Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Popović skida tablu sa imenom

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U vreme pred ukidanje vanrednog stanja, mediji kao što su Blic News, B92, Vreme, NIN, Novosti, Balkan i drugi, paralelno vode kampanju protiv Popovića, iznoseći laži i klevete u vezi s njegovim statusom u Vladi, razlogom zbog kojeg od kraja oktobra 2002. godine dva meseca nije dolazio u prostorije Biroa za komunikacije sa medijima, kao i s njegovom ulogom i ovlašćenjima na brifinzima za medije tokom trajanja vanrednog stanja i akcije „Sablja“. Cilj je da se galantnim potezom izbriše odgovornost s dugogodišnje kampanje vođene protiv Zorana Đinđića i ona prevali na Popovića, koji zbog „svojih metoda rada“ treba da postane glavni krivac za to što je premijer, dok je bio živ, imao imidž kakav je imao, ili baš onako kako je to Volf Minić u prilogu „Pelene pune tragova“, 26. juna 2007, sročio za Reviju 92: „Beba je sprečio Srbiju da ikada upozna pravog Zorana Đinđića. Bio je tako vešt medijski mag i manipulator, da je Đinđić, tokom svoje vladavine neprestano bio najoklevetaniji i najomraženiji čovek u Srbiji.“[1] Na ovaj način savest je pronašla kompromisno rešenje: priznaje se fakticitet hajke, ali za to mora biti kriv neko drugi, jer da njega i njegovih postupaka nije bilo, ne bi bilo ni nje. Eto odgovora zbog čega je Popović, počev od Tijanića, naknadno morao biti predstavljan kao moćna i uticajna figura – dostojna mržnje jer je premijer ubijen. Označitelj Đinđić, nekadašnja meta, sada postaje puko sredstvo za dovršenje posla koji je ranije obavljan na njemu samom, potpuno identično mehanizmu inkorporiranom u ceremoniju žrtvovanja za koju je Frojd u knjizi Totem i tabu uvideo da institucionalizuje status totema (božanstva) u tzv. primitivnim zajednicama.

Pozivajući se uvek na neimenovane izvore, istim metodom kojim danas, prema istraživanju Medijametra, za kvartal od januara do marta 2015. godine prednjači Blic Veselina Simonovića, Željko Cvijanović se u Blic Newsu tokom leta 2002. bavi reaktualizovanjem motiva starog gotovo godinu dana (još od ubistva Momira Gavrilovića) o tome da je internet odeljenje Biroa za komunikacije prisluškivalo Kabinet Vojislava Koštunice,[2] i piše da „Beba Popović uređuje bar polovinu medija u Srbiji [...] dostavlja informacije sa kompromitujućim podacima o političaru ili javnoj ličnosti“. U tekstu pod nazivom „Ključ afere Pavković drži šef srpske tajne policije“, koji je izašao 3. jula iste godine i zbog kojeg je isti autor tužen i proglašen krivim na sudu, stoji tvrdnja da su „Amerikanci zahtevali od Đinđića Popovićev odlazak sa političke scene“, zatim 16. oktobra da je odgovoran za smenu jednog od urednika Politike, Jovana Vukelića, do velikog finala 30. oktobra, kada se Đinđić i Popović smeštaju na naslovnu stranu, uz natpis „Zašto je otišao kreator Đinđićevog imidža: Beba u kontejneru“, i sumiraju prethodno iznesene neistine. Tekst koji referira na naslovnicu pojavio se dan ranije na sajtu Blic Newsa, a odmah potom i na sajtu Demokratske stranke Srbije, da bi ga sledećeg dana preneo i B92. Varijacija tog teksta s prekopiranim delovima izlazi sutradan, 31. oktobra, u biltenu IWPR, a potpisuju je, pored njihovog saradnika Cvijanovića, još i Daniel Santer, Boris Darmanović, Dragana Nikolić i Gordana Igrić,[3] da bi to kao povod pet dana kasnije ponovo iskoristio B92, ovoga puta navodeći da je izvor IWPR, kao da je u pitanju sasvim drugi tekst.[4]

Sedamnaestog aprila 2003. godine, osam dana pre ukidanja vanrednog stanja, novinarka NIN-a Marijana Milosavljević, buduća „ekspertkinja“ za borbu protiv korupcije, lansira tekst pod nazivom „Osveženi maratonac“, u kojem se bavi Popovićem i na Cvijanovićevom tragu iznosi teoriju da je sekretar Biroa za komunikacije sa medijima tokom 2002. godine „povučen zbog navodnog pritiska koji su na Đinđića vršili neki američki kongresmeni, a posle kampanje protiv Verana Matića, prvog čoveka B92“. U tekstu koji je klasično mešetarenje s ciljem izazivanja opšteg utiska sumnje i nepoverenja, novinarka koristi već postojeću kampanju Demokratske stranke Srbije[5] i ponavlja pitanje s kojim ovlašćenjem Popović nastupa na brifinzima ako ne obavlja tu funkciju, istovremeno priznajući da su njene novine 27. marta te godine objavile da Popović nikada zvanično nije ni bio razrešen s tog mesta, što dve godine kasnije potvrđuje i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, kada u svojoj knjizi navodi da je Popovićev status u Vladi za sve vreme njegovog odsustva „mirovao“.[6] Popović će povodom ovih tvrdnji i spekulacija oko svog odlaska zbog klevete tužiti NIN i Marijanu Milosavljević, kao i tadašnjeg glavnog urednika Slobodana Reljića zbog teksta „Beba nije kriv“, objavljenog 1. maja iste godine, u kojem se navodi da je premijer Đinđić „svojevremeno poslao Popovića na ’prinudni odmor’ zato što je njegov stil rada bio takav da bi ga moglo pravdati samo vanredno stanje“. Na sudu je podnosilac tužbe tvrdio da se na ovakav potez odlučio jer je NIN zanemario pojašnjenje koje je potpredsednik Vlade Žarko Korać dao u vezi s Popovićevom funkcijom i njegovim odsustvovanjem s jednog od brifinga za urednike medija i uprkos tome plasirao seriju tekstova protiv njega, dok je optužena novinarka izjavila da joj je Koraćevo objašnjenje bilo poznato, ali da je „po njenoj oceni i dalje bilo sumnji oko Popovićevog statusa“.[7]

Informacije o tome kako je napustio radno mesto u Vladi, međutim, prvi put će se u javnosti pojaviti tokom intervjua koji će Popović dati za TV B92, u emisiji Insajder emitovanoj 31. januara 2005. godine. Tada je, na pitanje Branke Stanković da li je bio u sukobu s Đinđićem pre nego što je premijer ubijen, odgovorio da nikada nije bio u sukobu, ali da su imali pauzu u komunikaciji zbog toga što više nije želeo da se bavi poslom šefa Biroa za komunikacije jer to nije mogao više zdravstveno da izdrži. „Prihvatio je to da neću više da se bavim tim poslom, što mislim da je i njemu tad odgovaralo, jer je oko mene već stvorena priča da sam neko ko je strašno negativan i ko vrši pritisak na medije, itd.“, rekao je tada Popović i dodao: „Mi smo se krajem decembra dogovorili da ta neka funkcija koju ja budem dalje radio i kad budem bio u vladi biće ta neka tu njemu bliska, videćemo, definisaćemo još kakva. Formalno sam ja još bio na mestu šefa Biroa za komunikacije. I kao što imate ministra koji podnese ostavku, ali do postavljenja novog ministra on obavlja tu funkciju. Ja nisam operativno tu funkciju radio dva ili tri meseca. Radila je moja zamenica [Ivana Jeremić, prim. aut.], zato što je to jedna tehnička funkcija. Taj kontakt sa medijima nisam obavljao ni dok sam bio na mestu šefa tog Biroa. Ali se po ubistvu Zorana Đinđića vraćam na eksponiranu funkciju predstavnika tog Biroa u kontaktima sa medijima, zato što sam formalno i dalje bio šef tog Biroa. Ne vraćam se zbog toga što sam bio na mestu šefa Biroa nego zato što nije postojao niko drugi koji je bio spreman da taj posao radi. A taj posao je bio neophodan policiji da bi mogla da sprovede istragu onako kako je htela.“[8]

Ove reči iz Insajdera 25. oktobra 2002. godine potvrdiće i sam Đinđić, koji će na nagađanja novinara o Popovićevom odlasku iz Vlade odgovoriti da nikakvih sukoba između njih dvojice nije bilo, ali da ovaj više neće obavljati funkciju sekretara Biroa za komunikacije sa medijima: „Vladimir Popović je pre mesec dana izrazio želju da se ponovo posveti svom privatnom poslu. Za sada je to u prelaznom statusu. Posle dve godine postoje ljudi koji imaju obaveze prema svojim poslovima i porodicama, ne mogu svi da izdrže maraton do kraja [otud naziv teksta Marijane Milosavljević „Osveženi maratonac“, prim. aut.]. Sada je pitanje u kojoj formi će Popović biti dalje angažovan, ali ne u smislu osmočasovnog, odnosno dvadesetočasovnog radnog dana.“[9] Međutim, u jednom trenutku Popović u intervjuu dodaje da je za odlazak postojao jedan „trivijalan povod“, koji ga je iznervirao, o čemu će na dva mesta u svojoj knjizi nešto više reći Dušan Mihajlović: „Te jeseni dolazi i do razlaza između Đinđića i Bebe Popovića. Vladimir Popović iznenada napušta Biro i ne dolazi na posao. Pričalo se da je to uradio zbog toga što je Đinđić pokušao, iza njegovih leđa, da izgladi odnose sa jednim od medija (Nacional) sa kojim je Beba ratovao. Ipak premijer odlazi sa njim i porodicom u službenu posetu Brazilu.“[10] Malo dalje autor ponovo navodi isti događaj: „U to vreme dolazi do iznenađujućeg ’razlaza’ između premijera i njegovog svakako najbližeg saradnika Bebe Popovića. Sve nas je zbunila neverovatna vest da ’Beba ne dolazi više na posao’. Čula se priča da je u kabinetu kod premijera zatekao urednika lista sa kojim je bio u žestokom ratu zbog prljave kampanje protiv Vlade, koga je neko drugi bez Bebinog znanja doveo na ’pomirenje’ [reč je o Mirku Todoroviću, vlasniku konfekcije Todor iz Vrnjačke Banje i Radoslavu Laletu Sekuliću, vlasniku konfekcije Javor iz Ivanjice, koji Predraga Popovića dovode kod Zorana Đinđića po motivu ’napravi problem, pa ponudi rešenje’, prim. aut.]. Kaže se da je Beba zalupio vrata i otišao.“[11]

Ove navode potvrdiće i u knjizi Atentat na Zorana Đinđića Miloša Vasića još detaljnije objasniti Čedomir Jovanović, nekadašnji šef poslaničke grupe DOS u Skupštini, koji će reći da je u tom razgovoru sa Đinđićem Predrag Popović, tadašnji urednik srpskog Nacionala, lista čiji je kapital stigao iz Republike Srpske i od tajkuna Momčila Mandića, jednog od aktera u aferi „Delimustafić“, 2001. godine, priznao da mu je plaćeno da objavljuje „pisma Ljiljane Buhe“ koja su pisali članovi „zemunskog klana“, i da je od premijera tražio izvesnu svotu novca da bi prestao da ih objavljuje.[12] U seriji tekstova u Nacionalu pred predsedničke izbore 2002. godine, Ljiljana Buha optužuje ljude poput Dragoljuba Markovića, Zorana Đinđića, Gorana Vesića, Vladimira Popovića i generala Nebojše Pavkovića da se stavljaju na stranu kriminalnih poslova njenog supruga, koji je već tada u vezi s drugom ženom.[13] Jedna od intriga koju će pokrenuti ova pisma sastojala se u izmišljotini da Zoran Đinđić uz pomoć Ljubiše Buhe planira da ubije Vojislava Koštunicu u Markovićevom stanu, da bi Koštunica, zatim, na osnovu pisanja medija, poslao Okružnom tužilaštvu dopis koji su potpisali savetnici za bezbednost Rade Bulatović i Gradimir Nalić, da se o tome pokrene istraga.[14]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj