Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Credo quia absurdum

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Baš kao i u epizodi sa Đinđićem, kada kulminaciju repeticije, koja svoje poreklo ima u nesvesnom, prouzrokuje čin kompulzivnog dopisivanja onog označitelja unutar lanca koji nedostaje da bi se, bez obzira na to da li činjenice idu tome u prilog, upotpunila delotvorna sintagma u kojoj jedan član sam po sebi kao da već priziva drugi, tako je nepunih deset meseci nakon poplava, sintagma Vučić – vanredna situacija – novinarske kamere ponovo oživela u slučaju pada vojnog helikoptera, 13. marta 2015. godine. Dve metonimičke okolnosti pojačavaju ovaj događaj do kulminacije: prvo, helikopter koji se srušio u blizini Aerodroma „Nikola Tesla“ u Surčinu isti je onaj sa snimka iz Feketića u koji se otprema spaseno dete iz smetova; drugo, datum nesreće pada u dan nakon godišnjice atentata na Đinđića, a s obzirom na rokadu u medijskom tetraedru hajke, koja je izvršena nad označiteljima Đinđić i Vučić dolaskom potonjeg na vlast, te da je žal za Đinđićem zbog toga većinom kolinearna s mržnjom prema Vučiću, nervoza i glad za medijskim kanibalizmom u ovoj epizodi još su naglašeniji.[1] Metonimički označitelj helikopter (slično kao kod Đinđića avion) poslužio je i ovde kao most – kao asocijativna veza koja s padom helikoptera povezuje slučaj Feketić, a budući da je u toj epizodi navedena sintagma bila kompletna, most ima funkciju da dopuni niz onim elementom koji ovoga puta zapravo nije čak ni mogao da se dokaže kao fakt (prisustvo novinarskih kamera na aerodromu). Na taj način omogućeno je dopisivanje označitelja za koji uopšte nije bitno da li realno postoji, jer je dovoljno da se sumnja da postoji; to je ujedno pravi odgovor na pitanje zašto je čitav ovaj događaj morao da se interpretira kao želja dvojice ministara da se slikaju dok traje proces spasavanja novorođenčeta.

„Mi smo pre otprilike godinu dana imali sličnu akciju, takođe sa helikopterom, ako bih smela da podsetim, seo u helikopter i išao u one smetove u Feketić. Zar ovo sad nije isto što i taj Feketić? Prosto se kao lupom traži situacija gde će vlast i Vučić lično da se neprekidno reklamiraju. Hoću da kažem da se ta vlast toliko istanjila u pogledu onoga što ona treba da radi, onoga što bi bila njena dužnost, da se svela zaista isključivo na sopstveno održanje i na marketing, na ućutkivanje javnosti – već smo ustanovili da su svetla u mnogim medijima pogašena – pa sada imate te neke gotovo dramatične situacije, gde se čak i smrt šestoro odraslih ljudi – dva lekara, pilota – i petodnevne bebe koristi za ućutkivanje javnosti.“ Ovo su reči sociološkinje Pešić, koja je 17. marta 2015. godine komentarisala događaj za antivladin medij Radio Slobodna Evropa, u prilogu novinarke Branke Trivić pod skarednim naslovom „Vlast čak i smrt politički zloupotrebljava“, gde se apsurdno, preko crne hronike, povlače deduktivni sudovi o celokupnoj politici i radu Vlade, a „dramatične situacije“ poput smetova, poplava i ove nesreće tretiraju kao nekakvi vladini diverzioni predumišljaji, kao kod bogova u grčkoj mitologiji, da bi se sakrilo ono što „ona treba da radi“. Ova teza, moglo bi se reći, bila bi sasvim neozbiljna i nedostojna pažnje – slično kao i novinski naslov „Posle posete premijera Zorana Đinđića, pijani direktor zgazio dete“, objavljen 5. marta 2002. godine u srpskom Nacionalu, u kojem se „Đinđić samo uzgredno pominje, kao neka vrsta ’obavezne’ arome, bez obzira što nema nikakve direktne veze sa događajem“, a koji Ćurgus ocenjuje kao „’biser’ neprofesionalizma i besmislenosti“[2] – da u krugovima indokriniranih konzumenata, za koje je isključivo i pisana, ne izaziva neočekivano veliku dopadljivost. Kako se, dakle, desilo to da, što su izjave iracionalnije i luđe, tim dobijaju sve više podrške u javnosti?

Na ovaj način napravljena je situacija da će, ukoliko se dokaže prisustvo makar jedne novinarske ekipe na mestu gde je helikopter trebalo da sleti, za ono malo njih kojima je takvo dokazivanje uopšte još potrebno, sintagma iz Feketića biti zadovoljena. Ali upravo ovakvim uslovom potpuno je diskvalifikovano i potisnuto pitanje ima li ičega lošeg u tome da se novinarske ekipe pojave na mestu događaja (kao što to inače rade), jer se već samo po sebi podrazumeva da su tu samo da bi slikale ministre, a ne da bi izveštavale i napravile što atraktivniji prilog. U ovoj epizodi bes je još više zaoštren zbog ljudskih žrtava; ako je tačno da je helikopter u nepovoljnim vremenskim uslovima morao da sleti u Surčin, a ne na neki drugi aerodrom, samo da bi se ministri slikali, oni su onda odgovorni i za smrt svih koji su poginuli. Neistinita vest agencije Beta da je novorođenče stiglo u Beograd dodatno komplikuje situaciju; ovu vest prenosi Politika, ali nakon nesreće sledi izvinjenje oba medija, dok Ivan Cvejić, glavni urednik Bete, objašnjava da je novinar neprecizno preneo izjavu direktora Instituta za majku i dete RTS-u, da su lekari „bili spremni“ za prihvatanje bebe, a ne da su je dočekali.[3] Novonastalu zbrku koristi NUNS i doprinosi razvoju afere saopštenjem u kojem Betinu vest i činjenicu da su je pojedini mediji preneli tretira kao dokaz o servilnosti medija prema vlastima, ali ga posle povlači, držeći ga ipak dovoljno dugo da se u javnosti plasira teza da je vest sa Bete zapravo bila unapred pripremljena od strane vlasti, što treba da sugeriše da je postojao predumišljaj da se akcija spasavanja bebe iskoristi za medijsku promociju. Iako jedan od ministara uopšte nije ni bio u Beogradu, a drugi je uz sanitetsko vozilo čekao helikopter bez prisustva novinarskih ekipa, ništa više nije moglo razuveriti deo javnosti u suprotno, i to baš kada je stvar sazdana pretežno na nagađanju i apstraktnim osnovama.[4]

Veliki broj medija, a među njima ponajviše tabloidi Blic, Alo!, Kurir, nedeljnici NIN i Vreme, dnevnik Danas, kao i televizije N1 i B92, u narednih gotovo godinu i po dana vodiće periodične kampanje „u potrazi“ za krivcima za ovu vazduhoplovnu nesreću, od kojih je centralno targetiran tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, od kojeg je došao nalog da se novorođenče vojnim helikopterom hitno prebaci na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, kako bi mu se pružila najkvalitetnija moguća nega i spasio život. Nemilosrdna hajka koju su mediji i novinari vodili protiv ministra, zahtevajući njegovu ostavku zbog, ako ne krivične, onda moralne odgovornosti, gorivom besa zbog sedam ugašenih života prilikom nesreće koja se dogodila usled pokušaja sletanja u uslovima guste magle, intenzivirana je još više kada je 6. decembra 2015. Gašić nehotice, uoči davanja izjave za medije, snimljen kako svom kolegi privatno upućuje komentar sa seksualnom aluzijom na račun novinarke koja je klekla ispred njega da ne bi smetala kamerama. Odluka premijera Aleksandra Vučića da ga zbog toga smeni od istih medijskih agitatora propraćena je pak ironijom i novom rekurzijom na slučaj „helikopter“ (jer do uvrede ne bi došlo da je razrešen devet meseci ranije).

Da je označitelj Bratislav Gašić u međuvremenu sveden samo na fonemski kôd za akumulaciju i ustremljavanje nezadovoljstva u smeru protiv Vlade Srbije, najbolje pokazuje njegova upotreba u postizbornom periodu od 11. maja 2016. godine, kada je Danas, list koji je dolaskom Dragoljuba Petrovića na mesto glavnog urednika mesec dana ranije pažljivo pretvoren u svojevrstan tabloid za aristokrate, izmislio vest da je Bratislav Gašić kandidat za direktora Uprave za kontrolu letenja.[5] Momenat s ovim telom još jednom je odabran tačno tako da bi asocirao na helikoptersku nesreću (na odranije označeno svog označitelja), a vlast istovremeno bila predstavljena kao bahata, arogantna i bestidna. Kada je bivši ministar, potpredsednik SNS-a i jedan od ljudi najlojalnijih Aleksandru Vučiću, narednog dana demantovao takvu informaciju, Danas je brže-bolje u štampanom izdanju od 13. maja sastavio uradak „Zašto Gašić nije rekao Danasu da informacija nije tačna?“, iz kojeg čitalac treba da zaključi da je taj tabloid na neki način promenio tok događaja i naterao bivšeg ministra da odustane od takve inkriminirajuće ideje po javnost – samo zato što prilikom sastavljanja prve vesti nije želeo da odgovara na pitanja tog lista, pa je njegove novinare uputio na informativnu službu SNS-a.

Nakon opsežnog predistražnog postupka, Više javno tužilaštvo 30. juna 2016. godine, 475 dana po nesreći, konačno je donelo odluku da u slučaju pada vojnog helikoptera nema krivične odgovornosti, na šta je neutoljivi Blic u naredna dva dana uzvratio naslovnim stranama „Da vam nisu mrtvi krivi?“ i „Ovi ljudi nisu odgovorni za pad helikoptera“, gde kao centralna meta ponovo figurira Gašić. Ovaj tabloid je, zajedno s Kurirom, a u identičnoj funkciji kao i Danas, 7. avgusta 2015. godine pak izmislio bizaran detalj da je Gašić za rođendan svom kolegi Zlatiboru Lončaru, ministru zdravlja koji je sa ekipom lekara onomad čekao na Aerodromu „Nikola Tesla“, poklonio minijaturnu maketu igračku helikoptera, i to pred očima ostalih ministara na sednici Vlade Srbije.[6]

U slučajeve po kojima se vidi duga tradicija apetita Veselina Simonovića i tabloida Blic ubraja se i onaj od 15. aprila 2003. godine, kada je službeni džip Vlade Srbije, na čijem je zadnjem sedištu sedeo ministar poljoprivrede Dragan Veselinov, u sudaru sa taksi vozilom na raskrsnici Beogradske i Njegoševe ulice u Beogradu usmrtio pešaka – studentkinju Filozofskog fakulteta Katarinu Marić. Veselinov je podneo ostavku 29. maja iste godine, a na konferenciji za novinare, između ostalog, izjavio je: „Ostavku bih podneo i ranije da nije bilo pritisaka, ružne kampanje i sramnih izjava pojedinih šefova partija iz DOS. Nikada ne bih izašao iz Vlade zbog takvih ljudi poput Gorana Svilanovića, Nenada Čanka, Miodraga Isakova, Slobodana Orlića i još nekih, koji su nemoralno zloupotrebili smrt iz saobraćajne nesreće u političke svrhe. [...] Nedolična javna kampanja i javna suđenja nevinim ljudima u delu naše štampe i medija koja se u poslednje vreme vodi, posebno protiv mene, nije poljuljala moja čvrsta politička uverenja i lični integritet. [...] Žao mi je što je jedan deo štampe iskoristio ovaj slučaj u političke svrhe i što je krenuo da osuđuje jednog čoveka pre nego što je osuđen. Pitam se šta će štampa da učini ako se dokaže da je taksista prošao kroz crveno svetlo, sto metara od Stranke srpskog jedinstva.“[7] Da li je, dakle, uopšte moguće dati moralnu ostavku nakon medijskog konstrukta da je lice od kojeg se očekuje takva ostavka determinisalo putanju helikoptera samo da bi pred kamerama bilo slikano kako preuzima i spasava novorođenče, a da se time na sebe automatski ne preuzme označeno vredno svakog prezira u javnosti?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj