Foto: Oksana Toskić
SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Dva pola, a jedno telo
<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
Slično kao u Dojčinovićevoj knjizi, Vesna Pešić u već pomenutom intervjuu Beti, objavljenom nekoliko sati uoči Milovićeve smene, u kojem ga naziva „najboljim policajcem“, u vezi sa „spletkom“ za koju smatra da su odgovorni Aleksandar Vučić i Milo Đukanović izjavljuje sledeće: „Tu se kao šifra ponavlja da je situacija ista kao u martu 2003. godine i implicira se da je premijer Aleksandar Vučić u velikoj opasnosti, što nije prvi put, a ta paralela sa Zoranom Đinđićem treba da posluži da se ponovo ukaže da Vučića ugrožava policija.“[1] Iz ovakvih i sličnih stavova jasno je da ona osnovna nit vodilja za sociološkinju Pešić u stvari nije nikakva činjenica, već jedno pristrasno ubeđenje da se Vučiću ne može verovati ni u vezi sa čim i da je sve u vezi s njim i aktuelnom vlašću kategorički sumnjivo (nikakva mogućnost manipulacije delova vlasti protiv Vučića ne uzima se za ozbiljno, nipodaštava se i tretira kao izmišljotina kabineta premijera koji kontroliše sve), što je u načelu upravo bio obrazac delovanja medija koji su svojevremeno vodili hajku protiv Đinđića. Uz to, široki front medijskih radnika od Peščanika do Nove srpske političke misli već uveliko razvija tezu da je premijer mentalno poremećena osoba sa ozbiljnim znacima „manije gonjenja“ i paranoje, koji u svima vidi neprijatelje, teorije zavere – bilo da su u pitanju domaći novinari ili funkcioneri međunarodnih institucija – pa doktorka socioloških nauka za isti Peščanik koji se te 2003. godine u svojim najvišim dometima podsmevao Đinđiću i likovao zbog noge u gipsu koju je povredio igrajući mali fudbal sa Žandarmerijom, na dan Milovićeve smene, 20. juna 2014, objavljuje autorski tekst pod nazivom „Lud, pokvaren, ili ludo pokvaren?“. Desetak godina trebalo je, dakle, da prođe da bi sramota i navodna skrušenost urednica ovog medija, Svetlane Lukić i Svetlane Vuković, nekadašnjih novinarki Radija Beograd i B92, potpuno isparila, izvetrela ispod kulise zalaganja za otvaranje istrage o političkoj pozadini atentata, a licemerje neometano prekvalifikovalo kao novo herojstvo, revolt i legitiman bezobrazluk u doba „diktature“ i „autokratije“.
Desetak dana kasnije, njen kolega Jovo Bakić, takođe u tabloidu Blic, komentariše Popovićevu i Đukanovićevu konstataciju, a povodom gostovanja nekadašnjeg sekretara Biroa za komunikacije sa medijima u emisiji Utisak nedelje, koje je Olja Bećković pripremila kao nastavak kampanje, reaktualizovanjem manje-više svih važnijih etiketa koje je ovaj već bio zadobio u periodu rada u Vladi od 2001. do 2003. godine. U prilogu koji nosi naziv „Kome još treba Beba“, u kojem se sugeriše da je Vladimir Popović nemoralan čovek i stidljivo nazire pitanje šta to onda treba da kaže o premijeru kada s takvima sarađuje, Bakić, najčešće samo muški oblik istog hermafroditnog govornog tela kao i Vesna Pešić (jer u nedostatku originalnosti svi ponavljaju konstrukcije onih drugih), takođe kao i Dojčinović odbacuje ideju o regresiji na 2003. godinu i vidi je samo kao manipulaciju: „Povlači se paralela između Vučića i Đinđića kako bi se otupela svaka kritika režima, jer se ona dovodi u kontekst medijskih i javnih napada koje je Đinđić preživljavao u vremenu pre atentata.“
Ovoj izjavi, međutim, nedostaje samo jedno razjašnjenje: Po čemu se to odlikuju medijski napadi, a po čemu „kritika režima“, osim po tome da se po pukoj navici prvi termin smešta uz Đinđića, koji se kao mrtav sažaljeva, a drugi uz Vučića, koji se iz sve snage mrzi u svetu života baš kao Đinđić dok je bio živ? Poznat po iznošenju spekulacija koje se ne usuđuje do kraja da razjasni, Bakić je u istom tekstu mistifikovao Popovića kao osobu koja treba da poveže Vučića s Đukanovićem, određenim novinarima i „možda još nekim centrima moći“. Za razliku od Vesne Pešić ili Dragana J. Vučićevića, on je shvatio da u rečima Đukanovića i Popovića nije bilo reference na samo ubistvo, nego na medijsku atmosferu koja je ubistvu doprinela. Podgorički tabloid Vijesti Željka Ivanovića prenosi sve iz srpske štampe što može da iskoristi protiv Vladimira Popovića, jer se to u antivladinom miljeu Crne Gore automatski prelama i kao poen protiv Đukanovića, pa tako i ovaj prilog s Bakićem, 2. jula 2014. godine, pod nazivom „Beba Popović treba Vučiću zbog veza sa Đukanovićem“.
Koncept hermafroditnog govornog tela delimično će se razbiti kada Jovo Bakić juna 2015. godine postane politički isprofilisana ličnost i asistent Borislava Stefanovića, tadašnjeg šefa poslaničke grupe Demokratske stranke u Skupštini Srbije, na izradi političkog programa koji se bazira na ekstremno levim idejama, po ugledu na grčku partiju Siriza. Po objavi ove vesti, odmah su se pojavile teorije da je reč o zavereničkom projektu Aleksandra Vučića da dodatno oslabi DS, identične onoj kada je bivši predsednik Srbije Boris Tadić uoči izbora u martu 2014. godine napustio tu stranku i oformio najpre Novu demokratsku stranku, koju je kasnije preimenovao u Socijaldemokratsku stranku (SDS). Izlazak Tadića, Miodraga Rakića, Snežane Malović i Slobodana Homena iz stranke značio je za Vesnu Pešić, zanimljivo, automatski „potpuno novu stranku“, ali se ispostavilo da je to bio samo pokušaj da se iznađe što plauzibilniji izgovor za ono što je sociološkinju zaista opredelilo da pozove javnost da glasa za DS. Svoj pravi i dovoljan razlog otvoreno će u jednoj rečenici navesti u intervjuu za Vreme: „Činjenica je da se jedino DS izjasnio da neće sa Vučićem u koaliciju, i zato, po meni, ona postaje stožer promena i neke bolje budućnosti od ovoga sada.“[2] Iz nje se jasno vidi da opredeljenje Vesne Pešić nije supstancijalno afirmativno u pogledu DS, nego isključivo negativno u odnosu na SNS, a pošto je meta svih njenih napada „šešeljevska vlast“ Aleksandra Vučića, onda je ono zapravo fiksaciono antivučićevsko. Zbog toga je diskutabilno da li bi Pešićeva uopšte pružila podršku Demokratskoj stranci da se, kojim slučajem, ta stranka nije izjašnjavala o tome s kim hoće ili neće u eventualnu koaliciju.
Upadljivo je da ovakvo ponašanje podseća na ono što je Pešićeva činila samo dve godine ranije, kada je u drugom krugu predsedničkih izbora pozvala da se glasa za Tomislava Nikolića, što je, baš kao i ovo 2014. godine, nazvala „strateškom podrškom“. Tako je izazvala negodovanja ortodoksne većine Peščanika, medija u kojem se prevashodno oglašava, a ponajviše svog prvog supruga Srđe Popovića, koji je zbog toga izjavljivao da „Vesna Pešić nije beli listić“, pokušavajući da distancira sebe i kamarilu okupljenu oko tog medija od nje. Iako samo po sebi u nesupstancijalnom ili „strateškom“ opredeljenju nema ničeg lošeg i „nesuštinskog“, zanimljivo je da kod Vesne Pešić – kako u slučaju Borisa Tadića, tako i posle u vezi s Vučićem – vrlo brzo preovlada lični animozitet prema osobi koja postaje kriva za sve (a čijim prostim uklanjanjem odjednom opet sve postaje prihvatljivo) i od koje se širi etiketa na celu stranku. To znači da stav zasnovan na ličnoj netrpeljivosti prema jednom licu, a ne na nepredefinisanoj proceni njegove politike, kod sociološkinje, u suprotnosti sa svim analitičnim načelima te društvene nauke, determiniše njeno (opozicionarno) političko delovanje. Ovaj pretpolitički primitivizam, koji umnogome deli i muški pol hemafroditnog tela Jovo Bakić, dolazi do izražaja Stefanovićevom autokritikom Demokratske stranke, pa se tako okreće i protiv samog Bakića, jer je u suprotnosti s imperativom ujedinjene mobilizacije svih da se uništi glavni neprijatelj. „Posle dve i po godine Vučićeve vlasti koja vodi apokaliptičnu politiku totalne propasti, apsurdno je neprekidno deliti packe nejakoj opoziciji koja pokušava da dođe do daha“, kaže Pešićeva odgovarajući na jednu kritiku koju je Boško Jakšić u Politici uputio DS-u. I dodaje: „Oni koji služe vlasti u nameri da unište opoziciju i pogase medijska svetla, nisu ništa drugo do plaćenici vlasti i njenih mafijaških družina.“[3] U tom smislu je i Jovo Bakić automatski potpao pod Vučićeve plaćenike.
Iza fasade renomiranog Politikinog komentatora Boška Jakšića pak s vremena na vreme izbijaju aktivnosti koje otkrivaju njegove sklonosti ka tabloidizaciji, čaršijskom tračarenju i spletkarenju, što postepeno sve više utiče i na njegovo bavljenje novinarstvom. Tako je tokom 2014. godine pokušao da izazove nesuglasice i animozitete u redakciji E-novina, puštajući lažne glasine o navodnom klevetanju te redakcije u Politici u izjavama njenih bivših saradnika. Jedan je od zagovarača cenzure u Srbiji i onih koji svoj manjak trezvenosti koriste da bi prisvojili najjednostavnije objašnjenje kada je reč o premijeru i Vladi. Početkom septembra 2015. godine svoju kolumnu koristiće kako bi pokušao da rasplamsa temu iz tabloida u vezi s ministrom finansija Dušanom Vujovićem, koji se navodno izderao na službenice u pošti jer ga nisu prepoznale i nisu obradile njegov zahtev zbog neposedovanja lične karte. Bez obzira na to što je ministar demantovao da nije imao isprave kod sebe, i ne obazirući se na reči direktora pošte da službenice nisu premeštene zbog toga, nego da su bile u redovnoj rotaciji (kostur afere je veoma sličan nekim od ranijih „slučajeva cenzure“), jedino što će ovaj novinar umeti da napiše jeste pitanje koje u startu razotkriva srž njegovih afiniteta: „Ko će me razuveriti da – umesto da budu pohvaljene što poštuju proceduru – nisu prekomandovane po kazni, po prijavi ministra čiji se televizični ego srušio pred šalterom dedinjske pošte?“[4]
