Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Montijevi pasusi

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kada je objavljeno da je Vladimir Popović tužio NIN, ovaj list po nalogu Slobodana Reljića još više zaoštrava kampanju, u koju se uključuju i drugi mediji i počinju da vode hajku; B92 odmah preuzima teoriju novinarke Milosavljević o navodnoj umešanosti Popovića u kampanju protiv te kuće, dok ostali, poput Vremena, Balkana, Večernjih novosti i Blic Newsa eksploatišu temu Popovićevih metoda i spekulišu o zloupotrebi službenog položaja tokom trajanja vanrednog stanja. Tako još jedan miljenik Ljiljane Smajlović, novinar Batić Bačević, koji će posle, kao i Marijana Milosavljević, iz NIN-a preći u Politiku, 19. juna 2003. objavljuje tekst „Konkurs za dadilju“, u kojem na više mesta, protiv svih pravila profesionalnog novinarstva, eksplicitno zagovara razrešenje Vladimira Popovića s mesta sekretara Biroa za komunikacije sa medijima, dok iznošenje laži i kleveta na njegov račun ubraja u prava „demokratskog društva“, koje Popović navodno ne razume i s kojim je u sukobu. U to vreme američki ambasador Vilijam Montgomeri traži hitan susret sa sekretarom Biroa i vrši pritisak na njega da povuče tužbu protiv NIN-a. U susretu do kojeg je došlo tokom poslednje nedelje juna, Montgomeri je želeo da zna da li su spekulacije novinarke Milosavljević u vezi sa „kampanjom protiv B92“ tačne, o čemu Popović govori u intervjuu datom za magazin Plejboj, marta 2004. godine: „Naime, otkrio sam, saznao i video da je privatizacija te televizije urađena nelegalno i nezakonito. Još više sam se iznervirao kada sam shvatio da skoro svi članovi Vlade to znaju. I da svi ćute. Zoran Đinđić je tražio od nas, kada smo ulazili u Vladu, da ako saznamo da je bilo ko umešan u nešto nezakonito, to prijavimo tužiocu. Nisam razumeo zbog čega to ne važi za B92. Montgomeriju sam rekao da ja nemam problem sa B92, nego da oni imaju problem sa zakonom.“[1]

Nakon što mu je Popović ukazao na činjenicu da postoje operativni podaci da je jedan službenik američke ambasade iz Beograda (u pitanju je već pomenuti Gabrijel Eskobar), koji je potom prešao da radi u američku ambasadu u Pragu, direktno po njegovom nalogu otišao u Zagreb i njegovom prijatelju, Ivi Pukaniću, dao neke papire, materijale i naručio da se pokrene kampanja protiv Zorana Đinđića, Mila Đukanovića i Stanka Subotića, američki ambasador se zbunio, počeo da govori da je i on čuo za to, ali i da se kune da on nema nikakve veze s tim. „Doduše, priznao je da je nekoliko dana pre nego što je objavljen taj tekst u Nacionalu bio u Zagrebu, gde je sreo Ratka Kneževića i Ivu Pukanića, koji su mu doneli sirov materijal teksta i pitali ga šta misli da li ga treba objaviti. Montgomeri, normalno, kao i svaki Amerikanac, pobornik slobode medija, nije mogao da im zabrani i rekao je – objavite! Sem toga, nikakve veze sa duvanskom aferom i sa svim onim što se kasnije dešavalo navodno nije imao“, rekao je za Plejboj bivši sekretar Biroa za komunikacije. U Specijalnom sudu, tokom svedočenja za ubistvo premijera, 13. aprila 2005. Popović je izjavio da su podaci koje je Eskobar po nalogu Montgomerija slao Pukaniću stizali iz vojne službe bezbednosti i da su bili izmišljeni kako bi se napao Milo Đukanović i na taj način „primirio“ u suverenističkim namerama: „To je ta njegova upetljanost, njegova lična i tog njegovog službenika, koji je vrlo brzo posle toga, kada se saznalo, kada smo saznali ko je on, pobegao iz Beograda.“[2]

Sedam godina posle susreta Popovića i Montgomerija, 26. novembra 2010, nekadašnja novinarka hrvatskog Nacionala i saučesnica u aferi „duvanska mafija“, Jasna Babić, za portal Oko, u tekstu „Srpsko-hrvatska osovina: što povezuje Pukanića, Đinđića, Koštunicu i Montgomerya“, potvrdiće umešanost američkog ambasadora, pokazati da njegovo prisustvo u priči nije nimalo slučajno i posebno apostrofirati njegovu bliskost s tadašnjim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom i pojedinim članovima predsednikovog kabineta, kao što su Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović i Gradimir Nalić.[3] Vilijam Montgomeri i njegova supruga Lin manjinski su suvlasnici u Nalićevoj firmi Stracon Security, koja se bavi poslovima privatnog obezbeđivanja i konsaltingom i koja će upravo u razmaku od 2004. do 2008. godine, dok je premijer Srbije bio Koštunica, ostvariti najveći poslovni rast, kako je 2009. o tome pisao hrvatski Novi list.[4] Drugo lice iz nekadašnjeg političkog života s kojim je bračni par Montgomeri čvrsto povezan poslom jeste Goran Matić, nekadašnji visoki funkcioner i propagandista Jugoslovenske levice; oni su, zajedno s Brentom Sedlerom, novinarom CNN-a koji je za vreme NATO bombardovanja izveštavao iz Beograda, vlasnici firme Montgomery Sadler Matić & Associates d. o. o., koja se bavi konsaltingom u oblasti spoljne trgovine i ulaganja. Nakon službovanja u Srbiji, Montgomeri je 2004. prevremeno penzionisan, ali se ne vraća u SAD, nego ostaje u Hrvatskoj, u kući koju je kupio u Cavtatu, da bi se šest godina nakon toga vratio u Srbiju i nastanio u beogradskom naselju Neimar. Autor je knjige memoara Kad ovacije utihnu, na osnovu koje po medijima nastupa u svojstvu „samozvanog stručnjaka ne samo za geopolitička pitanja i dobrog poznavaoca Balkana nego i ovlašćenog tumača okolnosti koje stoje iza Đinđićevog ubistva“.[5]

U panici zbog saznanja koje o njegovoj umešanosti u aferu „Nacional“ ima Vladimir Popović, Montgomeri se hitro odlučuje na jedan za ambasadora veoma neoubičajen, uistinu vrhunski manipulativan potez: 24. juna 2003. godine samoinicijativno odlazi u redakciju NIN-a kako bi potvrdio teoriju iz teksta Marijane Milosavljević koji je predmet Popovićeve tužbe i na taj način diskreditovao kako tužbu, tako i njenog podnosioca. Ovaj „senzacionalistički“ događaj sutradan prenosi agencija Beta i svi bitniji mediji, s posebnim osvrtom na to da je Montgomeri sa novinarima i urednicima tog nedeljnika razgovarao o položaju medija u Srbiji i „sve učestalijoj pojavi da državni funkcioneri tuže novinare sudu“.[6] Samo dan kasnije, 26. juna, nedeljnik NIN oduševljeno objavljuje tekst o ovoj „iznenadnoj“ poseti, pod naslovom „Premijer mi je rekao“, u kojem se navode dva pasusa citata Montgomerijevih reči, koji istovremeno treba da stave tačku na dve stvari, prethodno dovedene u sumnju od strane novinarke Milosavljević: šta se krije iza napada na B92 i zbog čega je sekretar Biroa morao da napusti Vladu Srbije. U tim rečima stoji da je Montgomeri razgovarao s premijerom Đinđićem o „kampanji“ koju su vodili podgorička Publika i TV Pink, kao i u vezi s plakatima koji su se pojavili u gradu, te da mu je ovaj „bez oklevanja“ rekao da iza svega stoji Vladimir Popović.[7]

Glumeći zaprepašćenje, Montgomeri je navodno slušao kako je „Popović neprekidno zvao Željka Mitrovića i zahtevao nove i nove napade na Verana Matića i na B92, i da je sve to činio potpuno bez znanja premijera“. Mitrović je to navodno potvrdio Đinđiću, misleći da ovaj zna za to, nakon čega su napadi obustavljeni; zbog te odluke Popović je na neko vreme bio napustio Vladu. Ova dva pasusa postaće vremenski rezistentna i citiraće se, bez ikakve kritičke distance prema Montgomeriju i provere njegovih motiva (uprkos tome što je NIN u doba Reljića bio poznat kao list koji je potpirivao antizapadno raspoloženje), uvek s ciljem diskreditacije i kao pomoćno sredstvo u hajci protiv Popovića; najpre od strane uredništva NIN-a, nakon emisije Insajder: Prepoznatljivi rukopisi,[8] da bi se posle šest godina zatišja ponovo pojavila u dva indikativna navrata, i to oba puta u koordinaciji s Ljiljanom Smajlović, nekadašnjom novinarkom NIN-a – 2011. s njenog mesta predsednice UNS-a, te 2014. godine u Politici, čija je glavna urednica. Koliko pak ovi navodi Montgomerija, prema kojima je Popovićeva moć toliko velika da se Mitrović prema njemu ponaša kao običan pijun, deluju neubedljivo, svedoči činjenica da se potpuno prećutkuje kampanja koju Veran Matić u to vreme vodi protiv Željka Mitrovića, zalažući se najzad i da zgradu TV Pink treba porušiti – kako bi se od javnosti sakrilo da je Mitrović sam po sebi imao motiva da uzvrati istom merom na Matićeve napade.

Povod da se 2011. godine iskoriste tvrdnje ambasadora Montgomerija biće tekst novinara Stojana Drčelića, bivšeg supruga Zore Drčelić iz Vremena, koji će, opet u nedeljniku NIN, sada redakciji navodno „pročišćenoj“ od nacionalističko-klerikalnih uticaja Demokratske stranke Srbije i Koštunice, biti objavljen 17. marta, povodom godišnjice ubistva premijera, pod nazivom „Pokojnici za potkusurivanje“. Zbog ovog teksta, u kojem, pored ostalog, stoji rečenica: „Ko bi se danas setio da je Beba Popović živ, da Đinđić nije mrtav?“, aludirajući da Vladimir Popović vrši neku vrstu eksproprijacije imena Zorana Đinđića (koji je sada već, pre svega zaslugom Borisa Tadića, samo dobro etablirani totem i ništa više) temom razjašnjavanja političko-medijske pozadine atentata, bivši šef Biroa za komunikacije uputiće pismo Vesni Mališić, svojoj prijateljici i tadašnjoj zamenici glavnog urednika Nebojše Spaića, supruga Tamare Spaić, u kojem podseća na Drčelićevu ulogu u tabloidima koji su vodili hajku protiv Đinđića i njegovih saradnika, te postavlja pitanje zbog čega NIN, kao u doba Slobodana Reljića i Marijane Milosavljević, dozvoljava ovom novinaru da na način iskazan u pomenutom tekstu abolira sebe od odgovornosti i optužuje druge da se koriste Đinđićem.

Taj odgovor, u kojem Popović kroz prizmu tužbi koje je protiv njega na sudu dobio, objašnjava Drčelićevu prošlost kao jednog od urednika Balkana koji je promovisao atentatore na Zorana Đinđića u periodu dok su oni sedeli na optuženičkoj klupi Specijalnog suda, biva objavljen 24. marta pod naslovom „Nije se opametio“ i izaziva novu lavinu negativnih reakcija, pa se tako odmah u antrfileu Popovićevog pisma oglašava Nebojša Spaić, koji se, uz „osećaj mučnine“ zbog „netačnosti i uvreda“ u njemu, odlučio da to pismo ipak objavi „da bi čitaoci NIN-a imali još jednu mogućnost da zaključe kakva je ličnost autor pisma“. Stojan Drčelić takođe se javio tekstom „Dostojno Popovićeve pameti i morala“, od 31. marta, koji je u celosti iskoristio da bi izvršio zamenu teza i govorio o tome da ga je sud oslobodio optužbe jer nije bio autor nepotpisanog teksta zbog kojeg ga je Popović tužio, da bi u svega nekoliko rečenica nakon glavnog dela teksta pomenuo da je po „komandnoj odgovornosti“ zbog toga što je u to vreme bio urednik ipak pravosnažno osuđen, priznajući da je tekst „Beba zakukao, pre nego što Bagzi propeva“, koji je bio predmet tužbe, bio „neprofesionalno napisan“ i da ga „niko ne zaslužuje, pa ni Vladimir Popović“. Ono što je izostavio da kaže jeste da je, da tužba protiv njega ne bi bila podneta, prethodno bio obećao Popoviću da će zbog tog teksta objaviti izvinjenje, što nikada nije učinio.

Zatim se sa zakašnjenjem, zbog toga što se, kako ističe, nalazi u Americi na obuci za borbu protiv korupcije i zaštitu uzbunjivača, 21. aprila 2011. godine čitavim pismom oglašava i Marijana Milosavljević, nekadašnja novinarka NIN-a koja je i započela aferu oko Popovićevog odlaska iz Vlade, iako je pomenuta samo u jednoj rečenici Popovićevog teksta. Zbog toga Nebojša Spaić objavljuje jedan njegov mali deo u rubrici ’Pisma čitalaca’, s tendenciozno odabranom porukom – da je Popović svojevremeno tužio novinarku, da je ona postavila pitanje njegovog odlaska iz Vlade 2002. godine, i najzad, da je sud odbacio njegovu tužbu, „ali ne pre nego što je istinitost navoda iz teksta javno potvrdio tadašnji američki ambasador u Beogradu, Vilijem Montgomeri“, čime je novinarka, u istom stilu manipulacije koji je primenila i u tekstu „Osveženi maratonac“ iz aprila 2003. godine, zbog kojeg je tužena, insinuirala da je tužba odbijena upravo zbog Montgomerijevih navoda.[9] Međutim, to ni izbliza nije tačno, jer je sudija Prvog opštinskog suda Gordana Komnenić, uprkos činjenici da su na brifingu u Vladi objašnjeni razlozi Popovićevog odsustvovanja i da je Marijana Milosavljević na sudu priznala da je bila upućena u te razloge, tužbu odbacila pod posve nelogičnim obrazloženjem – „da učesnici u političkom životu, kao i ostale javne ličnosti, moraju da budu spremni da podnesu kritiku javnosti i medija i da je Vladimir Popović Beba imao mogućnost da organizuje konferenciju za štampu i demantuje navode iz tekstova na koje ima pritužbe.“[10] Tri i po godine po pismu Marijane Milosavljević, 13. oktobra 2014, u tekstu pod nazivom „Licemeri nad licemerima“ u Politici, Ljiljana Smajlović navode iz Popovićevog teksta „Nije se opametio“ po sopstvenom nahođenju okvalifikovaće kao „klevete“, a svojoj prijateljici oprati biografiju motivom humanog čina, pošto je ova donirala bubreg svojoj nekadašnjoj koleginici iz NIN-a.

Mimo ovoga što nastavlja da radi Milosavljevićeva, urednici tadašnjeg NIN-a koristili su suđenje u propagandne svrhe tako što su tvrdili da je u toku saslušanja Marijane Milosavljević, 7. jula 2003. godine, Popović u sudnici verbalno napao Slobodana Reljića, vređao ga i pretio mu.[11] Reljić, koji sutradan gostuje na B92 u emisiji Kažiprst, najavljuje tužbu protiv Popovića, ne navodeći šta mu je to šef Biroa za komunikacije tačno rekao, i ne propušta da napravi paralelu sa glasinama o sličnim incidentima s Gordanom Sušom, tadašnjom glavnom i odgovornom urednicom informativnog programa RTS-a, i Aleksandrom Timofejevim, tadašnjim urednikom TV B92, da bi razvio sliku o Popoviću kao čoveku čiji karakter i metode rada podrazumevaju vređanje i agresiju. „Pošto je on čovek za koga ne bi bilo čudno da nastavi tu sudsku borbu vansudskim sredstvima, ja ću morati da se zaštitim od toga i jedan od oblika takve zaštite je tužba. Ja se nisam uplašio za svoju bezbednost, ali moram da preduzmem sve da bih bio lično bezbedan“, reći će Reljić u ulozi žrtve, a narednog dana preneti Blic.[12] Tadašnji glavni urednik NIN-a, međutim, nikada nije podneo tužbu koju je najavljivao. Osam godina kasnije, ovim klasičnim novinarskim trikom poslužiće se protiv Vladimira Popovića i redakcija podgoričkih Vijesti, koja će 3. septembra 2013. godine neovlašćeno fotografisanje direktora Instituta za javnu politiku ispred zgrade u kojoj se nalazi ta nevladina organizacija i povredu prava na privatnost prikazati kao incident u kojem je Popović vređao novinare i nasilno im oduzimao opremu – foto-aparat i diktafon.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj