Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Transnacional ekspres

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Drugi tekst na osnovu kojeg je Husić kao „podoban“ pušten u promet sam u sebi krije čitav jedan genealoški lanac, jer sadrži upravo navode iz feljtona koji je objavio Nacional; autor tog članka, objavljenog 9. avgusta 2001. godine u nemačkom Financial Timesu pod nazivom „Probe into Montenegro’s role at illegal cigarette trade“ („Ispitivanje uloge Crne Gore u nelegalnoj trgovini cigaretama“), bio je Nikolas Forster, dok je koautor ponovo Husić. Glavna teza koja će postati osnovna premisa u svakoj kompromitaciji Đukanovića, bilo da ona dolazi iz Crne Gore, Srbije, regiona ili pojedinih krugova zapadnih zemalja, jeste da su crnogorskog premijera od odgovornosti za šverc cigareta te zemlje štitile samo zbog toga što se svojevremeno suprotstavio Slobodanu Miloševiću, ali da bi od trenutka kada je Milošević svrgnut s vlasti to moglo da se promeni. Premda se u ovom tekstu nigde direktno ne pominje Đinđić, u mutnim poslovima uzajamno se povezuju Vladimir Bokan, Stanko Subotić i Milo Đukanović, a za neke od ključnih argumenata koriste se navodi iz intervjua Srećka Kestnera, poznatog trgovca cigaretama, koji je 31. maja iste godine dat hrvatskom tabloidu čiji je urednik bio Ivo Pukanić.

U tom intervjuu, kao i u narednom, koji je za isti list dao 27. septembra 2001. godine, Kestner je tvrdio kako je Stanko Subotić glavni organizator šverca cigareta na Balkanu, da je Bokan, njegov „najveći dobavljač“, istisnut u jesen 1994. godine po odobrenju Đukanovića, koji je time omogućio monopol Subotiću, a da je ovaj služio kao veza sa srpskim političarima i biznismenima. Kestner je takođe pominjao „torbu punu novca“ koju je video da je, navodno, Bokan ostavio u kabinetu tadašnjeg premijera Đukanovića. Da bi osigurao intervju koji je za Nacional dao Kestner i u strahu da se ovaj ne predomisli i ne demantuje pisanje tog tabloida, urednik Pukanić čini jedan posve neobičan i istovremeno indikativan korak – prisiljava Kestnera da dâ izjavu kojom snosi punu odgovornost za ono što je izgovorio, parafirajući svaku stranicu autorizovanog intervjua i overavajući je kod notara. Međutim, već u februaru 2002. godine, u intervjuu za podgorički dnevnik Vijesti, Srećko Kestner priznao je da je celu aferu „smislio ’politički kružok’ koji predvodi Ratko Knežević, da nikad nije rekao ono što je objavljeno u Nacionalu, da Mila Đukanovića nije nikada vidio, da ga je sa Ivom Pukanićem, tadašnjim vlasnikom Nacionala, povezao Knežević, da se Stanko Subotić nije bavio švercom i da cijela afera predstavlja borbu Ratka Kneževića za vlast u Crnoj Gori“.[1] Odmah po izlasku ovog intervjua, Pukanić u svom tabloidu objavljuje Kestnerovu overenu izjavu kao svojevrstan demanti, iako u tom dokumentu nigde ne stoji da je Kestner potpisao da je govorio istinu.

O kakvom pak „političkom kružoku“ govori Kestner? Poreklo čitave afere za koju je poslužio list Nacional ispostavilo se da krije sledeće činjenice: Ratko Knežević, davnašnji savetnik crnogorskog premijera i šef misije Crne Gore u SAD, traži polovinom 2000. godine od svog kuma Mila Đukanovića da prekine da sarađuje sa Subotićem, zvaničnim distributerom renomiranih svetskih proizvođača za proizvodnju cigareta British American Tobacco, Raynolds i drugih za područje Zapadnog Balkana, kako bi on potom mogao da preuzme taj posao zajedno s kolegama kriminalcima Hrvojem Petračem iz Hrvatske i Žarkom Pavlovićem iz Srbije. Nakon što ga je Đukanović odbio, Knežević, već tada s podebelim dosijeom zbog mešetarskih intriga, odlazi u Zagreb kod Petrača i uz blagoslov konkurentskih kompanija, kao što su Tvornica duhana Rovinj (TDR) i Japan Tobacco International (JTI), započinje aferu u tabloidu čiji je urednik Petračev blizak prijatelj – Ivo Pukanić.

Taj proces pomaže i Pukanićev prijatelj Vilijam Montgomeri, tadašnji ambasador SAD u Srbiji, a pre toga u Hrvatskoj, koji i pored medijskih spekulacija da Amerika njegovim učešćem u difamaciji Đukanovića želi da uspori proces osamostaljivanja Crne Gore, zapravo to čini radi sopstvenih poslovnih interesa, dok uz pomoć svog čoveka, tadašnjeg šefa stanice CIA u Beogradu, Gabrijela Eskobara, paralelno vrši pritisak na Zorana Đinđića da TDR dobije dozvolu za izgradnju fabrike za proizvodnju duvana u Čačku.[2] Tokom saslušanja u Bariju, u sklopu istrage o međunarodnom švercu cigareta koje je pokrenulo italijansko tužilaštvo, Pukanić je povodom afere započete u Nacionalu izjavio da mu je prilikom objavljivanja jednog od članaka Montgomeri čestitao uz konstataciju da je Đukanovićeva politička karijera završena, i dodao: „Može Đukanović potrajati još jednu godinu, godinu i po dana, treba videti šta će se dogoditi Zoranu Đinđiću.“[3]

Vilijam Montgomeri, „jedini američki ambasador koji je odbio da se vrati kući u matičnu državu“, poznat je i po tome što je, u strahu da istraga ne otkrije njegovu vezu s najbližim ljudima Vojislava Koštunice, u toku akcije „Sablja“ vršio pritisak na tadašnjeg premijera Srbije Zorana Živkovića da okonča vanredno stanje,[4] dok je IWPR istovremeno spremao feljton o tome kako je policija tokom trajanja vanrednog stanja navodno mučila i terorisala uhapšene u zatvorima. Seriju tekstova koje su potpisali Gordana Igrić i Dragana Nikolić Solomon, u kojima se, između ostalog, tvrdi da je metod „uskraćivanja sna“ bio primenjen na folk pevačici Svetlani Ražnatović, da su uhapšeni bili mučeni strujnim udarima u šumi i dr., pozivajući se na tvrdnje advokata optuženih za ubistvo premijera, prenosio je i štampao tabloid Kurir. Sličan postupak, jedanaest godina kasnije, ponoviće za Blic 31. maja 2014. godine novinarka Željka Jevtić u tekstu „Ispovest privedenog zbog posta na Fejsbuku: Stavili me u ćeliju s dilerom i ubicom“ i Anđela Milivojević iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), novinarka koju je Savet za borbu protiv korupcije angažovao na pisanju Izveštaja o vlasničkoj strukturi i pritiscima na medije, u čijem će tekstu povodom hapšenja pojedinaca zbog širenja panike na društvenim mrežama i dezinformisanja javnosti o broju poginulih u majskim poplavama, jedan od podnaslova glasiti „Morao sam da molim za vodu“.[5] Ove „srceparajuće“ ispovesti o navodnoj policijskoj torturi preneće ostrašćeni antivladini sajtovi Peščanik, Teleprompter i mnogi drugi.

Dragana Nikolić Solomon, koja je 2003. godine pisala tekstove o slučajevima mučenja koji nikada nisu zvanično utvrđeni, nekadašnja je direktorka BIRN-a, mreže koju je nakon izlaska iz IWPR osnovala zajedno s dugogodišnjom koleginicom Gordanom Igrić, svojom nerazdvojnom „partnerkom u zločinu“, a od 2007. do 2013. nalazila se na poziciji šefa odeljenja za medije u beogradskoj kancelariji Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Njen tadašnji šef misije u SR Jugoslaviji, Mauricio Masari, takođe je, kao i Montgomeri, vršio pritisak da se ukine vanredno stanje i obustavi akcija „Sablja“.

„Londonska agencija FIA koja se navodno bavila istraživanjem šverca cigareta u Srbiji, a zapravo je bila unajmljena od strane jedne velike multinacionalne duvanske kompanije (Japan Tobacco International), da bi prikrila njihovu nelegalnu trgovinu cigaretama tokom režima Slobodana Miloševića, plasirala je u biltenu IWPR afirmativne tekstove o svome radu i optužila da vlada Zorana Ðinđića švercuje duvan“, navodi se u knjizi Željko Cvijanović – Novinar u civilu.[6] Kada je 2002. godine uhapšen Vukašin Volf Minić, još jedan od Nacionalovih miljenika, neformalni lobista JTI-a i lice akreditovano od strane pomenute detektivske agencije, u biltenu Instituta za izveštavanje o ratu i miru osvanuli su tekstovi u kojima se traži njegovo puštanje na slobodu i izražavaju sumnje u razloge hapšenja.[7] Minić je dve godine kasnije priznao „da je multinacionalna duvanska kompanija JTI davala novac novinarima i medijima kako bi optuživali vladu Zorana Ðinđića za šverc i afirmativno pisali o aktivnostima FIA-e.“[8] Neposredno pre hapšenja, isti čovek je u listovima Svedok, Blic i Glas javnosti tvrdio da ga progoni „duvanska mafija“, predvođena Stankom Subotićem.[9] Ruku podruku s difamacijom Subotića išle su i ucene, iznude i reketiranje, o čemu je pred tužiocem u Srbiji 2001. godine u istrazi protiv Ratka Kneževića trebalo da svedoči Blagota Baja Sekulić, Kneževićev nekadašnji prijatelj i saradnik. Samo dan nakon što je za crnogorski nedeljnik Monitor izjavio da je Knežević preko njega pokušao da ucenjuje Subotića, tražeći svotu od milion i šeststo hiljada maraka da bi zauzvrat stopirao tekstove o švercu cigareta u Nacionalu, Sekulić je 30. maja 2001. u Budvi izrešetan sa dvadeset i četiri hica iz „heklera“. Narednog dana u hrvatskom tabloidu objavljen je prvi intervju sa Srećkom Kestnerom.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj