Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Alergijska reakcija na Bebu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Objašnjenje docenta sa Filozofskog fakulteta toliko se dopalo Ljiljani Smajlović, glavnoj urednici Politike, da je četiri meseca kasnije u tekstu „Politika, laži i video-klip“, posvećenom isključivo difamiranju Popovića, iskoristila priliku da ponovi Bakićeve reči u svoju korist, a zatim i zaključi: „U stvari, možda je upravo prisutnost Vladimira Popovića na javnoj sceni veza ovog trenutka s onim iz 2003. I dok je savršeno kredibilna njegova tvrdnja da mu se urednik Informera politički gadi, nešto u načinu na koji Informer i Pink poslednjih dana interpretiraju događaje zaista asocira na Popovića kakvog smo upoznali u prošloj deceniji.“ Popoviću se ovde imputira isto ono što je svih godina tokom hajke u vezi s njim inicirao Aleksandar Tijanić, gradeći oko njega famu o „Velikom Cenzoru“, gde Smajlovićeva dopisuje još jednu reč – tabloidizacija, baš kao i Tijanić u tekstu „Znamo da je Vesić gestapovac, ali niko ne zna ko je taj Beba“, objavljenom 28. januara 2002. godine u srpskom Nacionalu: „Ovakav Biro proizvodi strah novinara samo da bi proizveo poslušnost građana. Oni žele i stimulišu tabloidno novinarstvo, novinarstvo spektakla, pojednostavljenja i socijalnog sadizma.“[1] Sociolog Bakić potvrdiće da se slaže s urednicom Politike povodom nekadašnjeg sekretara Biroa za komunikacije s medijima u intervjuu datom 19. marta 2015. godine za nedeljnik Vreme, komentarišući činjenicu da premijer Vučić sarađuje s njim: „Popović je čovek koji je mnogo toga lošeg napravio, kako Zoranu Đinđiću tako Srbiji. Tim pre što se tu teško može govoriti o nekoj sposobnosti.“

Ovu tezu da je zapravo Vladimir Popović kriv za to kako je u medijima svojevremeno prolazio Đinđić aktualizovali su tek nakon atentata na premijera svi oni koji su želeli sa sebe da pomere prst novinarske i političke odgovornosti, pa će tako i Srđan Škoro, nekadašnji urednik u listu Revija 92, koji je aktivno radio na opstrukciji suđenja za ubistvo premijera, tražeći krivce što je smenjen sa mesta šefa deska Večernjih novosti na liniji Dmitrović–Vučić–Popović i ponavljajući reči Milorada Ulemeka od 17. maja 2015. godine u Specijalnom sudu tokom suočavanja s Popovićem,[2] u tekstu za Politiku od 9. avgusta 2014. napisati da je Popović „i sam dao značajan doprinos satanizaciji Đinđića i uspostavljanju besprizorne cenzure u Srbiji“.[3] Intervju s Bakićem pod naslovom „O Bleru, lažima i premijerovim slugama“ radila je novinarka Zora Drčelić, poznata po selektivnom navođenju i preskakanju ključnih članova Zakona o vanrednim situacijama tokom majskih poplava 2014. godine, u nameri da okrivi Vladu Srbije i premijera Vučića za neblogovremeno proglašavanje vanredne situacije na teritoriji cele države.[4]

Do tada nepoznati medijski radnik Srđan Škoro dospeva u žižu interesovanja antivladinih medija kada ga 9. maja 2014. s mesta šefa deska u Večernjim novostima smenjuje njegov poslodavac Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik tog lista i blizak prijatelj Aleksandra Vučića. Ova smena, praćena suspenzijom, možda i ne bi dobila toliko na značaju da se nije po smislu retroaktivno povezala s trinaest dana starijim saopštenjem za javnost Srpske napredne stranke u kojem je kritikovan Javni medijski servis Srbije zbog ponašanja voditeljke Olivere Kovačević u emisiji Da možda ne, emitovanoj 24. aprila, najava da nekadašnji nameštenik Borisa Tadića i glavni urednik u NIN-u Nebojša Spaić postaje savetnik v. d. generalnog direktora RTS-a Nikole Mirkova, kao i zbog Škorovog nastupa u jutarnjem programu, kada je, na dan konstituisanja nove vlade u Skupštini Srbije, izneo niz neutemeljenih negativnih kvalifikacija na račun njenog budućeg sastava. Dva najveća novinarska udruženja istog trenutka su skočila u zaštitu anonimnog Škora, koji je član UNS-a, dok NUNS svega nekoliko sati od suspenzije prvi objavljuje proglas pod naslovom „Smena, zbog kritike vlasti“, čime se čitav događaj tumači kao rezultat Vučićevog pritiska na medije i preprečuje svako eventualno obrazloženje glavnog urednika Dmitrovića o razlozima zbog kojih je smenio svog zaposlenog. Dmitrović će se oglasiti tek nekoliko dana kasnije, kada će to malo kome zvučati ubedljivo, demantovati da smena Srđana Škora ima bilo kakve veze s njegovim nastupom na RTS-u od 27. aprila 2014. godine, potvrditi da je bila planirana još ranije zbog nezadovoljavajućih rezultata na tom radnom mestu, da je sprovedena u delo onda kada je pronađena adekvatna zamena i da je Škoru blagovremeno skrenuta pažnja na sve to; u emisiji Sarapin problem, emitovanoj 12. maja na TV Studio B, dodaće i da je Škoro takođe prekršio proceduru, jer nije tražio dozvolu za odlazak na RTS.

U međuvremenu, Škoro postaje prava pravcata „maskota“ kampanje o „cenzuri u Srbiji“, počinje da gostuje po medijima u njihovim udarnim i najgledanijim terminima, te umesto šef deska biva namerno lažno predstavljen kao urednik. Članica Upravnog odbora NUNS-a, Jasmina Lukač, 12. maja u Danasu dobija zadatak da mu propere biografiju i izbriše epizodu o demonizaciji Đinđića i njegovih saradnika, u članku pod nazivom „Profesionalac“, a filmski kritičar Dimitrije Vojinov napisaće da se ovom smenom otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji: „Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto.“[5] Pod pokroviteljstvom UNS-a, Srđan Škoro je krajem 2014. godine podneo tužbu za mobing protiv Ratka Dmitrovića, koji ga je u međuvremenu premestio na radno mesto urednika u podlistak Sport, a zatim u Zov kompanije Novosti, da bi se krajem 2015. godine Škoro prigodno revanširao objavljivanjem zbirke svojih tekstova koje je pisao na blogu, pod nazivom Vučić i cenzura, a koju, da bi mu se odužili, promovišu isti oni koji su ga i učinili svojim instrumentom. Tek naknadno, Dmitrović će izjaviti da ga je, po smeni Škora, njegov prijatelj i premijer Srbije Aleksandar Vučić pozvao da ga pita zašto se ne oglašava i dozvoljava da ga politički povezuju i krive za smenu s kojom nema dodirnih tačaka.

O tome da je Škoro u međuvremenu dostigao status univerzalnog medijskog komandosa, dežurnog komentatora događaja u koje nije nužno preterano se uputiti, svedoči i momenat njegove instrumentalizacije od strane TV N1, koja ga 18. oktobra 2016, samo dva dana po hapšenju srpskih državljana umešanih u pripremu terorističkih akcija na izborno veče u Podgorici, poziva u svoj jutarnji program radi prelistavanja štampe, a zapravo kako bi relativizovao ozbiljnost navedenih događaja u susednoj zemlji i povezao ih sa srpskom vladom. Prilog koji je smišljeno napravljen od njegovog gostovanja, međutim, nije mogao da prenebregne čaršijski ton, u kojem ovo lice potpuno neprofesionalno iznosi nepotkrepljene optužbe, koje će samo dva dana kasnije u Crnoj Gori, a četiri u Srbiji, biti sasvim deplasirane. „Škoro je rekao da mu deluje smešno i namešteno da grupa ljudi iz Srbije upada u Crnu Goru sa namerom da kidnapuje premijera Mila Đukanovića. On kaže da sve indicije ukazuju na to da je reč o zajedničkoj režiji vlasti u Srbiji i Crnoj Gori i da ’svi spominju Vladimira Popovića Bebu da stoji iza toga’.“[6] Ovaj medijski atentator tako instantno biva inaugurisan u eksperta za situaciju u Crnoj Gori, s kojom nikakve veze nema, i postaje učesnik u novom prilogu, u kojem će, nekoliko dana kasnije, parirati Vuku Draškoviću, političaru na koga je svojevremeno pokušan atentat u Budvi.

Svojevrstan pokušaj repriziranja scenarija po kojem je Škoro postao poznat događa se dve godine kasnije, 12. aprila 2016, u vreme kampanje za vanredne parlamentarne izbore, kada direktor Radio televizije Vojvodina Srđan Mihajlović, nakon sastanka s njom, donosi konačnu odluku da umanjenjem plate od 20 odsto kazni dopisnicu te televizije iz Beograda, Svetlanu Božić Krainčanić. Razlog je to što je novinarka na konferenciji za štampu jedanaest dana ranije, 1. aprila, premijeru Srbije uputila pitanja koja zapravo nisu bila njena, već antivladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava, koja ih je delila ispred zgrade Vlade. Uprkos tome što je u prethodne četiri godine premijer nebrojeno puta nedvosmisleno priznao da je činio greške i da po pitanju tadašnjih ideala ne misli više isto, ova organizacija nastupila je s ciljem izborne propagande nelogičnom parolom da traži od Vučića da se jasno odredi prema politici „Velike Srbije“, koju je zastupao tokom devedesetih godina prošlog veka. Tako je Svetlana Božić Krainčanić bila prinuđena da Vučiću postavi nekoherentno pitanje, čiji je drugi deo, zbog tendencioznosti i zlonamere, ispao potpuno kontradiktoran prvom: „Pošto ste rekli da je za vas jedina sporna stvar kada je Šešelj u pitanju njegova politika, koja je nazadna, da li to znači da se vi na neki način ne odričete te politike devedesetih, kada ste i sami bili uz Šešelja?“[7]

Budući da je kažnjena, dopisnica RTV-a iz Beograda obratila se portalu Cenzolovka, koji preko CINS-a zapravo kontroliše NUNS, i izrazila sumnje da je Mihajlović takvu odluku doneo pod političkim pritiskom. Taj tekst izlazi 13. aprila i istog trenutka epizoda se aktuelizuje kao novi slučaj cenzure i ugrožavanja slobode izražavanja, koji se kao novinarsko pitanje dalje servira premijeru. S obzirom na to da je Upravni odbor RTV-a pod direktnom kontrolom Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine, Vučić je prozreo zamku i apelovao da niko u njegovo ime ne kažnjava novinare jer postavljaju pitanja, čime je stvoren identičan urednički vakuum kao i u slučaju Srđana Škora (ako se kazni novinar, sledi politizacija protiv Vučića i republičke vlasti, ako se ne kazni, onda se odobrava i podstiče neprofesionalno ponašanja novinara u sopstvenoj redakciji).

Zanimljivo je da je ova neočekivana premijerova odbrana antivladine novinarke još više razljutila one koji su pokušali da otvore novu aferu i kojima je pošto-poto stalo da Vučića prikažu kao najvećeg neprijatelja slobodnog i nezavisnog novinarstva u zemlji, pa su NUNS i NDNV od saopštenja pod naslovom „Postavljanje pitanja je obaveza novinara“, nakon Vučićevog odgovora bili prinuđeni da u istom danu, sa samo satom razlike, napišu novo, koje će biti naslovljeno „Cinično je kada Vučić brani novinare i medijske slobode“, i to kao neku vrstu korektiva onome ranijem pošalju brzo svim medijima, otkrivši time svoje prave namere: da su na potpuno istom fonu sa Svetlanom Božić Krainčanić, i da nije nimalo slučajno što se radi aktualizacije svog slučaja obratila upravo njima. U rešenju koje je Srđan Mihajlović uputio svojoj zaposlenoj navodi se da je „postavljanjem pitanja koje je suštinski u vezi sa jednim od pitanja Inicijative, a naročito nuđenjem da se pročita lista pitanja i čitanjem izvornog spiska pitanja druge organizacije, zaposlena omogućila i dozvolila da treće lice utiče na programski proizvod“. Nelogična forma samog pitanja koje je Svetlana Božić Krainčanić postavila i tendenciozna manipulacija koja je prinudila da se ono jezički savije na tako neprirodan način, nisu pak zanimale Mihajlovića.

Kada je reč o Vladimiru Popoviću, ostaje potpuno nejasno kakvom se to tabloidizacijom bavio dok je bio službenik Vlade od 2001. do 2003. godine, kada su svi tadašnji tabloidi pisali uglavnom protiv te iste vlade i Zorana Đinđića. „U uslovima kada se Biro za komunikacije optužuje da kontroliše sve medije, deluje prilično apsurdno da nema tog saopštenja DSS-a koje nije bilo objavljeno. I to u gotovo svim tiražnim novinama i elektronskim medijima“, navodi se u Hajci.[8] Ili, na drugom mestu, u vezi s Ulemekovim pismom: „I danas deluje neverovatno koliki je bio strah medija od Legije – i državnih, i privatnih, i levih, i desnih, i visokotiražnih i malotiražnih, i štampanih i elektronskih. Svi mediji su bez razlike ’morali’ da objave posebnu, izabranu fotografiju, da puste poseban film na kome se Legija šepuri u smešnoj uniformi, da daju prostor i pažnju (između četiri i pet minuta) kakvu ne dobija ni predsednik Republike.“[9] I Čedomir Jovanović je u svojoj knjizi na sledeći način opisao ponašanje medija dan nakon pobune JSO, 10. novembra 2001. godine: „U medijima je sve izgledalo kao da je Legija premijer, a mi pobunjenici. Njihovu konferenciju za novinare pratili su svi mediji.“[10]

Ćurgus će dati sličnu izjavu za emisiju Insajder povodom Legijine predaje 2004. godine: „Onda smo uradili jedan zanimljiv eksperiment, potpuno frekvencijski, da vidimo za ta tri dana od predaje Legijine, dakle 4. maja prošle godine objavljeno je negde oko 220 tekstova i mi smo onda hteli da vidimo koliko se Legija uopšte kao pojam koristi i u tih 220 tekstova otkrili da se pominje 2.006 puta. To je prosto kao mantra, to je onako kao prizivanje neke tajne moći, misterije – Legija, Legija, Legija. To znači da je deset puta skoro prosečno u svakom tekstu pomenuto njegovo ime. A onda smo uporedili to koliko se puta pominje ime Zorana Đinđića za čije ubistvo je on glavnooptuženi i otkrili da je reč o par stotina. Što znači, prosto i kroz jezik tako ne možete to sakriti, vi vidite šta je tendencija, vi vidite ko treba da se pretvori u junaka, a ko treba da se baci u marginu i da se zaboravi.“[11] Tokom akcije „Sablja“ takođe je utvrđeno da su u toku kampanje za predsedničke izbore 2002. godine, članovi „zemunskog klana“ Miloš Simović i Dušan Krsmanović nosili iskonstruisana pisma Ljiljane Buhe, u službi kompromitovanja Vlade Srbije i Đinđićevih najbližih saradnika, na ruke u prostorije agencije Beta, „čije ih je uredništvo potom objavljivalo bez pogovora“, da bi se ta pisma iz medija zatim koristila u kampanji Demokratske stranke Srbije.[12] Ljiljana Nedeljković bila je dežurna urednica agencije Beta pre nego što je postala šef kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice i njegova najbliža saradnica.

Autor Hajke, međutim, nije konstatovao nikakvo mešanje u uređivačku politiku medija sekretara Biroa za komunikacije u Vladi Srbije: „Vladimir Popović nije se bavio izradom strategije komunikacije sa javnošću. On je bio idealna osoba za tzv. krizni menadžment i ’ratnu’ Vladu [...] Imao je pristup onoj vrsti informacija koje su mu omogućavale da realnije vidi slabosti i političku realnost Srbije. Njegovi zahtevi su često bili sasvim nerealni jer nije uzimao u obzir stvarni odnos snaga na društvenoj i političkoj sceni Srbije, ali su, s druge strane, u svom radikalizmu bili krajnje realni – to je radikalizam koji nudi rešenje po kratkom postupku. Zbog toga su neke od intervencija Vladimira Popovića suštinski bile kontraproduktivne jer su izazivale javne (negativne) reakcije pojedinih novinara i medija. Ipak, veoma je teško suditi o ukupnom učinku Vladimira Popovića na formiranje javnog mnjenja o Zoranu Đinđiću i njegovoj vladi jer nam nisu poznate i druge vrste reakcija medija, one koje nisu bile javno negativne.“[13]

Treba napomenuti da je tekst „Politika, laži i video-klip“ nastao usled nezadovoljstva glavne urednice Politike zbog toga što je Tanjug baš od Popovića uzeo izjavu povodom incidenta u toku predavanja Aleksandra Vučića na Londonskoj školi za ekonomiju (LSE), koji je izazvao kriminalac Nikola Sandulović, lažno se predstavljajući kao nekadašnji savetnik premijera Đinđića. Asocijativna konekcija koju prouzrokuje ukrštanje jedne državne agencije s Vladimirom Popovićem i sama pomisao da bi ovaj ponovo mogao da ima nešto zajedničko s nečim državnim bila je više nego dovoljna da „profesionalca“ Ljiljanu Smajlović izbaci iz takta. U izjavi koju je dao Tanjugu Popović je podsetio da je prilikom posete Londonu i nakon susreta s tadašnjim britanskim premijerom Tonijem Blerom, 24. aprila 2002. godine, Zoran Đinđić takođe održao predavanje na istom mestu i „da je i tada bila organizovana jedna grupa studenata, navodno iz Bosne, a povezana sa određenim ljudima iz Beograda, koja je takođe verbalno napadala premijera, te je jedan izvanredan događaj pao u senku režiranih incidenata“.[14]

I Ljiljana Smajlović pominje „sačekušu“ koju su bosanski studenti spremili pokojnom premijeru, dodajući da se slična stvar desila i tri godine ranije, decembra 1999. u Berlinu.[15] Ono što je propustila da kaže jeste da ga ti bosanski studenti nisu prozivali, kako bi se to očekivalo, zbog saradnje s Blerom i pomoći koju je radi obračuna s organizovanim kriminalom Đinđić zatražio od britanskih obaveštajnih službi,[16] sa istim omraženim Blerom zbog kojeg je 2015. godine u seriji tekstova u Politici poručivala Vučiću da pažljivije bira svoje prijatelje, što je većini čitalaca i komentatora tog lista bilo dovoljno da zaključe da je Vučić isti izdajnik kao i Đinđić.[17] Na opšte iznenađenje prisutnih, studenti su bili vođeni i nahuškani propagandom tzv. građanski orijentisanih medija i udruženja u Srbiji, kao što su B92, NUNS, Peščanik i Institut za izveštavanje o ratu i miru iz Londona (IWPR), pa su tako usred predavanja „Srbija na putu u Evropu“ Đinđića prozivali zbog nekadašnjeg pokušaja saradnje s Radovanom Karadžićem i servirali mu dobropoznati fantazam o „volu na Palama“, koji i dan-danas živi u glavi iznenađujuće velikog broja novinara, političara i intelektualaca.[18]

Đinđić je tu epizodu, iako ga niko nije želeo čuti niti mu verovati, objasnio i u emisiji Alpha forum na nemačkoj televiziji, kada je između 21. i 26. minuta odgovorio da je preko Karadžića pokušavao da sruši Miloševića,[19] da nikakvog „vola“ nije bilo i da je, svejedno, zbog toga platio političku cenu.[20] U intervjuu koji je dao 16. maja 2003. godine, istoričar Čedomir Antić, jedan od vođa studentskih protesta ’96/’97. i portparol Demokratske stranke u periodu od februara do oktobra 1998. godine, takođe je potvrdio da ta priča nije tačna.[21] Pojedini srpski studenti na istoj Londonskoj školi za ekonomiju imali su 2014. godine operativnu ulogu u aferi „Plagijati“, realizovanoj na sajtu Peščanika, koja je imala trojaki smisao: diskreditaciju Univerziteta Megatrend zarad poslovnih interesa, diskreditaciju visokih funkcionera Vlade i Srpske napredne stranke zarad političkih interesa, kao i uspostavljanje čvrste asocijativne korelacije u javnom mnjenju između, navodno, ljudi sumnjivog obrazovnog kvaliteta na vlasti i pomenutog univerziteta.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj