Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Važno je samo dobro se zezati

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Pozadina teksta o Đukanovićevim aspiracijama na srpske medije, ispod kojeg je potpisana „ekipa Kurira“, kao preteča Biberovog scenarija o uzajamnom podučavanju i Grahovčevog o već potpunoj kontroli crnogorskog premijera nad Srbijom, otkrila je umešanost niza interesno povezanih lica, državljana što jedne što druge države. Bivši načelnik Uprave kriminalističke policije Srbije Rodoljub Milović u nekoliko navrata uoči tog teksta pokušavao je da isprovocira sukob između dva premijera, naizmenično šaljući unakrsne poruke čas jednom, čas drugom. U te svrhe 8. juna 2014. godine, devet dana pre spornog teksta, pojavljuje se kratak kvazitekst u formi vesti pod naslovom „EKSKLUZIVNO VEZA PEVAČICE I POLITIČARA: Ceca na pjenu od Mila!“, u kojem se iznosi kleveta da je Đukanović u tajnoj romantičnoj vezi s poznatom folk pevačicom Svetlanom Ražnatović, hapšenom tokom akcije „Sablja“ zbog bliskosti i saradnje s pripadnicima „zemunskog klana“ Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, i 2011. osuđenom zbog protivpravnog prisvajanja novca od transfera 10 fudbalera FK Obilić u inostrane klubove i posedovanja 11 pištolja za koje nije imala dozvolu. Na taj način, Milović je crnogorskom premijeru poslao poruku da ga neistinama blati „provladin“ tabloid iz Srbije, dok nešto ranije, prema pisanju portala E-novine, obraćajući se srpskom premijeru, sastavlja lažnu službenu belešku još neverovatnijeg sadržaja da je Marko Mišković, sin Miroslava Miškovića, u Crnoj Gori pronašao profesionalnog ubicu da izvrši atentat na Vučića i da mu je u tome pomogao niko drugi do Milo Đukanović.[1]

Ovakve radnje načelnika UKP predstavljaju rezultat njegovih neuspelih pokušaja da u prethodnom periodu, još od smene vlasti 2012. godine, ostvari neposredni kontakt s visokim zvaničnicima Crne Gore, ne bi li objasnio Đukanoviću da je iza čitave anticrnogorske kampanje, bilo da je reč o pomaganju crnogorske opozicije i njihovih medija, bilo o procesima u vezi s Darkom Šarićem i Stankom Subotićem, preko kojih su na silu tražene implikacije do crnogorskog vrha – stajao Boris Tadić, a da on nije imao drugog izbora nego da izvršava njegova naređenja. To isto potvrđuje i Vladimir Popović u emisiji Utisak nedelje 29. juna 2014. godine, ali će njegove reči o Miloviću biti potisnute pre svega voditeljkinim insistiranjem na temama koje su namenjene difamiranju njenog gosta. Jedna od glavnih veza preko koje je pokušao da uspostavi kontakt bio je crnogorski državljanin Veselin Mujović, „doušnik srpske policije i osoba koja je više puta sumnjičena za trgovinu narkoticima i hapšena zbog optužbi za iznude, prevare i falsifikovanje dokumenata“,[2] kriminalac koji je bio pod Milovićevom zaštitom i nesmetano se viđao u sedištu MUP-a s direktorom policije Miloradom Veljovićem, Milovićem i njegovim pomoćnikom Radoslavom Đinovićem, iako je u to vreme bio pod policijskom obradom zbog trgovine narkoticima. Do tog susreta u kabinetu direktora MUP-a došlo je 2012. godine, dok je Mujović bio na merama pratnje Službe za borbu protiv organizovanog krminala (SBPOK), kada je otkriveno da je pozvao telefonom crnogorskog biznismena Branislava Branu Mićunovića i rekao mu: „Evo me kod naših ljudi, to su pravi ljudi, treba ih podržati da ostanu ovde“, nakon čega je ubrzo ugovoren susret između Milovića i Mićunovića.[3] Veselin Mujović, premda uhapšen 15. septembra 2014. godine u Beogradu, u hotelu „Prestige“, po poternici koja je uveliko bila na snazi zbog izdržavanja kazne na koju je osuđen zbog falsifikovanja dokumenata i jer je izvršio višestruku prodaju iste nekretnine, nije bio predmet nijednog istraživanja Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), niti je pomenut kao osumnjičen u trgovini narkoticima u knjizi Šarić, Stevana Dojčinovića, koji je i sam, doduše neprecizno, upućivao na Milovićeve kontakte s podzemljem.

Budući da Đukanović nije želeo da sluša Milovićeva objašnjenja, krajem 2012. godine kreće novi krug zavaravanja vlasti u Beogradu od strane načelnika UKP, koji fabrikuje službene beleške o staroj medijskoj temi da se Šarić krije u Crnoj Gori i ubeđuje Vučića da može da organizuje njegovu predaju posredovanjem Brane Mićunovića, za kojeg je u iskazu povodom slučaja „Jelova gora“ naveo da je pretio da će ubiti Veljovića ukoliko se dogovor oko Šarića u potpunosti ne ispoštuje. Paralelno s tim, Milović preko srpskih i crnogorskih medija predstavlja ovaj u suštini neplodan sastanak kao krunski dokaz da Milo Đukanović krije Šarića, pa tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić u novogodišnjem i božićnom intervjuu za tabloide Kurir i Informer u zabludi najavljuje skoro hapšenje „najvećeg narko-bosa na Balkanu“.[4] U periodu koji predstoji, Milović pokušava posredstvom medija na sve načine da isprovocira Đukanovića, postepeno pojačavajući pritisak i na Vučića, budući da se ovaj nalazi na čelu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, a da hapšenje Šarića upadljivo izostaje, kad mu za ispipavanje pulsa u Crnoj Gori služi jedan od najvećih tamošnjih kontroverznih biznismena i vlasnik Atlas grupe Duško Knežević, drugo lice koje je ključno uticalo na nastanak spornog teksta u Kuriru.

Ime Duška Kneževića u Srbiji se dovodi u vezu s pokušajem kupovine Univerzal banke u nekadašnjem vlasništvu Miroslava Miškovića, koji je odobravao povoljne kredite Goranu Perčeviću, vlasniku kompanije Interkomerc, i Željku Žuniću, vlasniku Biohemije, da bi Atlas banka u Kneževićevom vlasništvu mogla za tu banku da dobije što bolju cenu. Nekadašnji blizak saradnik Mila Đukanovića raskrinkan je kao biznismen koji se lažno predstavljao srpskim vlastima da ga je crnogorski premijer lično ovlastio da kupi Univerzal banku, posle čega je ubrzo otišla u stečaj, a Kneževićev potez protumačen je kao pokušaj urušavanja odnosa između dva državnika. U međuvremenu, ruske vlasti zabranile su rad tamošnjoj filijali Atlas banke zbog sumnje da je 2013. godine vršila nelegalan prenos novca van Rusije („pranje“) u iznosu od 180 miliona evra, a poslovi u Crnoj Gori takođe su počeli da propadaju. Firma Kapital investment iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, većinski vlasnik stambeno-poslovnog kompleksa u centru Podgorice, istisnula je Kneževića, čiji je udeo bio 23 odsto, zbog „nepoštovanja dogovora iz partnerskog odnosa, kašnjenja u gradnji ali i neadekvatnog trošenja više miliona eura bez njihovog znanja“.[5] Najzad, zbog kršenja ugovora o privatizaciji nekadašnje vojne bolnice u mestu Meljine kod Herceg Novog, Vlada Crne Gore nije dozvolila da se sastavi aneks ugovora prema kojem bi se Kneževićevoj firmi omogućile dodatne povoljnosti, pa je i taj posao propao. Ono o čemu se manje zna jeste da je Duško Knežević bio jedan od domaćih logističara afere „Moldavka S. Č.“ koja je u jesen 2002. godine potresla Crnu Goru kao slučaj koji je poslužio zapadnim zemljama i imao za cilj difamiranje i rušenje vlasti Mila Đukanovića zbog suverenističkih tendencija i težnje da se otcepi od SR Jugoslavije, baš u vreme predsedničkih izbora zakazanih za kraj te godine. Ova afera u krajnjem je uspešno prolongirala crnogorsku nezavisnost tvorevinom zajednice dveju država nazvanom Srbija i Crna Gora, 4. februara 2003. godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj