Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Tišina tamo!

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ova automatika, ispostaviće se, ne važi samo za inostranstvo ukoliko se kontinentalno značajan medijski događaj dešava u samoj državi, kao što je početkom 2016. godine u Beogradu bio slučaj s održavanjem Evropskog prvenstva u vaterpolu. Otvaranje dvonedeljnog sportskog spektakla u Kombank areni, 10. januara, čiji je medijski pokrovitelj bio RTS, obeležilo je u pojedinim momentima isforsirano, incidentno zviždanje organizovanih grupa navijača raštrkanih po tribinama tokom govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića i ministra sporta i omladine Vanje Udovičića, a posebno u delu dok se izražava zahvalnost premijeru Aleksandru Vučiću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom, zbog omogućavanja da do takmičenja dođe – dakle, na sam pomen imena premijera, premda nije ni bio prisutan na skupu. Antivladini mediji poput N1 i B92 od ovog detalja odmah prave zasebnu političku vest, dok Kurir na svoj sajt stavlja naslov „IZVIŽDAN DRŽAVNI VRH SRBIJE: Navijači u Areni pokazali šta misle o Vučiću, Nikoliću i Malom“; ubedljiva pobeda reprezentacije Srbije nad Hrvatskom tako sasvim pada u drugi plan.

Vrlo brzo će ti isti „navijači“ postati „narod“, zviždanje metafora za opšte nezadovoljstvo građana aktuelnom vlašću, a samo dan kasnije, uslediće i nastavak priče, koja umnogome liči na onu s kraja avgusta 2002. godine, kada je, za svetski vaterpolo kup, tadašnji ministar telekomunikacija Boris Tadić, zajedno s Borisom Stajkovcem iz DS-a, delio besplatne karte članovima SRS kako bi se zviždalo premijeru Đinđiću. Na društvenoj mreži Tviter pojavljuje se fotografija iz Arene, na kojoj je uslikan reklamni pano iznad bazena gde se emituje logotip Srpske napredne stranke; isti mediji, kako bi dali povoda novom nezadovoljstvu, sada insinuiraju i optužuju vladajuću partiju da koristi ovaj sportski događaj za samopromociju. RTS se oglašava natpisom na istoj mreži da je za kontrolu nad video-sadržajem zadužena firma Sky music, koja se potom javlja u dva navrata i konačno priznaje da je elektronska slika logotipa SNS-a ostala neobrisana u memoriji video-miksete jer je firma Atomic visual support, koju je Sky music angažovala, prethodno radila na konvencijama te stranke, te da je puštena dan pre početka takmičenja radi testiranja opreme, u večernjim satima kada u sali nije bilo nikakve publike ni takmičara, što se, uostalom, dovoljno jasno uočava i na samoj fotografiji.[1]

Devetnaestog januara, dva dana nakon odluke premijera da se ide na vanredne parlamentarne izbore, u emisiji Pressing na televiziji N1 gostuje lider marginalne političke grupacije Saša Radulović, koji izjavljuje da je Vučić ranjiv, a da su dokaz za to upravo zvižduci u Areni, što ekspresno postaje nezaobilazni deo naslova priloga o njegovom gostovanju; glavni zaključak je isti kao i kod „analitičara“ Đorđa Vukadinovića: Vučićeva popularnost pada. Pred održavanje finalne utakmice između reprezentacija Srbije i Crne Gore, novinar Ivan Ninić, lice poznato po širenju lažnih glasina o finansijskom poslovanju drugih medija, intimus Miroslave Milenović u NVO Centar za vladavinu prava, od kojih su oba lica istovremeno i u bliskoj vezi sa Sašom Radulovićem, 22. januara u 9.32 časa na Tviteru postavlja dezinformaciju da je „SNS organizovano kupio sve karte za vaterpolo“, uz konstataciju da je to sramota. Tu poruku zatim čita skupštinski poslanik i lider još jednog antivladinog, kvazistranačkog tela, Pokreta za preokret, Janko Veselinović, koji oko podneva, pred reporterima u skupštinskom holu, bez ikakvih dokaza i samo na osnovu Ninićeve izmišljotine, optužuje SNS da je podelila 5.000 karata svojim funkcionerima po javnim preduzećima (konstrukcija laži dva u jedan – laž je kako u kopuli, tako i u onome što je zatim provučeno kao činjenica); razlog je navodno taj da se ne bi ponovilo zviždanje s otvaranja takmičenja. Veselinovićevu izjavu prenosi agencija Beta, a potom i drugi mediji, kreira se vrhunac nezadovoljstva, pa je tako Vučić kriv svima onima koji su mislili da mogu da kupe karte dan uoči finala. Tabloid Kurir lansira niz tekstova s tezom koja treba da istakne premijera diktatora, da je „narod kažnjen zbog zviždanja Vučiću“, a u jednom se čak fingira nekakva poruka s telefona stranačkog aktiviste koji deli uputstva o ponašanju tokom utakmice, s indikativnim potpisom „Mirko odbornik“.[2]

Uprkos demantiju predsednika SNS Aleksandra Vučića da nikakve karte nisu deljene članovima te stranke, već je lansirana teza da je odluku o raspisivanju izbora doneo u besu upravo zbog zviždanja navijača. U neformalnoj koordinaciji s Aleksandrom Rodićem i drugim pojedincima iz Adria media grupe, kao i sa Igorom Božićem i Jugoslavom Ćosićem sa N1, to čini i odnedavno prijateljska Nova srpska politička misao Đorđa Vukadinovića, u potpuno iskonstruisanoj vesti, u kojoj se čak, radi jače potpore tezi, bezrezervno tvrdi da će premijer Srbije biti prisutan na finalu, što je takođe bila dezinformacija, a umesto prvobitnih 5.000, sada se pominje 15.000 poklonjenih karata.[3] I ovde, evidentno, baš kao i u slučaju vojnog helikoptera koji se srušio 13. marta 2015. godine, čitav jedan označiteljski lanac produžava se jedino zarad formiranja onog označenog koje uključuje traženu označitelj-metu. Iste večeri, 22. januara, voditelj TV Prva Ivan Ivanović, lice blisko bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, u prilogu svoje emisije, koja bi trebalo da bude zabavnog karaktera, o tome šta misle o raspisanim izborima, instrumentalizuje i zloupotrebljava decu predškolskog i ranog školskog uzrasta u političke svrhe. Sva deca govore upadljivo negativno o Vučiću, a jedno od njih izgovara nešto što je malo verovatno da bi moglo sâmo da smisli – da Vučić ide na izbore da bi dokazao da ga narod voli i da zbog toga tvrdi su mu u Areni zviždale „samo tamo neke huligančine“.[4] Ono što se, međutim, od samog početka scenarija prećutkuje, a što se jasno vidi i čuje na snimku, to je da su se zvižduci od 10. januara u Areni, koji su trajali i tokom predstavljanja država učesnica i njihovih zastava (osim u slučaju Srbije i Rusije), naglo prekinuli i pretvorili u ovacije onoga trenutka kada je izgovoreno ime potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, prisutnog u VIP loži, a koji je u Srbiju došao kako bi, prema pisanju medija, pored isporuke gasa, dogovorio i aranžman za nabavku ruskog oružja.[5]

Petnaest godina pre toga, u okolnostima kada Savezna vlada, predvođena Koštunicom, stavlja moratorijum na raspisivanje tendera za nacionalne frekvencije, iznervirani Đinđić na sačekušu koju mu je Matić smestio u Americi odgovara tako što mu poručuje da za zasluge u demokratizaciji društva može da dobije samo orden za hrabrost i ništa više, čime na neki način sve što je do tada funkcionisalo u vidu uvijenih pretnji i podlih smeštanja tzv. drugosrbijanskog korpusa prerasta u žestok i nemilosrdan medijski rat protiv Vlade Srbije i njenog Biroa za komunikacije sa medijima.[6] Tako se reaktuelizuju njegov pokušaj saradnje s Radovanom Karadžićem, prekrajanje granica teritorija republika bivše Jugoslavije, kako bi se prikazao kao nacionalista i neprijatelj građanskih ideja, a zatim prave televizijski i radio prilozi o tvrdnjama koje o premijeru Srbije svake nedelje iznosi hrvatski Nacional, te intervjuišu Ivo Pukanić, Vilijam Montgomeri i slični, da bi ponovo postao i kriminalac. Nacionalista i kriminalac – ima li gore kombinacije razočaranja za konzumentski milje kakav su nakon decenije borbe protiv Miloševićevog režima oko sebe okupili B92, ANEM, IWPR, Peščanik i slični?[7]

„Često mi je govorio kako ne može da prihvati onu vrstu kvazimorala kojim mu se oduzimalo pravo da ode i razgovara sa Karadžićem ili Momčilom Krajišnikom, baš kao što sam siguran da se danas na pogrešan način analiziraju neki njegovi postupci koji su se vezivali upravo za susrete sa onim ljudima koji su na kraju učestvovali u ubistvu. [...] Priroda njegovih susreta i motivi su po mom mišljenju presudni. Zoran je to radio da bi rešio problem. Sretao se sa ljudima koji su probleme stvarali, na mestima na kojima su problemi postojali, jer je smatrao da je to najefikasniji način da se oni reše. Sticajem okolnosti, ja sam tada kao mlad novinar prisustvovao tom susretu na Palama. [...] Pokušao je da ukaže na puteve kojima srpski narod može pronaći neko kompromisno rešenje sa Bošnjacima i sa Hrvatima. Istovremeno, bio je svestan da će svojom ulogom u rešavanju tog problema i eventualnim uspehom marginalizovati Miloševića sa političke scene u Srbiji. Mnogi mu zameraju tu vrstu politike i tu otvorenost. Oni koji danas nemaju snage da razumeju Zorana ili koji ga osporavaju na takav način, zapravo čine vrednost posledica njegove politike još većom.“[8] Indikativno u ovim rečima Čedomira Jovanovića jeste to što bi se danas, u vezi s Aleksandrom Vučićem, mogao lako zamisliti analogan diskurs nekakvog ekstremnog desničara, koji na identičan način nije u stanju da pojmi niti da oprosti participaciju „bivšeg radikala“ u pregovorima s Prištinom i potpisivanju Briselskog sporazuma 2013. godine.

Višegodišnji pokušaji Verana Matića da difamacijom svega što ima veze sa Željkom Mitrovićem poveća udeo svoje televizije na tržištu oglašavanja, koji tada iznosi oko pet posto, kulminiraće septembra 2002. godine, kada najpre podgorički list Publika, a zatim i TV Pink, kao odgovor na kampanju B92 u vezi s rušenjem zgrade u kojoj se nalazi Mitrovićeva televizija, budu objavili kompromitujuće podatke o nezakonitoj dokapitalizaciji društvenog preduzeća Radio B92, koja je krajem marta 2001. obavljena bez postupka aukcije, kapitalom privatne firme KVS u vlasništvu Verana Matića, Saše Mirkovića i Ksenije Stefanović, a koja je nakon toga postala većinski vlasnik B92.[9] Ubrzo zatim u Beogradu se pojavljuju plakati s natpisom „Veran Matić lopov“, koje će krajem juna 2003, nakon ukidanja vanrednog stanja, američki ambasador iskoristiti da bi nastavio kompromitaciju Đinđićevog najbližeg saradnika Vladimira Popovića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj