Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Pravo lice B92

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Tražeći sve moguće načine da dezavuiše Popovića i diskredituje izložbu svog „minulog rada“ u medijskom satanizovanju Mila Đukanovića i Zorana Đinđića, u sklopu konferencije „Riječ, slika i neprijatelj“, čiji je jedan od organizatora Institut za javnu politiku, ovaj dnevnik je 22. novembra 2013. ponovo plasirao neistine o načinu na koji je 2002. godine tadašnji šef Biroa za komunikacije napustio radno mesto, citirajući Montgomerijeve memoare i ponavljajući konstrukcije stare deset godina, da je Popović „najuren“ zbog „hajke na B92“. Pola godine kasnije, u poslednjoj emisiji Utisak nedelje, emitovanoj 29. juna 2014, voditeljka Olja Bećković dokazuje da je pod očiglednim uticajem propagandne osovine Vijesti–Monitor–Dan–Blic–B92–Politika i istovremeno svoju ignoraciju prema svemu što je bila otkrila njena koleginica sa iste televizije Branka Stanković još 2004. i 2005. godine, imputirajući između dva zareza da je Đinđić rekao Popoviću „ajde ćao“, tj. da ga se odrekao kad je, valjda, konačno shvatio kakav je.

U prilog stavovima prepoznatim kod Olje Bećković svedoči i atmosfera među kolegama u B92 nakon intervjua s Popovićem, koji je emitovan u januaru 2005. godine, o kojoj Stankovićeva govori u svojoj knjizi: „Iako su pre intervjua s Vladimirom Popovićem bile emitovane četiri emisije o ubistvu premijera Srbije ’Rukopisi ne gore’, u redakciji je počela rasprava o tome zašto smo uopšte dali prostora ’jednom ludaku’ da optužuje sve ostale... Shvatila sam da oni govore upravo ono što piše po novinama, a to je bila ta teza: Zašto je B92 uopšte to emitovao, zašto je Beba Popović odlučio da se ispovedi? [...] Pravi incident u redakciji nastao je kada su u emisiju ’TV proces’ na B92 pozvali novinara Željka Cvijanovića da komentariše ’Insajder’. [...] Kod kuće sam gledala emisiju u kojoj je gost bio Cvijanović kada mu je novinarka B92 Ljubica Gojgić [pod velikim uticajem Ljiljane Smajlović koja je iz Irexa obezbedila sredstva za emitovanje ove emisije, prim. aut.] postavila baš takvo pitanje: ’Kako komentarišete to što je Vladimir Popović sada odlučio da se ispovedi u Insajderu?’ Više nisam slušala odgovor. Otišla sam odmah u redakciju, uletela kao ludak, s vrata sam počela da urlam na dvadesetak ljudi koji su bili tu. [...] Ne znam šta sam sve izgovorila, ali onda se oglasio ’novinar’ koji je iz ne znam koje redakcije prešao da radi na B92 i rekao mi: ’Ej, stvarno, pustili smo najveće zlo na programu tri sata i još se buniš.’“[1]

Iako je Veran Matić formalno pružio podršku Branki Stanković i organizovao sutradan proslavu uspeha Insajdera za sve zaposlene, samo pet meseci kasnije, u tekstu pod nazivom „Volite tabloide? Gledajte B92“, koji potpisuje čitavo uredništvo NIN-a i u kojem se ponovo citiraju dva Montgomerijeva pasusa u svojstvu argumenta, urednik informativnog programa B92, odgovarajući na pitanja zbog emisije Insajder: Prepoznatljivi rukopisi, u kojoj su novinari govorili o svojim kolegama – a Popović NIN Slobodana Reljića opisao kao „fašističko-klerikalno-radikalni list“ – oslonio se na postojeću propagandu izjavivši da je ovaj vršio pritiske na medije dok je bio šef vladine kancelarije i da je Branka Stanković u emisiji zapravo pokušavala da „prekine seriju diskvalifikacija koje je Popović izneo na račun NIN-a“. Zanimljivo, ovaj tekst naveden je u knjizi najnagrađivanije srpske novinarke kao jedan od mnogih primera hajke na nju, koja je usledila nakon Popovićevog gostovanja.[2]

Tako je Veran Matić dao svoj doprinos kampanji protiv Popovića i navodnih pritisaka na medije za list čiji je novinar Batić Bačević još godinu dana ranije pisao kako je šef Biroa za komunikacije u privatnom razgovoru s Gordanom Sušom „demonstrirao raskošni repertoar uvreda“, nakon što je u emisiji tadašnjeg potpredsednika Vlade Nebojšu Čovića, pored Mileta Isakova, jednog od najvećih kritizera premijera Đinđića i najvatrenijih zagovornika da se Vladimir Popović izbaci iz Vlade nakon ukidanja vanrednog stanja, pitala isto ono o čemu je pisala Marijana Milosavljević, iako je i Suša bila prisutna na brifingu gde su te stvari bile objašnjene.[3] Ni jedna ni druga, dakle, nisu videle ništa loše u tome da, uprkos jasnim odgovorima koje su dobile, svoj novinarski posao definišu neprestano podgrevanom sumnjom, niti im je na pamet padalo kakve posledice po javno mnjenje takvo ponašanje izaziva kada se ispostavi da su te sumnje bile sasvim neopravdane, jer tada mogu konačno biti protumačene kao maliciozne i intencionalne. „To je bio običan razgovor između ljudi koji se poznaju. Pozvao sam je zbog toga što je tada već protiv mene krenula kampanja grupe koju su činili Vojislav Koštunica i svi koji su na bilo koji način bili umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Antihaškom lobiju se priključila NGO-mafija na čelu sa TV B92 i Veranom Matićem. Cilj je bio da se relativizuje akcija ’Sablja’ tako što će se govoriti da sam ja, koji sam urednicima saopštavao rezultate istrage, to radio nelegalno. To pitanje je Gordana Suša postavila u svojoj emisiji“, rekao je Popović u intervjuu za Plejboj, marta 2004. godine.[4]

Odgovor Marijane Milosavljević, koji je Spaićev NIN 2011. godine objavio u znatno skraćenoj verziji, pojavljuje se, iznenada, osam dana kasnije, 29. aprila, u dogovoru s Ljiljanom Smajlović, predsednicom Udruženja novinara Srbije, na sajtu te organizacije. Iz celokupnog teksta jasno se uočava da deo koji je NIN preneo, a koji insinuira da je Popovićeva tužba odbijena zbog Montgomerijeve izjave i time stvara utisak da ona ima neku neuporedivu težinu u odnosu na tvrdnje podnosioca tužbe, služi bivšoj urednici NIN-a i budućem službeniku u Agenciji za borbu protiv korupcije samo kao povod da se po treći put, a da se čini da joj to nikada neće dosaditi, ponove Montgomerijevi citati, jer se ništa drugo više i nema kao adut – i to uprkos činjenici da je više svedoka u međuvremenu potvrdilo da to objašnjenje nije tačno: Čedomir Jovanović, Dušan Mihajlović, pa čak i bliski tadašnji saradnici Predraga Popovića u Nacionalu, Dragan J. Vučićević i Svetomir Marjanović, koji nisu imali posebnih interesa da tako nešto tvrde.[5] Osim toga, u emisiji Insajder: Prepoznatljivi rukopisi, Vladimir Popović povodom slučaja B92 odgovorio je novinarki: „Koliko se sećam, napad Pinka na B92 bio je odgovor prethodnog napada B92 na Pink oko rušenja zgrade, da treba da se ruši zgrada Pinka, ja se jako dobro sećam, a ja nikad sukob sa B92 televizijom nisam imao, nikad. Ja sam imao samo jednu moju izjavu za jednog od važnih ljudi na toj televiziji i moj stav o njemu i oko određenog dela koji se odnosio na ekonomiju. I onda je od toga napravljena priča da ja rušim i napadam B92, da lepim plakate po Beogradu i tako dalje, iako u to vreme u Beogradu nisam ni bio, što ne znači da nisam mogao iz inostranstva to da uradim. Ali, kažem vam, bio sam toliko daleko da nisam ni znao da se takve stvari dešavaju.“

Osam godina posle ove izjave, Branka Stanković će u svojoj knjizi napisati: „Nismo ulazili u raspravu s njim jer smo znali da je to besmisleno. On je imao svoje mišljenje o B92 i to niko nije mogao da promeni. Nije mogao da nas podnese. Nismo ni mi mogli njega da podnesemo jer smo mislili da je osmislio i vodio kampanju koju je Pink 2003. započeo protiv B92. Ceo grad bio je izlepljen plakatima ’Veran Matić lopov’. Kada je u emisiji ’Poligraf’ bivši koministar policije Božo Prelević (koji je bio ’u ratu’ s Popovićem) rekao upravo to što smo i mi mislili, Popović ga je tužio istog trenutka. B92 je podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog tih plakata, tako da je netrpeljivost između nas i Popovića bila očigledna. Tek 2007. godine saznali smo da je lepljenje plakata protiv B92 organizovao ’službenik’ televizije Pink.“[6]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj