Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Dragi gost Miljka Radisavljevića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Poslednjeg dana jula 2012, jedanaest godina nakon što je, ohrabren podrškom Montgomerija, ne znajući da ovaj radi „iza leđa Stejt dipartmentu“, pristao da potpiše fingirani sadržaj intervjua u Nacionalu, Kestner je uhapšen na graničnom prelazu Gradiška u Bosni i Hercegovini, po međunarodnoj poternici Interpola iz Visbadena u Nemačkoj. Ovu vest beogradski Blic ne prenosi iz izvora u državi u kojoj je Kestner uhapšen, nego iz podgoričkog Dana, dajući naslov prilogu „Uhapšen Srećko Kestner, svedok duvanske afere“. Dalje, umesto da prilog opreme fotografijom uhapšenog lica koje je i inicijalni predmet teksta, ovaj tabloid i novinari Tamara Marković Subota i Vuk Z. Cvijić, koji rade u direktnoj koordinaciji sa ostacima režima Borisa Tadića, Miljkom Radisavljevićem, Sašom Ivanićem, Miloradom Veljovićem i Rodoljubom Milovićem, tj. korumpiranim delovima Tužilaštva i policije, stavljaju fotografiju Stanka Subotića, uz opis ispod nje da je Kestner bio njegov saradnik. Da instruisano i potplaćeno uredništvo Blica ovu vest koristi samo kao povod za obračunavanje sa Subotićem, jasno je već iz prvih pasusa, u kojima se navodi da je Kestner bio zaštićeni svedok u sudskom procesu koji je pred Specijalnim sudom u Beogradu vođen protiv duvanske mafije. Odmah potom dodaje se da je poternica za njim raspisana 2010. godine, što je podatak koji ne odgovara činjenicama, jer su na hrvatskoj carini Kestnera „upozorili na, tvrdi se 2005. godine, raspisanu poćernicu NCB-a Interpola Visbadena“.[1] Tako beogradska štampa, po nalogu Tužilaštva, falsifikuje godinu raspisivanja poternice upravo da bi se zataškalo da je Kestner neometano posećivao Srbiju i Hrvatsku, da je bio „rado viđen gost u tamošnjim tajkunskim krugovima“, kao i da bi se opravdalo njegovo saslušanje u Beogradu 2009. godine, u svojstvu potencijalnog zaštićenog svedoka protiv Subotića.

Kestner se u Srbiji kreće u miljeu bliskom Borisu Tadiću, tadašnjem predsedniku Srbije i Demokratske stranke, a u taj ambijent uvodi ga njegov prijatelj Miljko Radisavljević, koji je ujedno i specijalni tužilac za organizovani kriminal. U tekstu u Blicu nema ni reči o Kestnerovom naknadnom ograđivanju od dva intervjua data Nacionalu tokom 2001. godine, zbog toga što je, u dogovoru s Radisavljevićem, za potrebe srpske političke garniture Kestner ponovio sve ono što je iz tih intervjua bila konstrukcija Nacionala, argument koji će Subotićevi advokati pet godina kasnije, nakon što njihovom klijentu uz jemstvo od 538 hiljada evra bude dozvoljeno da konačno dođe u Srbiju i brani se sa slobode, kao od šale oboriti navođenjem Kestnerovog intervjua iz februara 2002, datog Vijestima.

Tokom boravka u Beogradu, Kestner je, prema pisanju Slobodne Bosne, takođe u stalnoj pratnji svog šuraka Srđana Mijajlovića, dugogodišnjeg saradnika Državne bezbednosti i kuma Milorada Ulemeka, koji ga je koristio kako bi od Kestnera iznuđivao novac. Za razliku od Subotića, Kestner je bio dozvolio sebi da postane predmet reketiranja ovog kruga ljudi. Mijajlović, koji je u Srbiji bio i nominalni vlasnik mafijaškog lista Identitet, iza kojeg je stajao kriminalom stečeni novac Dušana Spasojevića, uhapšen je tokom policijske akcije „Sablja“ pod sumnjom da je učestvovao u zaveri za ubistvo premijera, nakon što je istraga, uvidom u arhivirane službene beleške vojne službe bezbednosti, utvrdila da je osnovni cilj „duvanske afere“ bilo rušenje rukovodstva Srbije i Crne Gore. Hrvatski list Nacional, koji je 1. aprila 2011. dobio novog vlasnika, u vansudskoj nagodbi krajem marta 2012. godine ogradio se „od postupaka i pisanja bivšeg uredništva tjednika Nacional o Stanku Subotiću, kao i od svih objavljenih tekstova bivšeg uredništva u tiskanom izdanju i on line izdanju tjednika Nacional o Stanku Subotiću.“ „Ovom nagodbom NCL Media grupa d.o.o. se obvezuje ukloniti sa svojih internetskih stranica sve članke objavljene o Stanku Subotiću u tjedniku Nacional do danas, te ukloniti s internet-tražilica Google, bing.com, Yahoo, AOL, Mywebsearch, Dogpile, WebCrawler, info.com, GoodSearch, Excite, sve članke objavljene do danas u internetskom izdanju tjednika Nacional“, navodi se u tekstu nagodbe.[2] Stanko Subotić dobio je na sudu preko 70 tužbi protiv ovog nedeljnika i izjavio da je po tom pitanju imao potpunu satisfakciju.[3]

S druge strane, na vest o hapšenju Kestnera, podgorički dnevnik Vijesti spremno reaguje tako što napada vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS) i njenog lidera, uz anticipiranje da Đukanović treba da bude zabrinut šta će Kestner reći na sudu i da li će se, ako se proširi optužnica u Visbadenu, otkriti i njegova umešanost u šverc cigareta, citirajući u prilog tome delove iz intervjua za Nacional iz 2001. godine.[4] Kestner je, prema pisanju Slobodne Bosne, boravio u BiH jer je želeo da kupi Fabriku duvana u Mostaru posredstvom jednog drugog „kontroverznog biznismena i mešetara“, Damira Fazlića, a u kolima u kojima je zaustavljen bio je s Hrvojem Gašparincem, bivšim pripadnikom Legije stranaca, prijateljem Milorada Ulemeka i takođe kriminalcem. Ime Gašparinac, zajedno s imenom Ivice Matekovića, još jednog hrvatskog državljanina, kojeg je pripadnik JSO Boško Jović po nalogu Ulemeka na dan atentata doveo u Srbiju i vratio ga sutradan kako bi posle lažno mogao da ga prikaže kao osumnjičenog,[5] korišćeno je u jednoj od pet teorija o „trećem metku“ u srpskoj štampi, tačnije u listu Evropa, nastalom marta 2004. radi promovisanja politike Demokratske stranke Srbije i njenog lidera Vojislava Koštunice, kao i radi obaranja optužnice za ubistvo premijera, izmišljanjem afera i diskreditacijom Đinđićevih najbližih saradnika.

Kada je Mateković krajem avgusta 2005. uhapšen u Hrvatskoj, posle čega će, kao i Gašparinac, biti osuđen za krivično delo iznude i otmice, u Srbiji se reaktuelizuje priča o dolasku dvojice Hrvata dan uoči atentata na Đinđića, 11. marta 2003. godine, dok u Evropi, pod uredništvom Željka Cvijanovića, čija je to bila nova prilika nakon debakla koji je doživeo u Blic Newsu, nastaje tekst pod nazivom „Treći snajperista je na dan ubistva u Srbiju došao iz Hrvatske“, u kojem se dvojica Hrvata optužuju za atentat. Ovu tezu preuzima Cvijanovićev kolega iz NIN-a, a danas novinar nedeljnika Pečat, Nikola Vrzić, i objavljuje spekulacije na osnovu sačinjenog „foto-robota“, sumnjiči tri hrvatska državljana, od kojih Ivicu Matekovića samoinicijativno identifikuje kao „bivšeg legionara iz Hrvatske“, iako tu kvalifikaciju nosi zapravo Gašparinac.[6] Pored toga što će služiti advokatima odbrane da na svaki mogući način relativizuju i opstruiraju suđenje pred Specijalnim sudom, isti detalj biće ponovljen i kao jedan od nezaobilaznih argumenata u knjizi Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, objavljenoj 2014. godine, čija je promocija realizovana pod pokroviteljstvom Udruženja novinara Srbije (UNS) Ljiljane Smajlović, 9. decembra te godine. Za navedene označitelje Kestner–Fazlić–Gašparinac–Mateković postoje samo dva zajednička sadržaoca: prvi je Hrvoje Petrač, sinonim za glavnu kriminalnu snagu u Hrvatskoj koja je učestvovala u aferi „Nacional“, a drugi Milorad Ulemek, glavni organizator ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije.

U drugom delu intervjua za Slobodnu Bosnu, objavljenog 15. februara 2008, Vladimir Popović nazvao je Damira Fazlića „majstorom opsene“ i o njemu rekao da za Miroslava Miškovića „završava najprljavije poslove korupcije od Albanije do Bosne“, te da se lažno predstavljao kao sestrić Zorana Đinđića: „To smo saznali kada je Zoranu stigao dopis jednog poslovnog čoveka iz Amerike, koji je bio žrtva Fazlića i koji je potvrdio da ga je Fazlić lagao mesecima, uzimao novac navodno za Vladu i Đinđićeve saradnike i da kad mu je direktno zapretio da će ići u policiju, Fazlić je u suzama priznao da je sve lagao i da ne samo što nije rođak Đinđića nego ga nikada nije ni video.“ Fazlić se svojevremeno javno hvalio da je Vuk Jeremić, njegov cimer u vreme studiranja i budući ministar inostranih poslova u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića, njegovom zaslugom radio u Đinđićevom kabinetu; međutim, Popović navodi da ga je Fazlić koristio kao insajdera za informacije koje su mu bile potrebne, što je, ispostavlja se, trebalo da bude interesna veza u oba smera. „Tokom hapšenja Volfa Minića, jedne opskurne ličnosti umešane u poslove šverca cigareta, naša služba presrela je razgovor između engleskog ambasadora Čarlsa Kraforda i Vuka Jeremića, u kome engleski ambasador panično moli Jeremića da pokuša preko kabineta premijera izdejstvovati da se pusti Minić iz zatvora. Svestan da bi mešanje u takve poslove moglo da mu šteti, Jeremić je uznemiren i uplašen zamerio ambasadoru što ga je oko toga zvao, tvrdeći da je važnije da ga koriste kada dođe do privatizacija firmi, kako su se i dogovarali ranije. Taj je razgovor predočen Đinđiću i Jeremić je odmah izbačen iz kabineta i to kao špijun engleske obaveštajne službe“, tvrdi Popović. Prilikom hapšenja Fazlića po nalogu BIA zbog lažnog predstavljanja, čovek koji je kod Đinđića intervenisao i tražio da se Fazlić pusti na slobodu bio je tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država Vilijam Montgomeri.

Nakon atentata na Đinđića, a na zahtev policije Srbije, isto lice je ponovo uhapšeno u sarajevskom hotelu „Akva“ i saslušano zbog bliskih veza s Ulemekom. U prvoj polovini 2007. godine pojedini mediji, poput podgoričke Republike, pisaće o tome da je Fazlić tokom 2003. skrivao Milorada Ulemeka u Hercegovini. U Cvijanovićevom listu Standard, Damir Fazlić je za tu tvrdnju 29. juna 2007. okrivio Vladimira Popovića, kojeg je zatim izdifamirao po recepturi Cvijanovićevog mentora Tijanića: „Taj gospodin se držao gebelsovskih pravila, prema kojima je dovoljno jednu laž ponoviti više puta da bi postala zamena za istinu. Nažalost, tu se ne zaustavljaju njegove sličnosti s Hitlerovim ministrom informisanja [...] Kada iz današnje perspektive gledam na to, zaključujem da je velika šteta da političko nasleđe premijera Đinđića prisvajaju ljudi iz ove grupe, koju od milja zovem Snežana i sedam patuljaka, gde je, iz više razloga, gospodin Popović Snežana, dok su patuljci ljudi koji mu tercuju, poput bivšeg ministra Batića i ostalih.“ Srećko Kestner u procesu koji je trajao svega nešto više od dva časa, u Visbadenu je osuđen na 18 meseci uslovno i novčanu kaznu od 39 hiljada evra za obeštećenje i sudske troškove, prenela je redakcija Vijesti, očigledno nezadovoljna što predmet suđenja ni u jednom trenutku nije bio Milo Đukanović, baš kao što je nezadovoljan ostao i autor originalnog teksta, Florijan Hasel, dopisnik s područja Balkana za Süddeutsche Zeitung.[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj