Foto: Oksana Toskić
SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Kurir i vremenska mašina
<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
Kurirov prilog koji je izazvao niz reakcija i asocijacija sadrži preupadljivo anticipativnu komponentu u načinu na koji je predstavljen; tvrdi se nešto što se još uvek nije desilo (da Đukanović namerava da „srpske medije stavi pod šapu“), ali tako da se već unapred (iz iskustva), pa čak i po tačno navedenim fazama, zna na koji će se način to desiti, jer se već dogodilo na nekom drugom mestu (s medijima u Crnoj Gori).[1] Dakle, talas linčovanja medija koji se, navodno, već uveliko događa pod režimom Mila Đukanovića, preti da zahvati i Srbiju, u smislu da će ti mediji raditi protiv Vučića da bi postepeno kompromitovali srpske vlasti. Budući da je u to vreme u Srbiji već u jeku medijska kampanja o „cenzuri medija“, koja se jednačenjem po zvučnosti naslanja na primordijalnu predstavu o Aleksandru Vučiću s kraja devedesetih i tako metonimijski poništava svaku mogućnost spoznavanja promene u političkim stavovima tog označitelja, Vučiću se ovim tekstom nudi odgovor ko stoji iza svega toga: niko drugi nego njegov „lažni“ prijatelj Đukanović. Dakle, jedna opšta simulacija, uz potporu rekolekcija iz devedesetih o navodnom ugrožavanju medijskih sloboda, koja time što simulira slučajeve ugroženosti, tendencioznom i već unapred intencionalno određenom interpretacijom ugrožava zapravo ugled i kredibilitet vlasti koju optužuje. Istovremeno, ovaj tabloid se već izvesno vreme, a naročito zbog bliskih veza uredništva s Upravom kriminalističke policije i Tužilaštvom za organizovani kriminal, oličenim u insajderskim najavama hapšenja, u javnosti percipira kao list koji kontroliše premijer Srbije, pa tako Kurirov prilog i Đukanoviću treba da sugeriše da ga Vučić optužuje po istoj onoj matrici po kojoj premijera Crne Gore opozicija već optužuje u njegovoj državi. Odavde sledi da je tekst klasična spletka, čiji je cilj bio da treća partija međusobno zavadi dva premijera i naruši odnose između Srbije i Crne Gore, koji su, prema rečima oba zvaničnika, „najbolji od kad je Crna Gora postala samostalna država“.
Upravo na osnovu ove dvosmernosti u tekstu, tj. isporučivanja antagonih značenja za dva tačno određena primaoca, Đukanović će, kako bi je neutralisao, u svom odgovoru reći „da te konstrukcije zapravo ne ’ciljaju’ njega i da veruje da će premijer Srbije Aleksandar Vučić pravilno dešifrovati rukopis“. Pošto se Vučić zahvalio na brizi i potvrdio da njegov kolega Đukanović nije daleko od istine kada poredi takvu vrstu medijskog nastupa sa 2003. godinom, čime je Kurirov pokušaj izazivanja međudržavnih razmirica automatski propao, ovaj list je, tumačeći opasku premijera Srbije da će „država reagovati brže i snažnije nego što mogu da zamisle“ kao upozorenje crnogorskom premijeru, još istog dana kada je objavljen prvi tekst direktno napao premijera susedne države naslovom „Đukanoviću, mi ne pišemo u šiframa, to je manir Darka Šarića!“. U odgovoru koji, osim u naslovu, nema nikakav autentičan sadržaj u odnosu na prvi tekst, nego se samo ponavljaju delovi o fazama navodnog pokoravanja medija (diskreditacija, etiketiranje i proglašavanje „medijskom mafijom“, pakovanje lažnih afera i sudskih procesa i pretnje i prebijanje), kao ključni svedoci koji potvrđuju tezu Kurira, ali tako da su istovremeno unapred pripremljeni kao deo njene konstrukcije, navode se urednici upravo tri glavna opoziciona podgorička lista – Milka Tadić Mijović (izvršna direktorka nedeljnika Monitor), Mladen Milutinović (v.d. glavnog urednika lista Dan) i Željko Ivanović (direktor lista Vijesti).
Na ovaj način Kurir je pokušao da napravi presedan, uvodeći na mala vrata u političku scenu Srbije učesnike crnogorskog opozicionarnog delovanja da učestvuju u kreiranju afera i deluju na mnjenje susedne zemlje, baš kao što je list Dan to umeo da čini s Dušanom Prorokovićem, Vojislavom Šešeljem, Aleksandrom Tijanićem i drugima za vreme vlasti Zorana Đinđića. Na prvi pogled, posve je čudno da gotovo nikom od aktera javnosti u Srbiji ovaj metod nije bio dovoljna indicija na vreme s početka dvehiljaditih – kao da su svi kolektivno usnuli nekakvim snom Trnove Ružice i instantno zaboravili šta su tada bez ikakvih skrupula činili.
U tekstu se, prema načinu na koji komentarišu, jasno uočava da ova tri „svedoka“ uopšte i nemaju ulogu da se slože s Kurirom, nego pre da sami zastupaju tezu koju će ovaj tabloid zatim da prekrsti u svoju, što upućuje na to da je, po svemu sudeći, u pitanju zajednički organizovan i izrežiran poduhvat, jer tekst ne bi ni mogao biti formiran bez znanja da će „svedoci“ upravo tako reagovati. Iako Kurir ni u jednom momentu ne rizikuje da direktno napadne Vučića, veoma je indikativno to da se sve ono za šta tri podgorička urednika optužuju Đukanovića u Crnoj Gori do tančina slaže s onim za šta Aleksandra Vučića terete opozicija i većina medija u Srbiji (kontrola medija), pa je tako ovaj list samo izvršio ono što bi se moglo nazvati „logičnom rokadom“, nakon koje niko i ne primećuje da se desilo bilo šta neuobičajeno. Zanimljivo je i da je bez ikakvih reakcija prošlo to što je na listi „dokaza“ kako se Đukanović obračunava s medijima na prvom mestu navedeno da je 4. oktobra 2001. godine tužio bivšeg urednika Dana Vladislava Ašanina zbog prenošenja tekstova o „duvanskoj mafiji“ iz hrvatskog Nacionala; dakle, zbog tekstova koji su njega, Đinđića i Subotića optuživali za umešanost u šverc cigareta, droge, nafte, za naručivanje ubistava i sl., zbog čega je Ašanin bio osuđen na tri meseca zatvora. Godinu i po dana biće potrebno Kuriru da, zloupotrebom jednog od svojih bivših direktora, Aleksandra Kornica, novembra 2015. godine u navedenoj matrici jednostavno zameni označitelj Mila Đukanovića s Aleksandrom Vučićem.
Koji je motiv, dakle, naveo jedan srpski tabloid da 2014. godine na ovakav način u svoju korist ubaci momenat s Nacionalom Ive Pukanića? Veza koja to aminuje može biti samo jedna – srpsko tužilaštvo, koje u isto vreme vodi dva sudska postupka, protiv Stanka Subotića i Darka Šarića, kojima je manipulisalo u političke svrhe, u oba slučaja pokušavajući da obuhvati i Mila Đukanovića. Jer zašto ne bi mogao time da se služi Kurir, ako je u dogovoru sa svojim prijateljem Miljkom Radisavljevićem i Borisom Tadićem još 2009. godine to mogao Srećko Kestner, kada je u istom tužilaštvu ponavljao navode iz Nacionala koje je 2002. porekao? Kako je moguće da crnogorska medijska bulumenta, svojevrsni „novinari u civilu“, tužbe protiv novinara koji učestvuju u nezapamćenoj hajci difamiranja nečijeg imena, ili u izmišljanju afera, odjednom, baš kao i njihove kolege u Srbiji danas, ili u vreme Đinđića, nazivaju „obračunavanjem sa medijima“ i „napadima na slobodu izražavanja“? I to baš onako kao što su to u slučaju tekstova iz Blic Newsa o asfaltiranju auto-puteva iz 2001. godine činili Željko Cvijanović, ili pak Predrag Popović u srpskom Nacionalu, kada ga je Zoran Đinđić tužio zbog napisa koji su ga optuživali da je za doček 2002. godine „potrošio 50.000 američkih dolara, da je putovao privatnim avionom (’u strogoj tajnosti proveo najluđu noć’), a da je avionske karte platila država i da je Đinđić bio u društvu kriminalaca“?[2]
