“, što se zapravo nije ni dogodilo, nego upravo obrnuto – činjenica da je za samog Jovanovića ubistvo premijera bila sasvim logična, prirodna i racionalna stvar koju treba učiniti.

Šta je onda ono nesvesno u ovakvim okolnostima? Pa tek momenat koji posmatraču predočava kako je Jovanović dozvolio sebi da ga iskoriste oni koji nemaju ni približno čvrsta uverenja kao on, ili ih barem ne koriste u iste svrhe. To je ono što njegovo „Veliko Zlo“ za tren oka premeće u banalnost, jer za Hanu Arent ta dva pojma uvek padaju u isti subjekt i nipošto nisu distinktivno razdvojena kao kod Pančića. „Veliko Zlo“ nema nikakvu supstancijalnost (a kamoli transcendentalnu, ona je, štaviše, za samog nosioca savršeno racionalna) koju pokušava da joj pripiše Pančić, nego je puka ispostava banalnosti – proizvod u kojem se ta dva pojma, nakon učinjenog, stiču u istom nosiocu. Sve ono supstancijalno i racionalno iza ćoška već postaje nesvesno i iracionalno – bilo u vezi sa Zvezdanom Jovanovićem ili Adolfom Ajhmanom[8] – dvojicom izvođača radova. Šta bi tek autor teksta rekao na to kada bi shvatio da, u tom smislu, ni „Veliko Dobro“ nije ništa manje banalno od „Velikog Zla“? Sve to govori samo u prilog tome da je i pozicija Teofila Pančića takođe ideološka, a prava banalnost njegovih uverenja biće sasvim očita od majskih izbora 2012. godine pa naovamo.

Tako ovaj čovek, koji sebe smatra intelektualcem, u odsustvu svake sposobnosti da se poima država i mogućnost da građani doprinesu njenom prosperitetu po modelu koji se primenjuje i u Nemačkoj, a da iza toga ne stoji nekakav vulgaran nacionalizam, svoj novi dokaz o Vučićevoj intruziji na „privatnost građana“, te njegovoj „kolektivističkoj matrici“ iz devedesetih i tome kako u stvari iza ekonomskih mera provejava „Šešelj“, mrtav ozbiljan obrazlaže na sledeći način: „Kada premijer ove zemlje, suočen sa rupama u budžetu, apeluje na građane da letuju u Srbiji i da se odreknu mora, jer je to, bože moj, patriotski, on radi ono isto što je radio devedesetih, samo što mu danas argumenti nisu krvni, nego ekonomski, ali on polazi od te iste kolektivističke paradigme. Dakle, nije bitno šta ja kao pojedinac, moja porodica, moji prijatelji, hoćemo u ovom našem malom životu, jer možda smo radili naporno cele godine, bili vredni i uspešni, ne bi li smo skuckali neke pare i otišli na more. A ne, mi smo hulje, mi smo sebični, mi smo barabe i izdajnici. I suština je opet u tome da je pojedinac ništa, da su njegove male želje i potrebe ništa. [...] Vi dakle vidite čoveka koji nije izašao iz te kolektivističke matrice, jer nezamislivo je da političar građanima čiji je službenik određuje, makar i u formi apela, šta će oni da rade sa svojim privatnim novcem i privatnim vremenom. Vidite čoveka koji kaže da mu više nije Šešelj, već Veber noćna lektira, ali vidite da iza te pokorice još stoji Šešelj, samo što je on sada umotan u ekonomski celofan.“[9]

Prema ovoj nakaradnoj logici, tragično preminuli predsednik Sjedinjenih Država Džon Kenedi isto bi tako mogao biti šešeljevac samo zbog jedne od svojih najčuvenijih i, začudo, visoko vrednovane izjave: „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za svoju državu.“ Nije li Pančićev ideološki okvir, potpuno transformisan u najobičniju palanačku utvaru, kako je u svojoj knjizi Filosofija palanke određuje Radomir Konstantinović (koja proganja subjekta tako da svuda mora da traži znake onoga što mu je preko potrebno da bi potvrdio svoju fenomenološku svest – znake šešeljizma u drugima – i bez čega ne bi znao ko je i šta je), ovde prepreka do onoga što bi svaki „neintelektualac“ ili „prosečan građanin“ bez ikakvih problema umeo da razume? Ne ispostavlja li se upravo preko takve banalnosti – što je jedan visoko načitan pojedinac knjigama koje je čitao i pisao izblokiran da pojmi ono posve jednostavno – najdekadentniji sloj modernog društva?[10]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj