Foto: Oksana Toskić

SVE JE LAŽ I SVE JE PREVARA: Ta neverovatna potreba da preterujemo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ništa zato, stari motiv sačekaće još jednom novu priliku, kojoj Politika Ljiljane Smajlović, novinarke vidno nesposobne da se odrekne resantimana koji sa sobom vuče iz perioda dominacije Vojislava Koštunice i ranije, neće moći da odoli, jer će aferom koju je uoči smene Rodoljuba Milovića inicirao Kurir na dlanu dobiti šansu da dotakne i poveže označitelje kojima se već godinama opsesivno bavi i o njima gradi sliku kakva joj odgovara – Mila Đukanovića i Vladimira Popovića – da bi taj nazor asocijativno proširila i na aktuelnog premijera Aleksandra Vučića. Dva dana nakon pojave prvog teksta u tabloidu Aleksandra Rodića, vlasnika medijske korporacije Adria Media Group d. o. o., Politika aktuelizuje i time skreće pažnju na čitav slučaj najpre u svojstvu navodno distanciranog posmatrača prilogom „Šta se zbiva u trouglu Milo, tabloidi, Vučić“, da bi se zatim ispostavilo da je taj tekst samo uvod za onaj što će se pojaviti idućeg dana, 20. juna 2014, pod nazivom „Vraća li se Srbija u 2003“. U ovom prilogu, čiji je koautor Jelena Cerovina, još jedna od konzervativnijih istomišljenica glavne urednice kada su u pitanju stavovi o geopolitici, NATO bombardovanju, Kosovu i ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, citira se rečenica Vladimira Popovića iz intervjua datom Danasu o „udruživanju tzv. boraca za građanska prava i fašista“, a zatim komentariše tekst iz Kurira u ključu sukoba Zapad–Istok, tj. SAD–Rusija. Pojavljuje se i Zoran Živković, lider Nove stranke, nekadašnji premijer Srbije nakon atentata na Đinđića, koji je sprečio da policijska akcija „Sablja“ bude realizovana do svojih krajnjih konsekvenci,[1] kao ljubomorni čuvar totema koji se, nalik ostalima, poneo kao da uopšte nije razumeo Popovićevu poruku, i falsifikuje poređenje dva vremena na nivo poređenja ličnosti dvojice premijera: „Nemoguće je na bilo koji način porediti Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Drugo, ne vidim ništa neobično u toj medijskoj sferi.“

Živkovićeva prenaglašena potreba da prezervira označitelj Zorana Đinđića i skloni ga od svega negativnog što se po medijima pisalo o njemu nije se sastojala u demantovanju, razložnom opovrgavanju neistina i dokazivanju činjenica, već u diskvalifikaciji svih lica koja bi mediji naznačili kao sumnjiva i preko njih napadali Đinđića. Na taj način nekadašnji premijer činio je nekoliko stvari istovremeno: obračunavao se s onima i odstranjivao one koje je doživljavao kao svoje rivale, s obzirom na njihovu bliskost sa Đinđićem koju on nije imao u toj meri; gradio sliku o sebi kao ekskluzivnom nasledniku Đinđića zbog fakta da je postao premijer posle njega; i konačno, kao nusposledicu svog paničnog straha da mu neko ne sruši tu simboličku figuru koju brani svojom nabusitošću, grubošću i arogancijom – mitologizovao i apsolutizovao Đinđića, odlazeći u drugu nerealnu krajnost. Otuda i njegov odnos sa visine prema Vladimiru Popoviću, kojeg 2007. godine u intervjuu za list Svedok proglašava glavnim krivcem što su mu pripadnici sedme sile bili satanizovali idola, optužujući ga da je vodio loš marketing i paradoksalno mu umanjujući svaki značaj u Vladi.

Usled takvog sklopa, izlazi sledeća bujica reči: „Ubeđivali su me danima i nedeljama da bez njega vlada ne može da funkcioniše, da je on nezaobilazan činilac u radu vlade, da je to bio i kod Zorana Đinđića – što nije tačno! To sam dovoljno dobro znao. [...] On nije bio nikakav ’čovek za specijalne zadatke’ Zorana Đinđića! Nije bio bilo kakav član Đinđićevog ’užeg kabineta’, niti je uticao na političke odluke, koje je donosio Zoran Đinđić. To ja, apsolutno, pouzdano znam. [...] Veoma je loše da oni isti ljudi, pre svih novinari, koji su 2003. godine pljuvali i pokazivali izrazitu mržnju prema Bebi Popoviću, optužujući ga za sve i svašta, danas prihvataju njegove izjave kao božju istinu. Jedni te isti novinari! Čak i neki ljudi iz političkog života i nevladinog sektora, koji su za 180 stepeni promenili stav prema njemu!“ (Živković referira na Biljanu Kovačević Vučo na isti način koji će to činiti i Ljiljana Smajlović sedam godina kasnije u tekstu „Politika, laži i video-klip“.) Na pitanje novinara o događaju koji je za jednim stolom spojio Popovića, Subotića, Ulemeka i Đinđića, Živkovićev odgovor poprima obrise histerije, koja kulminira mitomanijom: „To nije tačno! Svako pominjanje Zorana Đinđića u kontekstu stanova, aviona, džipova i kamiona je – besmislica! Više od toga, to je bezobrazluk ljudi koji sebi daju za pravo da tako govore jer je Zoran mrtav i ne može da ih demantuje. Vladimir Popović, ponavljam, nije bio čovek sa specijalnim zadatkom, koji mu je dao Zoran Đinđić, niti je bio čovek koji je politički uticao na Zorana Đinđića.“[2] Interesantno je da i dvanaest godina nakon činjenice da je nešto više od šest meseci bio premijer, Živković u svojoj Novoj stranci, čiji se rejting 2015. kotira ubedljivo najgore od svih parlamentarnih stranaka, i dalje gradi politički autoritet na ovom motivu.

U intervjuu pod naslovom „Zoran Đinđić nema političkog naslednika“, objavljenom u Vremenu 12. marta 2015. godine, na godišnjicu atentata, Živković je ponovio svoj identifikacioni strah od toga da bilo ko pokuša da se poredi s pokojnim premijerom: „Ne postoji nikakva veza između Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Ko kaže suprotno, govori ili iz niskih pobuda ili posle pola litre žestokog lošeg pića. Racionalni um – bilo čiji – ne može da dođe do zaključka da njih dvojica liče jedan na drugog na bilo kakav način... Njih dvojica nemaju ništa zajedničko ni po metodama vlasti, a kamoli po ciljevima... On samo pokušava da imitira Đinđića, a svaki taj pokušaj završava se kao farsična karikatura.“[3] Isti čovek na javnom slušanju koje je održao skupštinski Odbor za kulturu i informisanje 6. novembra 2014. godine snishodljivo je poručio prisutnoj Ljiljani Smajlović, koja je pre toga govorila o Popovićevoj epizodi sa Gordanom Sušom kao primeru pritiska na medije, da je „taj leteo“ ubrzo nakon što je on postao premijer, što je još jedna dezinformacija, jer nekadašnji sekretar Biroa za komunikacije ni na jednoj sednici nije razrešen dužnosti, nego je sam podneo ostavku 5. jula, a formalno napustio Vladu Srbije 15. jula 2003. godine.[4]

Politikin prilog sam po sebi ne bi bio toliko neobičan da se u posebno uokvirenom dodatku teksta nije pojavio naslov „Kako je Beba Popović otišao iz Đinđićevog kabineta“, u kojem se po četvrti put u izvedbi lica povezanih s Ljiljanom Smajlović, u rasponu od jedanaest godina kopiraju dva identična pasusa reči nekadašnjeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija prilikom njegove naprasne posete NIN-u krajem juna 2003. godine. Novinarki Cerovini, a ni glavnoj urednici lista, čiji se naime profesionalni renome u društvu konstantno apostrofira, nije nimalo zasmetalo to što ovaj dodatak ne sadrži nikakvu tematsku vezu s glavnim tekstom, te da i najobičnijem čitaocu ne može da promakne da se tu našao samo u pukoj funkciji diskreditacije. Ovaj očajnički potez nasilja nad tekstom i umetanje na silu označitelja Vladimir Popović gde god se za tako nešto pružaju mogućnosti rezultuje potpunim odsustvom medijskih priloga koji, kada je on u pitanju, ne bi bili, makar i površno, negativno intonirani. Sam sticaj okolnosti da u difamaciji njegovog imena identično perverzno zadovoljstvo pronalaze i Ljiljana Smajlović i Veran Matić, dve ključne i najmoćnije figure u novinarskom svetu današnje Srbije, preko kaprica na koji protok vremena kao da ne utiče (Montgomerijevi pasusi), ukazuje da takva rabota nije baš sasvim voljna i racionalna. Ona je, štaviše, neodložna, neodoljiva, i u tome sasvim pogubna.

Petog oktobra 2015. godine, na naslovnoj strani Politike pojavio se i peti po redu, još bizarniji primer umetanja epizode s Montgomerijem, ovoga puta čak u tekstu koji apsolutno nikakve veze nema s označiteljem Vladimir Popović, pod naslovom „Ko to piše Vašingtonu“. Ovaj prilog koji se nadovezuje na propagandno pismo koje je potpisalo četvoro kongresmena i koje je servirano potpredsedniku SAD Džozefu Bajdenu uoči Vučićeve trodnevne posete toj državi 12. septembra 2015. godine, bavi se nejasnom temom kako su srpski opozicionari i predstavnici nevladinog sektora za vreme vlasti Slobodana Miloševića mogli veoma lako zvanično da budu primani i neometano da lobiraju za svoje interese, pa se tako navodi susret Verana Matića i tadašnjeg potpredsednika Ala Gora, sredinom devedesetih godina. Taj detalj s Matićevim imenom služi, zatim, da bi se tema odjednom skrenula sledećim prelazom na sporni ekskurs: „Oreol boraca za pravdu i demokratiju dugo je pratio protivnike Miloševićevog režima. Čak i posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine. Tako je Vilijam Montgomeri, bivši američki ambasador u Beogradu, svojevremeno ispričao NIN-u, kako je Vašington bio zabrinut zbog napada na B92 i Verana Matića 2002. godine.“ Nakon što se izdeklamuje epizoda iz NIN-ovog priloga iz 2003. godine „Premijer mi je rekao“, tok teksta se vraća na prethodni kolosek: „Kesić [Obrad, prim. aut.] potvrđuje da je u proteklih 25 godina nevladin sektor iz Srbije bio jako uticajan u Vašingtonu“, iz čega nijedno razumno objašnjenje ne može da sledi osim da je deo kojim se posle toliko vremena, i pošto su to sve strane demantovale, kompromituje Popović – umetnut iz čiste zlobe. Tekst iz kojeg se ne može razumeti ni šta je tačno njegov predmet (prezir prema Zapadu zbog pomoći u rušenju Miloševića, žal što je srušen i zaključak da navodno isti taj Zapad sada tretira Vučića kao što je nekada Miloševića?), kao i godinu dana ranije, ponovo potpisuje Jelena Cerovina po nalogu Ljiljane Smajlović.

U takvim patološkim radnjama posebno se eksploatiše nadimak Beba, podložan metonimijskim obrtanjima, što je u svom tekstu „Ljubitelj beba i marketing“ od 6. aprila 2015. godine konačno iskoristila i Vesna Pešić, čiji je sin Boris Popović blizak prijatelj Vladimira Popovića, zatvorivši time na sajtu Peščanika temat o slučaju „helikopter“. Reč beba u ovom kratkom tekstu pominje se ukupno devet puta, ali je samo u jednoj rečenici pri kraju, nimalo slučajno, napisana velikim početnim slovom: „Vučić zna, baš kao što i cela javnost zna, da je bio zakazan medijski spektakl na aerodromu Nikola Tesla, u kome bi glavni protagonisti bili Beba i ministri Gašić i Lončar.“ Kao što se vidi, diskurs je, bez ikakvog šminkanja, potpuno primeren stilu Željka Cvijanovića i Aleksandra Tijanića iz vremena pre desetak godina, čime najzad, već toliko puta viđeno, Vladimir Popović biva označen kao mastermajnd čitave afere i shodno tome, što bi se po logici stvari dalo zaključiti, optužen da je kriv za gubitak sedam života.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj