Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Pazi, snima se!

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Mehanizam sličan ovome tako je formiran i u vreme Vučićeve vlasti, a sada je reč o vremenu digitalnih tehnologija koje su svima dostupne, u povezanim označiteljima: Aleksandar Vučić (ili Vlada uopšte), alarmantna situacija i novinarske kamere. Onoliko malo napora koliko je početkom 2003. godine potrebno uložiti da bi se Đinđić povezao s kriminalom, toliko je 2014. malo potrebno da bi se Vučić povezao sa cenzurom i kontrolom medija, jer, baš kao i kod Đinđića kriminal, cenzura kod Vučića kao predstava postoji još od ranije (devedesete). Februara 2014. godine kolone vozila ostaju zavejane u blizini vojvođanskog mesta Feketić, a premijer preko malih ekrana obaveštava javnost da je neophodna pomoć i da se on priključuje akciji spasavanja. Nekoliko sati kasnije, Javni servis RTS-a emitovaće u vestima prilog koji prikazuje Vučića kako pomaže da se iznese dete iz autobusa i predaje ga pripadnicima vojske, koji ga zatim smeštaju u helikopter. Iznenada, za veoma kratko vreme, ova scena na društvenim mrežama i u delu javnosti biva protumačena kao sve samo ne ozbiljna; u nezaustavljivoj lavini podsmevanja, šegačenja, ponižavanja i vređanja, reinterpretiranim snimkom i brojnim fotomontažama na internetu, veoma sličnim onima kakve su se u Đinđićevo vreme mogle naći uglavnom u štampanom listu Bre!, Vučić po obrascu „kontrole medija“ biva optužen za režiranje jedne degutantne predstave u svrhu predizborne kampanje, da je došao samo kako bi glumio pred kamerama medija kojima je naredio da ga snimaju, pa je tako za tili čas događaj koji je u osnovi trebalo da bude plemenit, malo ko još mogao da vidi kao takav.

Nije bilo medija koji u narednih nedelju dana nije pisao o tome, među kojima velika većina negativno. Peščanik je išao čak toliko daleko da je tvrdio da će „slučaj Feketić“ biti okosnica zbog koje će Vučić biti poražen na izborima koji su već tada bili raspisani za mart.[1] Pojava Jasminke Kocijan, novinarke agencije Tanjug, u žiži interesovanja najpre društvenih mreža, a potom i pojedinih medija, posebno je zanimljiva kako bi se prikazalo do koje mere u određenim uslovima prednjači primordijalna predstava o nekom imenu, koja kao buldožer odbija sve što nije u skladu s njom. Javljajući se „sa bolovanja“, ona je na Fejsbuku iznela tvrdnje da Vučićeva intruzija u Feketiću nije bila samo loš marketing nego da je taj potez čak direktno ugrozio živote zavejanih ljudi, jer je premijer navodno naredio ekipama Crvenog krsta da sačekaju sa spasavanjem dok se njegova scena ne snimi, a zaleđe ovakvoj neargumentovanoj izjavi, po automatizmu koji diktira označitelj, daje i predsednik Nove stranke Zoran Živković, samo zato što mu se dopada način na koji „razmišlja“ Kocijanova. Narednog dana, kada je Ranko Demirović, član Nacionalnog tima Crvenog krsta i koordinator razvoja programa za pripreme, koji je lično učestvovao u događajima koje je opisivala Kocijanova, demantovao ove navode, novinarka Tanjuga objavila je da je demanti Crvenog krsta napisan pod prinudom Vučićevog kabineta. Navode Jasminke Kocijan prenosi zatim fantomski sajt pod neformalnom podrškom NUNS-a, Glasno.org, koji će postojati svega još nekoliko meseci, a u međuvremenu služiti tome da se sadržaji s društvenih mreža koji kreiraju afere protiv vlasti prevedu u medijske članke radi daljeg preuzimanja.

Posebno zbunjujući detalj u pokušaju širenja ove afere tiče se novinarskog komentara objavljenog 8. februara u listu Danas, koji je potpisao Danko Smukov, „stručnjak za tržišne komunikacije“. Iako tekst pokazuje sve manjkavosti navoda novinarke Kocijan i ima za predmet samo komentarisanje njenih tvrdnji, urednički kolegijum lista Danas odlučuje se da ovaj prilog objavi pod naslovom „Kad Tanjug zakaže“, okrivljujući tako državnu agenciju za ono od čega je i sama novinarka Kocijan na početku svog posta na Fejsbuku pokušala da se ogradi, ističući da govori u svoje lično ime. Usled ovakvog razvoja situacije, direktorka Tanjuga Branka Đukić odredila je kaznene mere novinarki zbog neprofesionalnog odnosa prema poslu i nanete štete ugledu kuće za koju radi, premeštajući je s mesta urednika Multimedije na mesto distributera deska, a protiv lista Danas najavila tužbu zbog navedenog naslova u prilogu. Na ovu odluku direktorke, Kocijanova je odgovorila kontratužbom protiv nje za mobing, tj. zlostavljanje na radu, tvrdeći da u ugovoru o radu „ne postoji klauzula o zaštiti konkurencije, kao ni odredba o ponašanju na društvenim mrežama“. Ovim je novinarka Tanjuga odbila da preuzme odgovornost za napisanu reč, s obrazloženjem da je bila „na bolovanju“, premda su društvene mreže zakonom regulisane kao sredstva za javno informisanje – slično kao što ni Radomir Počuča, koji je preko iste mreže pretio nevladinoj organizaciji Žene u crnom, nije video nikakvu vezu između svojih napisa i činjenice da je službenik policije, jer ih je „pisao u slobodno vreme, a ne dok je bio na dužnosti“, nakon čega je momentalno suspendovan.

Po istom principu po kom će nekoliko meseci kasnije stati na stranu Srđana Škora, bivšeg šefa deska Večernjih novosti, Udruženje novinara Srbije, potpuno apstrahujući odgovornost novinarke, negodovaće zbog ponašanja direktorke Tanjuga Branke Đukić, a prilikom prikaza slučaja Jasminke Kocijan potpuno će prećutati demanti Crvenog krsta na sve što je ova tvrdila na društvenim mrežama.[2] Na ovom primeru se više nego jasno uočava jedna nužnost u provođenju manipulacije: nemoguće je voditi medijsku kampanju o „cenzuri u Srbiji“ a da se pritom na nekom drugom mestu, u nekom detalju ne pribegne prikrivanju, tj. cenzurisanju informacija ili njihovih delova.[3] Pitanje prava i odgovornosti na internetu postaće nakon ove i sličnih epizoda posebno važna tema, koju će kreatori afera u korist „slobode izražavanja“ tumačiti na najrazličitije načine.

Onako kako je Đinđiću bilo nemoguće da putuje avionom u inostranstvo, posebno za Novu godinu, a da se oko toga ne aktiviraju označitelji u službi pothranjivanja primordijalne slike o njemu kao kriminalcu, tako ni Vučića kamere medijskih ekipa u vanrednim situacijama ne mogu da snimaju, dakle, da se čini ono što je inače sastavni deo novinarskog posla, a da to nije u službi kontrole ili posebne naklonjenosti medija, u sklopu nekakve unapred režirane predstave radi samopromocije premijera i članova Vlade. Samo četiri meseca kasnije, novinarskim kamerama propraćena solidarnost premijera i ministara sa svim službama angažovanim tokom katastrofalnih poplava koje su zahvatile trećinu teritorije Srbije, njihovo učešće na licu mesta, krčenje puteva, spasavanje ljudi iz kuća okruženih vodom, isporuka hrane i drugih osnovnih sredstava za život, isti akteri ocenili su kao sramotno samoreklamiranje u trenucima dok su brojne porodice unesrećene vremenskom nepogodom, baš kao i svojevremeno Đinđićevo veslanje u čamcu tokom poplave u Loznici.[4] Onima pak koji takve teze plasiraju, s druge strane, nimalo ne smeta da objavljuju pozitivne priloge o angažmanu ministra inostranih poslova Austrije Sebastijana Kurca tokom poplava u toj zemlji, ili o pomoći pri čišćenju snega u Francuskoj koju je lično pružio predsednik Fransoa Oland.

Članovi Vlade, baš kao i premijer u Feketiću, optuživani su da ne rade svoj posao i da u stvari ne treba da budu tu, već u svojim kabinetima, a paralelno s tim, tabloidi Blic i Alo!, u vlasništvu Ringier Axel Springera, okolnosti poplava i vanredne situacije u zemlji koristili su da po ko zna koji put napadnu predsednika Srbije Tomislava Nikolića upravo iz oprečnih razloga – zato što nije odmah došao na lice mesta, lažno ga optužujući da je 17. i 18. maja 2014. godine bio u svom rodnom selu i pekao rakiju, zbog čega se predsednik žalio Savetu za štampu.[5] Reporterske grupe koje snimaju članove Vlade nazivaju se njihovom „novinarskom svitom“, koju, valjda, Vlada Srbije vuče svuda za sobom, pa se tako pojedini novinari, komentatori na društvenim mrežama i pseudointelektualci koji su, pored visokoparnih profesija, ne krijući razgaljenost, začas pokazali da im podjednako dobro leže meteorologija, crna hronika i dnevna politika (npr. peščanikovci Dejan Ilić, Saša Ilić i Sofija Mandić),[6] okreću protiv takve fiktivne grupe kolega i optužuju ih za saučesnike u zaveri koju sprovode Vlada i premijer – dakle, po sličnom ključu kao što je Vesna Pešić, među ostalima, tumačila smenu Rodoljuba Milovića.

Jer ovde nije reč prosto o nepoverenju, da bi se zatim ono proglasilo opravdanim, već o prisilnom mehanizmu koji mediji usađuju konzumentu – identičnoj vatri kojom se vodio i pisac saopštenja Demokratske stranke Srbije 27. decembra 2002. godine – i koji bukvalno goni i unapred nameće okvir kojim treba da se protumači sve što ima veze s Aleksandrom Vučićem. Poput naočara navučenih kako bi se, na koju god stranu da se pogleda, pronalazio put koji će ukazati na jednu te istu sliku laži, obmane i zavere. Situacija koja dokazuje da subjekt svesti i promišljanja nema ništa s ovim radnjama dešava se onda kada iste te televizijske kamere, koje su se opet koristile da bi se obavljalo ono što podrazumeva regularan posao novinara reportera, 18. maja 2014. zabeleže napad meštana Krupnja na ministra pravde Nikolu Selakovića, zbog čega nastaje opšta euforija, a novinarska ekipa koja je scenu snimila odjednom se diže u nebesa. Označitelj ’novinarska kamera’ tako u ma kom kontekstu (označenom) uvek služi samo radi jednog cilja da se kompromituje glavni označitelj, koji na okupu drži čitavu sintagmu.

Prigovor o hiperaktivnosti, koji je upotrebljen u ovom slučaju, u Srbiji je, zanimljivo, najčešće bio vezan za funkciju premijera. Odakle ta vizura da mesto premijera ne treba da bude toliko eksponirano i reklamirano, kao i negodovanje kada po prirodi značaja svoje funkcije kupi najveći broj naslovnih strana u štampanim i elektronskim medijima, s obzirom na svoje diverzifikovane aktivnosti? Odgovor na ova pitanja možda se krije u činjenici što je takvih „kritika“ bilo mnogo manje u periodima kada je premijerska funkcija bila uzurpirana i protokolarizovana upravo od strane one funkcije koja prema Ustavu treba da bude protokolarna – s mesta predsednika Srbije ili Jugoslavije. U takvim okolnostima, premijerski posao svodio se na puko činovništvo, potpisivanje dokumenata koje je inicirao i nalagao neko drugi, dok su se kod onoga kome je pripala načelno protokolarna funkcija aktivizam i eksponiranost sami po sebi podrazumevali, kao u slučaju Slobodana Miloševića i Borisa Tadića. U onim periodima kada su pak nadležnosti postavljene na svoje mesto, kao tokom vlade Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, kada se predsednici Srbije Milan Milutinović i Tomislav Nikolić drže svojih ustavnih ovlašćenja – nasuprot tome, neočekivano dolazi do nerazumevanja i revolta u javnom mnjenju, čak, sasvim paradoksalno, i do optužbi za zaobilaženje institucija, autoritarnost, diktaturu i slično.[7] Dakle, upravo onda kada premijer počinje da radi ono što je u opisu njegovog posla, on zadobija kvalifikaciju da je „još gori od Miloševića“ i da je hiperaktivan – jer nije očuvana subverzivna veza protokolarizacije premijerskog mesta s neke druge funkcije, na koju javno mnjenje očigledno lakše pristaje.[8]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj