Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Umiveni uzbunjivači

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Vladimir Radomirović, sa suprugom Draganom Matović, urednik je i antikorupcijskog sajta Pištaljka, koji su pokrenuli izvesno vreme nakon što su, zajedno s Marijanom Milosavljević, 17. decembra 2009. godine Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa podneli prijavu protiv tadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića, a zatim dobili otkaz koji su im uručili novinar Dragan Bujošević i njegov zamenik Dragan Janjić, tadašnji nameštenici Borisa Tadića, koji je, postavljajući Bujoševića na mesto glavnog urednika Politike, i uz pomoć Sonje Liht, koju je doveo na čelo Upravnog odbora tog lista – 1. oktobra 2008. razrešio Ljiljanu Smajlović. Tako je ekipa uzajamno povezanih novinara koju je na pozicije postavio i afirmisao režim Vojislava Koštunice, smenjena baš onako kako je na te pozicije i došla – po političkoj liniji – što je izazvalo nove osvetničke tonove. Istovremeno ne priznajući da joj je Vojislav Koštunica upravo preko ljudi koji se danas nalaze u Fondu „Slobodan Jovanović“, a tada su bili u Upravnom odboru lista Politika, 2005. godine namestio mesto glavne urednice, Smajlovićeva je u emisiji Utisak nedelje, prećutno svesna principa po kojem je onomad bila izabrana, optužila Tadića da stoji iza njene smene, na šta je ovaj reagovao tako što je januara 2009. minirao njen izbor za mesto ambasadora u Kanadi, za koje ju je bilo predložilo Ministarstvo inostranih poslova Vuka Jeremića.

Sajt Pištaljka će tako pisati o slučajevima korupcije, koja istovremeno za urednike i pojedine novinare ovog sajta postaje idealan način da se skrene pažnja s njihove političko-ideološke predistorije, a među njima se posebno ističe Ivan Ninić, jedno vreme član Srpske radikalne stranke. Njegova koleginica Marijana Milosavljević, koja je tokom vanrednog stanja 2003. godine preko nedeljnika NIN, slično kao i Miloš Vasić, učestvovala u difamiranju Vladimira Popovića u sadejstvu s tadašnjim ambasadorom Sjedinjenih Američkih Država Vilijamom Montgomerijem, kroz nekoliko godina postaće službenica Vlade u Agenciji za borbu protiv korupcije. Preko ove i sličnih veza, Ninić će krajem 2014. biti preporučen da se angažuje kao saradnik na izradi izveštaja jednog drugog srodnog tela – Saveta za borbu protiv korupcije – o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji, koji je drugi po redu ovog tipa posle izveštaja iz 2011. godine.

Za razliku od izveštaja u čijoj je izradi učestvovala pokojna direktorka Saveta Verica Barać, ovaj na kojem su, između ostalih, radili Miroslava Milenović, Jelisaveta Vasilić, Ivan Ninić, Ana Stevanović, Snježana Milivojević i Anđela Milivojević, napisan je stilom koji više nalikuje propagandno-novinarskom nego službenom, koji dominira u izveštaju iz 2011. godine. Takođe, većina argumenata, pa čak i tema koje se navode u izveštaju, nisu rezultat nikakvog posebnog istraživanja kojim se Savet kao telo sa specijalnim ingerencijama bavio, već su potpuno pristrasno prepisani iz samih medija. Tako se u izveštaju na 165. stranici može pročitati rečenica: „Diskreditacija novinara bila je evidentna kod medijskog izveštavanja i u vezi sa plagijatom doktorske disertacije ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića.“ Licemerje Saveta za borbu protiv korupcije u daljem tekstu dostiže neslućene razmere; pored nesmotrenosti službenika Vlade da se nedvosmisleno stave na stranu propagatora i da zajedno s njima tvrde da je sporna disertacija plagijat, u izveštaju se negativan stav premijera prema kvalitetu teksta koji to pokušava da dokaže naziva „ishitrenim“, a premijer optužuje da takvom reakcijom „najblaže rečeno kritički značajno utiče na cenzuru i autocenzuru, pa samim tim i na ugrožavanje medijskih sloboda“. Do tančina preslikan metod „argumentacije“ koja u stvari obelodanjuje saučesništvo u medijskim manipulacijama, imaće u svom redovnom godišnjem izveštaju za 2014. godinu i ombudsman Saša Janković.

Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, jedan je od aktivnih propagatora kampanje o tzv. cenzuri u Srbiji, dok je Anđela Milivojević, novinarka CINS-a, jedan od javnosti izloženih operativaca u razvoju afere „Plagijati“, čija je uloga bila da od službe Megatrend univerziteta zatraži i fotografiše disertaciju, iako je obe verzije tog rada u svojim rukama već tada imala Ksenija Petovar, profesorka univerziteta u penziji bliska krugovima oko Demokratske stranke. Miroslava Milenović blisko sarađuje s pokretom „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, koji premijera Vučića u svojim saopštenjima i javnim nastupima tretira kao „lažova“ i „prevaranta“, a njegovu ekonomsku politiku kategorički nipodaštava, smatrajući da vodi državu u propast. Ivan Ninić takođe je bio savetnik u kabinetu bivšeg ministra privrede Saše Radulovića. Pitanja, dakle, glase: Kako je moguće da se u telima Vlade nalaze ili kao saradnici angažuju ljudi koji otvoreno rade protiv nje, učestvuju u medijskim manipulacijama i svojim izveštajima na silu produžavaju vek trajanja istim tim kampanjama, ponavljajući i unedogled obrćući proizvode ostrašćenih medijskih inicijatora? Nije li kompromitacija Vlade ovde, baš kao i u vreme Zorana Đinđića kada je u pitanju kriminal, najzad ona tačka u kojoj prestaje da bude bitno ko s kim sarađuje i iz koje je političke opcije, a sve pod plaštom nekog opšteg dobra – navodne borbe protiv korupcije i kontrole medija? I u kojoj to još državi telo čiji je osnivač Vlada Srbije, u saradnji s antivladinim novinarima i kvazistručnjacima postaje eksponent medijski isfabrikovane kampanje o „cenzuri u Srbiji“ i optužuje vladajuću stranku, predvođenu premijerom, da je najveći cenzor?

U tom smeru će Ćurgus tražiti sponu između nespojivih medija: „Svedok, Ekspres politika, Blic News, Srpska reč, Nacional – šta im je zajedničko? To što dele jedinstvenu sliku idealne Srbije i njene budućnosti? Ili što je snaga njihove zajedničke mržnje prema onome što predstavljaju nova vlada i lično Zoran Đinđić tako intenzivna da se brišu sve međusobne razlike. Kako se, naime, mogu naći na istoj ’talasnoj dužini’ jedan Svedok i jedna Srpska reč? Zar Svedok nije list veoma blizak svim policijskim i vojnim službama – od saobraćajne do tajne policije? I zar Srpska reč ne vodi bespoštedan rat za čišćenje i odgovornost te iste policije, pre svega zbog istrage i kažnjavanja ubica sa Ibarske magistrale? Pa ipak, i Svedok i Srpska reč će se dobro složiti u osudi i kampanji protiv Zorana Đinđića. Mnoge analize i politički stavovi koji se mogu pronaći u tekstovima protiv Zorana Đinđića i njegove vlade iz pera Danice Drašković i izjava Vuka Draškovića, danas izgledaju pomalo neverovatno. Nisu u pitanju samo tekstovi vezani za suđenje za Ibarsku magistralu i atentat u Budvi, nego i osuda saradnje sa Haškim tribunalom, čak i izručenje Slobodana Miloševića.“[1] Ne funkcioniše li danas na istom nivou i veza između npr. Peščanika, Telepromptera, Dnevno.rs, Nove srpske političke misli, Vijesti, Vremena, Danasa, Korena, Opozicionara, Monitora, Autonomije, Vukojebine, Tabloida, Blica, Dana, Slobodne Dalmacije i Kurira?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj