Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Ruska kolona i falsifikovanje Srebrenice

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Danas Proroković svoje političko delovanje ostvaruje s mesta izvršnog direktora nevladine organizacije Centar za strateške alternative (CSA), koja zastupa proruske interese, rasplamsava neke od najgorih oblika srpskog nacionalizma i šovinizma i radi na širenju ruskog uticaja u Srbiji, uključujući relativno ili apsolutno suprotstavljanje procesu evropskih integracija i ulasku u NATO alijansu. To čini zajedno s dnevnim listovima Politika Ljiljane Smajlović (i štampano-onlajn platformom Ruska reč, koju ovaj list pomaže), Večernje novosti Ratka Dmitrovića, tabloidima Informer Dragana J. Vučićevića, Srpski telegraf Milana Lađevića, Afera Gradiše Katića, nedeljnicima Pečat Milorada Vučelića i Nedeljnik Veljka Lalića, onlajn medijima kao što su Nova srpska politička misao Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića te Novi standard Željka Cvijanovića, kao i mnoštvom divljih blog stranica koje politički uticaj Rusije nameću eksproprijacijom ortodoksnih pravoslavnih elemenata, poput onoga što se čini na divljim sajtovima Srbi na okup, Srbski FBReporter, Pravoslavlje život večni, Koreni, Vaseljenska i drugim* – u formi konstantnog pojačavanja polarizacije Zapad–Istok i prenaglašavanja ili kreiranja animoziteta među članovima Vlade. U Upravnom odboru Prorokovićevog Centra za strateške alternative nalaze se Aleksandar Mitić, nekadašnji dopisnik agencije Frans Pres i Tanjuga, Slobodan Reljić, već pomenuti glavni urednik NIN-a u vreme kada je taj nedeljnik bio udarna pesnica i nacionalističko medijsko jezgro Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, kao i Vladimir Radomirović, novinar kojeg je Ljiljana Smajlović, među ostalima, iz NIN-a povukla u Politiku, osnažujući na taj način uporište bosanskih Srba izbeglih tokom rata, sklonih pristrasnom i selektivnom odnosu prema događajima iz devedesetih.

Ova nevladina organizacija povezana je sa Fondom „Slobodan Jovanović“, nastalim 2008. godine i osnovanim od strane Demokratske stranke Srbije (DSS), preko Aleksandra Mitića, koji je u Upravnom odboru obe organizacije, i Janka Cvetkovića, nekadašnjeg novinara Politike. Pored navedenih, neki od članova Upravnog odbora ovog fonda jesu i vodeći propagatori nacionalizma: Matija Bećković, otac Olje Bećković, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Slobodan Samardžić, Mile Savić, Časlav Koprivica, Aleksandar Nikitović i drugi.[1] Dodatno širenje ruskog medijskog uticaja najavljeno je krajem oktobra 2014. godine, kada je međunarodna informativna agencija Rusija danas saopštila da otvara svoje predstavništvo u Srbiji, pri čemu je za rukovodioca domicilnog centra određena Ljubinka Milinčić, nekadašnja dopisnica iz Moskve takođe medija NIN i Politika, koja postaje i urednica prve ruske radio-stanice u Srbiji, pod nazivom Sputnjik. Neku vrstu krovne organizacije, jer predstavlja direktnu ispostavu proputinovske propagande u Srbiji i otvoreno zastupništvo ruskih interesa u delu Zapadnog Balkana, čini još jedno telo naziva sličnog organizaciji za koju radi Proroković – Fond strateške kulture – koje nije zavedeno u Agenciji za privredne registre i kojim formalno upravljaju direktor kancelarije Aleksandar Pavić i glavna urednica Ana Filimonova. Ova ruska organizacija poznata je po tome što koristi svoju kancelariju u Beogradu da bi se, protivno Ustavu i zakonima Srbije, otvoreno mešala u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine, a s tim u vezi, i po relativizaciji genocida u Srebrenici.

Kancelarija Fonda strateške kulture iz Beograda i kontroverzna organizacija Istorijski projekat Srebrenica organizovali su 27. aprila 2014, u prostorijama Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske u Banjaluci, „naučni skup“ čiji je rezultat bilo potpisivanje dokumenta pod nazivom „Banjalučka deklaracija: prijedlog mjera za zaštitu Republike“. Ovaj predlog baziran je, između ostalog, i na merama obučavanja i naoružavanja MUP-a RS s ciljem odbrane od unutrašnjih i spoljnjih uticaja, kako bi se sprečili prevrati kakvi su „izvedeni u Ukrajini ili Venecueli“. Posebno se ističe uloga NVO sektora koji finansiraju zapadne sile i predlaže njegova katalogizacija u „zakon o stranom finansiranju tzv. nevladinog sektora“, po modelu „ko god dobija strane pare, neka se registruje kao ’agent stranih interesa’“.[2] Ovaj dokument su u ime Fonda strateške kulture potpisali Aleksandar Pavić i Ana Filimonova, u ime Istorijskog pokreta Srebrenica njen direktor Stefan Karganović, američki državljanin srpskog porekla, koji je svoju organizaciju, radi kamuflaže, registrovao u Hagu, kao i još dva univerzitetska profesora koji rade u Banjaluci.

Protiv Karganovića i njegovog Istorijskog pokreta, čiji je cilj relativizacija broja poginulih u Srebrenici i nametanje scenarija o velikoj zapadnjačko-bošnjačkoj zaveri, nepuna tri meseca posle održanog skupa, Specijalno tužilaštvo Republike Srpske pokrenuće istragu u vezi s poslovanjem te nevladine organizacije, koju od 2008. godine redovno finansira vlada tog BH entiteta. Kancelarija Fonda strateške kulture u Beogradu i Ana Filimonova, zajedno s ambasadorom Rusije u Srbiji Aleksandrom Čepurinom, poznatim po antizapadnjačkom huškanju javnog mnjenja i manipulativnoj upotrebi elemenata srpskog nacionalizma, vodiće kampanju radi stvaranja atmosfere koja bi doprinela tome da Vučić ne ode u Potočare. Istog dana (2. jula 2015) kada izlazi intervju Filimonove u Danasu, pod nazivom „London gura prst u oko Rusiji“, na TV Prva se u udarnom večernjem terminu emituje dokumentarni film „Srebrenica – izdani grad“, koji afirmiše ideje Karganovićevog Istorijskog pokreta. U 1.42 sati sutradan ujutru, agencija Tanjug objavljuje reportažu o ovom filmu pod geslom „istina nikada nije crno-bela“ i smešta je na naslovnu stranu svog sajta, dok će Čepurin reći da je smisao rezolucije „da se na Srbe i Srbiju okači etiketa genocid“, iako ni u jednoj verziji rezolucije nema ni reči o Srbima ili Srbiji, čime Rusija ponovo pokušava da zloupotrebi prilike u Srbiji zarad učvršćivanja svog geostrateškog položaja na prostoru Zapadnog Balkana. Zahtev povodom finansiranja NVO i medija u Srbiji sličan zahtevu navedene dve organizacije podnelo je i Udruženje novinara Srbije (UNS) pod rukovodstvom Ljiljane Smajlović prilikom donošenja seta medijskih zakona u leto 2014. godine. Svi navedeni mediji i udruženja imaju za cilj da u manje-više neskrivenoj formi relativizuju, podignu stepen sumnje o zvaničnoj proevropskoj politici Vlade Srbije, te da na taj način pokušaju da utiču na premijera Vučića, veštački izazivajući nejasnoće i dileme u javnosti oko puta kojim se država kreće.

S druge strane, propagandu u vezi s putem kojim Srbija ide u svojoj spoljnoj politici, na sajtu Peščanika vodi i Vesna Pešić, ali drugim metodom. Dok deo „desničara“ – koji jedva uspevaju da potisnu optužbe da je Vlada predvođena premijerom Vučićem „izdajnička“ – zarad svojih interesa pažljivo pokušava da afirmiše odnose s Rusijom i poboljša njene geopolitičke izglede na Balkanu, Pešićeva to koristi tako što za reper svog argumenta uzima upravo njihovo delovanje i falsifikuje ga kao istinsku orijentaciju Vlade i premijera. Na taj način ona je u mogućnosti da spoljnu politiku Vlade i dalje interpretativno drži u okovima „i EU i Rusija“, kao svojevrstan radikalizovani nastavak Tadićeve politike, „dokazujući“ da vlasti nisu sasvim opredeljene za evropski put, te da i put ka Rusiji drže u rezervi. Ovakav metod manipulacije i obmanjivanja čitalaca potpuno je supsumiran u njenom već pomenutom tekstu „Saplitanje o isti kamen“, od 13. juna 2015, koji ne može da se održi bez ključne pretpostavke da Vučić, baš kao i nekada Đinđić, ne stoji iza svake pojave u društvu – iza svakog incidenta, iza svakog pokreta i iza svakog medija.[3] To je svet, reklo bi se, bez trunke arbitrarnog (nemotivisanog) delovanja, iza kojeg kao da stoji nekakvo Laplasovo superbiće, koje proračunava svaki događaj i u kojem ništa ne može da diše ako za to dozvolu nije dao Aleksandar Vučić (ili, u Crnoj Gori, Milo Đukanović). Pothranjujući tako famu o velikom diktatoru i autokrati, Vesna Pešić piše kako je „ovaj ključni propagandni posao dat u najbolje i najsigurnije ruke: Ljiljani Smajlović kao glavnoj urednici Politike i Ratku Dmitroviću kao glavnom uredniku Novosti. Tabloidi se podrazumevaju“.

Prema ovoj tvrdnji, ne postoji ruska propaganda koja se ne bi pripisala Vučićevoj intenciji, i opet, baš kao i u vreme Đinđićeve vlasti, najneverovatnija i pretpostavka koja se u startu mora odbaciti kao neozbiljna jeste mogućnost da premijer baš i ne kontroliše toliko toga i ne vlada situacijom koliko mu se to inače spočitava.[4] Tvrdnja da su Ljiljana Smajlović i Ratko Dmitrović, tj. urednici od kojih se svaki već toliko puta okoristio činjenicom da se Vučić optužuje za pritisak na medije, pod njegovim uticajem, vrhunac je bizarnosti u jednoj u suštini samo podloj manipulaciji. Na ovaj način, dakle, i „levi“ i „desni“ u stanju su da koriste one druge protiv istog neprijatelja na čelu države i prećutno se dopunjuju, dok se pozornica ideoloških suparnika neumitno održava.

* Sredstva za informisanje koja u smislu člana 30 stav 2 Zakona o javnom informisanju i medijima ne potpadaju pod pojam medija, tj. nisu registrovana u Registru medija, ne navode se u kurzivu (prim. aut.).

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj