Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Dve Cece, dve Branke i Most

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Kuriozitet čitavom slučaju i primer mandatorne manipulacije, čak i ako „iz aviona“ upućuje na neprofesionalizam, predstavlja slučaj još jednog regionalnog medija – Radija Slobodna Evropa – koji takođe afirmiše i svojim se prilozima otvoreno stavlja na stranu pomenutih nevladinih organizacija, time što je tekst Florijana Bibera, u pokušaju da mu udahne novi život nakon isteka roka trajanja na društvenim mrežama, preneo u rubrici ’Regija’, 24. aprila, dakle, čitavih deset nedelja nakon što ga je autor objavio na LSE, prikazujući ga kao novi. Ovaj postupak treba da ukaže na uredničku maksimu prema kojoj makar i ublažena asocijacija na „diktaturu“ i „kriminalnu vezu“ Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, mimo svih pravila novinarstva, nikada nije „bajata“. Kao još jedan od medija koji se finansira iz fondova koji vode poreklo iz Sjedinjenih Američkih Država, Radio Slobodna Evropa, tj. njeno srpsko uredništvo, spada u red ekstremno antivladinih medija, naročito od sredine 2013. godine pa do današnjeg dana. Novinari ove redakcije posebno su bliski, što po „svetonazoru“, što u praktičnom smislu reči, sa sestrinskim, takođe ekstremnim medijem Peščanik, čiji su autori redovni gosti i sagovornici Slobodne Evrope, ali i s crnogorskim opozicionim medijima kao što su Vijesti i Monitor i tamošnjem NVO sektoru, u skladu s kojima izveštavaju negativno o Milu Đukanoviću.

Nakon perioda manje-više prividnog raskola u Peščaniku, pod epizodom „Nova epoha“, jer je u velikoj meri zavisio od ličnih motiva Vesne Pešić, njenog svevremenog latentnog konflikta sa Srđom Popovićem, Lanom Budimlić, Popovićevom partnerkom i producentkinjom Peščanika, i Biljanom Srbljanović, koji se dešava u drugoj polovini 2012. godine, nakon majskih izbora, i traje gotovo godinu dana – tačno u vreme aktuelnosti Briselskog sporazuma kao indirektne posledice gesta kojem su doprineli tzv. beli listići – ova dva medija radikalno menjaju svoju ulogu i od nekadašnje margine vrtoglavo klize u smeru mejnstrim nihilističkih medija, u kojem su se našli i za vreme vlade Zorana Đinđića. Ovo postižu radikalnim rezovima u izboru učesnika i priloga, u kojima najčešće nema nijednog sagovornika koji bi bio predstavnik vlasti, ili nekoga ko ne deli nužno taj zaoštreni, negativno-kategorički diskurs; svako ko je protiv vlasti, bez obzira na ideološko stajalište, bio on levičar ili desničar, dobija prostor na ovim medijima, vrlo često čak i sinhronizovano. Primer za to je sajt Peščanik u vreme izborne kampanje 2014. godine, na kojem su se u šizofrenom „teleprompter“ režimu ’pucamo iz svih oružja, pa šta bude’ mogli istovremeno videti pamfleti samostalnog sindikata „Sloga“ i pokreta „Dosta je bilo“, koje, koliko god da su programski antagoni, ujedinjuje samo jedna stvar: zajednička mržnja prema Aleksandru Vučiću i činjenici da se posle više od deset godina ponovo nalazi na vlasti. Novinarski kadar u Slobodnoj Evropi, bilo da je reč o onom podmlađenom ili onom starijeg kova, po nefleksibilnosti misaonih koncepata i nerazumevanju političkih tokova predstavlja jednu od najortodoksnijih ekipa u srpskom novinarstvu, budući da su svoje karijere gotovo isključivo izgradili na temi ratova na prostoru bivše Jugoslavije; među njima se ponajviše ističu Branka Trivić, Branka Mihajlović, Omer Karabeg, Miloš Teodorović i drugi.

Nijedan od ovih novinara od kraja 2012. godine više nije u stanju da, kada je reč o srpskoj politici, napravi profesionalni, nepristrasan prilog koji istovremeno, po uzoru na autorske emisije Svetlane Lukić sa Peščanika, ne bi u trenutku neizdržljivosti naprasno mutirao u neku vrstu ličnog stava, autoprojekciju „obogaćenu“ letargijom, cinizmom u turobnim i bezvoljnim glasovima, koji zvuče kao da ih neko prisiljava na posao koji bi trebalo da rade ili su na izdisaju života, što samo doprinosi srozavanju kvaliteta kompletnog programa i ima sve manje veze s novinarstvom. Emisija Most, koju vodi Omer Karabeg, osmišljena pre svega kako bi sučelila i moderacijom voditelja pokušala da pronađe zajednički imenitelj u suprotstavljenim stavovima, danas pretežno služi da bi se u nju pozvala dva istomišljenika koji će zajedničkim snagama tući po vlasti, a voditelj to simultano pražnjenje blagosloviti svojim sugestivnim pitanjima koja sagovornicima klize kao po loju. Dok Branki Trivić više uopšte nije stalo da napravi razliku između radio-izveštaja i autorskog nastupa, ne pokazujući od samog početka priloga ni najmanju želju da vodi računa o tome i tako do kraja, Branka Mihajlović simptome mukom lokalizuje u naletima koji je provociraju da ne može da im se odupre.

Tako novinarka u podtekstu priloga „Slučaj Bitići: Vučić ne veruje Tužilaštvu“ od 29. maja 2015. godine, ismeva premijera jer „ne veruje“ Tužilaštvu koje vode kadrovi bivšeg režima, i zato što je „odlučio da pomoć potraži od ad hoc formirane komisije“, kao u slučaju ubistava novinara. Iako vrlo dobro zna da ad hoc komisije čiji je osnivač Vlada ne postoje, da i ova baš kao i ona za istraživanje ubistva novinara predstavlja zvaničnu komisiju Vlade Srbije, koja se osniva u skladu sa članom 33 Zakona o Vladi i u kojoj pripadnici sedme sile, policije i BIA rade zajedno s Tužilaštvom, ova manipulacija Branke Mihajlović samo je trag, reziduum kampanje koju je vodila u koordinaciji sa NUNS-om pre nešto više od godinu dana u nameri da ospori rezultate istrage o slučaju ubistva Slavka Ćuruvije – samo zbog toga što se ono razjašnjava u vreme Vučićeve vlasti, slično kao što su njene kolege iz IWPR-a, a danas BIRN-a, relativizovale učinke policijske akcije „Sablja“, a posle i opstruisale suđenje za ubistvo premijera. Ponoviti istu grešku posle godinu dana i nakon što je ta kampanja ubrzo potpuno raskrinkana, njihovi akteri poraženi i osramoćeni, a optužnica podignuta, ne može se objasniti drugačije nego čistim inatom, tvrdoglavošću i najzad bezobrazlukom – sve u svemu, potpunim odsustvom brige prema profesiji.

Međutim, pravi biser neprofesionalnosti tek sledi; prilog većim delom deluje relativno pristojno, sve dok Mihajlović ne krene da citira Vučića povodom istrage o ubistvu braće Bitići: „Ljudi kad čuju albansko ime, kažu, ubili su neke Albance. A ubili smo Albance koji su došli da spasu Srbina koji ih je molio da ga izvuku na teritoriju centralne Srbije. Mi smo ih stavili u zatvor 14 dana zato što nisu imali vizu za Srbiju. I onda smo ih, umesto da ih pustimo nazad, ubili. To je bilo pre 17 godina. A sva trojica bili su američki državljani. To je naš problem sa Amerikancima i taj problem je na nama da rešimo.“ Zbog izjave koja je sasvim razumljiva i smisaono i gramatički, novinarka ne uspeva da se suzdrži i odjednom, suludo narušavajući čitav koncept priloga, demonstrativno pravi problem oko zamenice „mi“ koju je premijer koristio, i kao grom iz vedra neba sledi pasus: „Ako je premijer Vučić pod ’mi’ podrazumevao i sebe kao deo te vlasti, onda je u redu što je govorio u prvom licu množine, ako je govorio o Srbiji, pa i ovoj današnjoj, teško da bi se sa tim ’mi’ mogli svi građani prepoznati. Zato, u ime tog dela Druge Srbije, trebalo bi sledeći put da bude precizniji“, nakon čega se prilog nastavlja u normalnom tonu kao da ovakav komentar nije ni napisan.

Šta, dakle, znači ova nervozna intruzija? Da li je posle nje još uvek posredi novinarski izveštaj, autorski tekst, ili ni jedno ni drugo, nego ništa? Kako objasniti da osoba koja se od 1972. godine bavi novinarstvom ne može da odoli greškama koje prave početnici, ili pak ljudi kojima više uopšte nije stalo do profesionalizma? Da li ovaj regresivni kapric koji je zalutao u tekst, slično kao i s Ljiljanom Smajlović kada ubacuje Montgomerijeve pasuse, vredi tolikog blamiranja sebe, ili je u pitanju nešto jače od Branke Mihajlović? Da li ideologem „Druga Srbija“ upotrebljen kao označitelj na ovaj način znači bilo šta drugo osim svojevrsnog religijskog rekvizita koji služi da bi se pred njim molilo i zatvorile oči dok svet, koji se i dalje drži čvrsto uz sebe, puca po svim šavovima?

O tome koliko je bliska simbioza između Radija Slobodna Evropa i Peščanika svedoči i tekst Nadežde Milenković, redovne kolumnistkinje Peščanika – „Braća po zločinu“, objavljen 8. juna 2015. godine, koji isti detalj iz Vučićevog komentara, u nedostatku materijala za konstruktivnu kritiku, eksploatiše na identičan način kao i Branka Mihajlović, da bi se na kraju teksta predložilo pokretanje peticije „Mi koji nismo ubili braću Bitići“ i time podgrevanje nove kampanje – sve na osnovu izgovorene lične zamenice „mi“. Ovde se uviđa da, kada je zamenica prvog lica množine jasno upotrebljena da bi naznačila delo zločina tadašnje države počinjenog u ime naroda, tzv. branitelji ljudskih prava i nekadašnji antiratni aktivisti s ova dva medija to u slučaju dok izgovara Vučić ne mogu da razumeju drugačije nego kao premijerovo prebacivanje odgovornosti na druge i aluziju na „kolektivnu krivicu“ (koju neretko i sami zagovaraju, nacifikujući srpski narod). Upravo ovo ponajviše svedoči o nekontrolisanoj želji da se zarad održavanja animoziteta prema jednom čoveku padne toliko nisko, bez imalo svesti o tome, čak i onda kada nikome drugom ne pada na pamet da smisao Vučićevih reči dovodi u pitanje i iskrivljuje. Isti mediji i njihovi istureni pojedinci u sličnom smislu komentarisali su i Vučićeve izjave povodom istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije.

Nadežda Milenković, kao bivši radnik u marketinškim delatnostima, iskoristila je 3. avgusta 2015. godine medij čiji je član Upravnog odbora da u svojoj kolumni izrazi lično nezadovoljstvo, zavist i bes zbog toga što je firma Carlsberg Srbija nije ponovo angažovala u osmišljavanju slogana i izradi reklama za „lav“ pivo. Da bi, po ugledu na Vesnu Pešić, to što bolje zakamuflirala s ciljem da prođe, i efikasno nasamarila čitaoce Peščanika, koji inače ne spadaju u grupu sklonu promatranju zbivanja sa stanovišta realpolitike, nego pre u izgladnelo intelektualizirajuću, odlučila se da im dâ ono čime se oni mahom i hrane i čemu ne mogu da odole, koliko god receptura jela izgledala urnebesno – optužila je Vladu Srbije da je umešala prste u sastavljanje slogana i režiranje reklama za ovaj brend Carlsberg pivare, da tako emituje nekakve hipnotične poruke za kontrolu mase, samo zato što ona taj posao nije dobila. U tom ključu treba dešifrovati poreklo inspiracije za narednu bizarnu konstrukciju: „A možda je trebalo da posumnjamo još kod prethodnog spota da je vlast umešala prste. Reklamna, čuj mene: izborna! – reklamna kampanja je počela još onim spotovima ’Reci Laž i ne možeš pogrešiti’. Čuj mene: laž – reci lav i ne možeš pogrešiti. Sećate se, kad mladić slaže pa, umesto da prizna da je Devica u horoskopu, on kaže da je Lav? I za to bude nagrađen i dobije devojku (čuj mene: izbore – devojku!) koja mu je, kako su nam pokazali već u sledećem spotu, očito oprostila što ju je slagao. Kao što bi svako oprostio i da je slagao da neće smanjivati plate i penzije i da će struja pojeftiniti za 20 odsto i šta se već može obećati lakovernim čuj mene: glasačima.“[1] Peščanik je samo jedno od mesta na kojem se premijer Vučić i Vlada Srbije optužuju kako za populizam, tj. da odluke donose isključivo radi rasta rejtinga, i isto tako za smanjivanje plata i penzija kao ključnu meru fiskalne konsolidacije, što ni po jednom kriterijumu ne može biti popularno.

Stanje svesti Nadežde Milenković i njoj sličnih na Peščaniku i srodnim medijima precizno opisuje premijer Srbije Zoran Đinđić: „Mislim da je to jedan ugodan, otmen, akademski pesimizam koji daje mogućnost da uvek budete u pravu: ako stvari krenu loše, možete da kažete – pa, upozoravao sam. Ukoliko se, opet, budu dobro razvijale, niko se neće ni sećati šta ste pričali. Kada u Srbiji šaljete negativne poruke, ne možete da pogrešite i to naprosto postaje moda, koja kao virus deluje na narod. Da bi ljudi osetili promene, morali bismo da sa hiljadu dolara po glavi stanovnika dođemo do četiri hiljade dolara. Ali, to nije realno. Sve ispod toga je stvar tumačenja: da li je došlo do promena nabolje ili nije. Znači, sve je stvar psihologije. Ljudi znaju da imaju više para, ali još ne mogu da odu na zimovanje, da poprave mašinu za veš... Ne razmišljaju o tome da su pre dve godine bili srećni ako su mogli da kupe kilogram hleba, već postavljaju neke više standarde. I kada oni koji tumače razvoj događaja podstiču negativno raspoloženje, logično je da će se povećavati nezadovoljstvo u narodu. […] Međutim, našem nacionalnom mentalitetu svojstvene su erupcije energije, pa potom pražnjenje i malodušnost. Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I, jer oslobađa od odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli.“[2]

Njen kolega Dejan Ilić takođe je početkom 2013. godine koristio ovaj sajt radi problematizacije nepovoljnog tržišnog položaja svog privatnog biznisa, nezadovoljan izborom knjiga koje je Ministarstvo prosvete izabralo da otkupi za biblioteke. Tako Ilić odjednom u kulturi vidi izvor „nacionalsocijalizma“, tj. fašizma u aktuelnoj Vladi Srbije (u bivšem režimu ga nije video), počinje učestalo da uzurpira sajt Peščanika reklamirajući sopstvene knjige, da ih predlaže čitaocima, pa čak cinično i tada prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, kojeg je malo pre toga optužio da je fašista – samo zato što Ministarstvo nije bilo naročito zainteresovano da otkupi knjige njegove izdavačke kuće Fabrika knjiga, istovremeno se u tekstovima zaklinjući u kulturu duha, a protiv prljave kulture novca.[3] Po sličnim medijskim zloupotrebama poznata je i glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović, koja u svojim kolumnama zaposlene lista na čijem je čelu manje-više opravdano tretira kao monolitan i jednoglasan organizam, i koja u takođe ciničnom tekstu „Mnogo se izvinjavamo“, svojevrsnoj pretprazničnoj poslanici za kraj 2014. godine, potpuno ozbiljno izražava nezadovoljstvo premijerom i Vladom Srbije zato što nisu omogućili Politici da zaradi na dodatku povodom stogodišnjice Kolubarske bitke. Osim toga, ona zamera ministarki saobraćaja i građevinarstva Zorani Mihajlović što se usudila da kritikuje bezgrešne novinare njenog lista, koji navodno nikada (zahvaljujući sukobu interesa njihove glavne urednice u regulatornim telima) ne krše Kodeks novinara Srbije, zatim doživljava kao kaznu to što je Politika izuzeta iz Vladine kampanje „Veži pojas“ i protestuje što su novac za nju dobili samo tabloidi koji pišu latinicom.

Sva tela su u međuvremenu zaštitila Ljiljanu Smajlović od pritužbi o povredama Kodeksa koje je ovim tekstom načinila. Neumitno noseći breme nacionalizma svojih uzora nekada okupljenih oko Radovana Karadžića, a potom i Vojislava Koštunice, polovinom 2015. godine Smajlovićeva ponovo zloupotrebljava funkciju glavne urednice Politike, pišući u svojoj kolumni o predlogu da se od Vlade Srbije zatraži da se porez na dodatu vrednost još dodatno smanji samo za one listove koji štampaju na ćirilici, svesno raspirujući primitivne nacionalističke strasti, pritom ne razlikujući pojam jezika od pisma. Kakve veze, dakle, jedna urednica lista ima s finansijama i da li je njen posao da na ovaj način koristi svoju kolumnu, vršeći medijski pritisak na vlast? Nije li to još jedan primer izlaženja iz okvira nadležnosti? Uprkos svemu, ovo lice sličnim ucenama opstaje na mestu glavne urednice lista u čijem je parcijalnom vlasništvu država sve do 4. jula 2016. godine, kada podnosi ostavku zbog menadžmenta „koji je sprečava u samostalnom rukovođenju redakcijom“.[4] Samo nekoliko sati nakon objavljene vesti, predsednik NUNS-a Vukašin Obradović iznašao je način kako da na Tviteru objasni takav ishod – izmislio je komandni lanac po kojem direktorka u Politici NM Nina Samardžić prima naređenja od svog supruga Nikole Samardžića, ovaj od saosnivača i direktora Instituta za javnu politiku Vladimira Popovića, a ovaj pak, tradicionalno, od nekadašnjeg „optuženog za šverc cigareta“, Stanka Subotića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj