Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Jedan me drži, drugi ubrizgava heroin

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Dvanaestog novembra 2002. godine, Svetlana Čebotarenko, državljanka Moldavije, pojavila se u CB Podgorica bez putnih isprava, tražeći da načini nove, pa je zbog toga sledećeg dana prebačena u Sigurnu žensku kuću, crnogorsku nevladinu organizaciju koju vodi Ljiljana Raičević, tašta Ratka Kneževića.[1] Osam dana kasnije, 21. novembra, prijavila je policiji dvojicu Podgoričana da su je uzajamno preprodavali, silovali i primoravali na prostituciju, zbog čega su organi unutrašnjih poslova dvojicu osumnjičenih odmah sledećeg dana uhapsili; policijskih aktivnosti između 13. i 21. novembra po ovom slučaju uopšte nije bilo. Nedelju dana nakon toga, međutim, slučaj koji nije imao nikakve indicije da će postati politički iznenada dobija na značaju kada je, pod optužbom da je dvadesetosmogodišnju Moldavku iz Srbije prokrijumčario za Crnu Goru i podvodio je, uhapšen tadašnji zamenik vrhovnog državnog tužioca Crne Gore Zoran Piperović.[2]

Paralelno s tim, Moldavka postaje zaštićeno lice, koje se, oporavljajući se od traume, „priseća“ dodatnih detalja, o kojima javnost sve vreme inkrementalno obaveštava Ljiljana Raičević, što u serijama prenose Dan, Vijesti i Monitor. Piperović, iako besprekoran tužilac, nekoliko puta tokom 1999. godine boravio je u podgoričkom noćnom klubu „Oskar“, gde je sa svojim prijateljima koristio seksualne usluge dve prostitutke, što je činjenica koja je, ispostaviće se, iskorištena i zloupotrebljena jer je od momenta kada se javila organima reda proverom utvrđeno da strana državljanka radi u istom klubu i da ima regularan ugovor s firmom Klobuk šped, koja ju je angažovala kao igračicu, a ne, kako je Moldavka tvrdila, da ju je Piperović prodao Bajramu Orahovcu u tom klubu kao belo roblje.[3] Iskazi koje je sukcesivno proizvodila žrtva karakteristični su po tome što su bili prepuni upečatljivih i intimnih detalja o najpre neimenovanim, a postepeno konkretizovanim licima koja su učestvovala u zlostavljanju, što su opozicione novine obilato potom predstavljale kao senzaciju s visokim potencijalom za spekulativnu nadgradnju i nagađanja, a Vijesti opravdavale pišući kako je Čebotarenko „izuzetno inteligentna i ima izvanredno pamćenje“.[4] Biti opozicija u Crnoj Gori tada prevashodno znači biti suprotstavljen tzv. antisrpskim težnjama DPS-a za državnom samostalnošću.

Natpisi u crnogorskoj štampi kao što su „Moldavka prepoznala klijenta iz parlamenta“, „Dva funkcioneraMUP-aucenjivalicrnogorskemoćnike tajnim snimcima“, „Dok se ne rasvetli seks-afera, Crna Gora neće dobiti ni centa“ i sl., upućivali su na pravac pružanja afere koji se polako ali sigurno insinuacijama približavao samom političkom vrhu države i prizivao uključenje međunarodne zajednice, što se uskoro i ispunjava. U intervjuu BH Danima koji je dao povodom presude Osnovnog suda u Podgorici od 30. juna 2014. godine, kojom se Svetlana Čebotarenko osuđuje na godinu dana uslovne kazne za krivično delo davanje lažnog iskaza (prva okrivljujuća presuda nakon dve oslobađajuće posle jedanaest godina), Zoran Piperović je izložio postepeni razvoj scenarija: „Kao zamjenik državnog tužioca Crne Gore, uhapšen sam 1. decembra 2002, i to pod optužbom da sam Moldavku S. Č., nakon podvođenja i podsticanja na prostituciju u Rožajama, Plavu, Ulcinju i Podgorici, za 2.000 eura prodao vlasniku podgoričkog noćnog kluba ’Oskar’; u međuvremenu, istu S. Č. vodio sam na Sveti Stefan na orgije koje su organizovali Milo Đukanović i Stanko Subotić Cane.“[5] Svetlana Čebotarenko je za zapisnik kod istražne sutkinje Ane Vuković izjavila da su joj ova dvojica najpre ubrizgala heroin jer nije bila voljna da opšti sa njima, da bi zatim radila sve što su zahtevali od nje.[6] Odavde idu i indicije da je ova afera na neki način povezana sa aferom „Nacional“ koja za to vreme već uveliko bukti.

Na osnovu ovako medijski ekscitovanog ambijenta, kojim je kao krunu čitave storije trebalo umetnuti već ranije kompromitovane ličnosti, i povodom Subotića se formira repetitivni mehanizam u sintagmi označitelja koji su pre toga imali samo nemotivisanu vezu: Stanko Subotić – vila na Svetom Stefanu – orgije. O tome da je i ovaj označiteljski niz vremenski rezistentan najbolje svedoči tekst Milke Tadić Mijović i Milene Perović Korać, koji se pojavio u crnogorskom nedeljniku Monitor 18. marta 2011, devet godina nakon Moldavkinih svedočenja, pod naslovom „U mreži“, u broju 1065 ovog lista, čije je uredništvo na naslovnu stranu stavilo foto-montažu Mila Đukanovića koji crta šemu povezanih lica i njihovih navodnih kompanija koje „vladaju Crnom Gorom“, među kojima su Svetozar Marović, Brana Mićunović i Stanko Subotić, uz natpis „Poslovne veze familije: Crna Gora u mreži“. Zbog premise u tekstu, formirane na osnovu proizvoljnog nagađanja autorki koje tvrde da su se bavile „istraživačkim novinarstvom“, da stoji iza firme Caldero Trading Limited („zbog toga što je upisana kao jedan od osnivača firme Futura plus“), na osnovu koje se dalje izvode zaključci o njegovom navodno ogromnom vlasništvu u Crnoj Gori, od firmi Beppler & Jacobson, Ski Resort i Nikki Beach, do hotela poput „Avale“, „Bjanke“, Skijališta u Kolašinu i sl., Subotić je 26. marta uputio dva pisma – jedno crnogorskim medijima i drugo posebno adresirano na Milku Tadić Mijović, izvršnu direktorku Monitora – u kojima demantuje da ima bilo kakve veze s tom firmom, da je ikada čuo za nju i da ima bilo kakve „poslovne veze sa Marovićima, Mićunovićima, Bećirovićima i Đukanovićima“.[7] Kako nakon dve nedelje novinarke nisu navele nikakve dokaze kojima bi potkrepile svoje tvrdnje, Subotić je za jedan evro tužio Monitor na ime pretrpljene duševne boli, ne bi li taj nedeljnik zbog iznetih laži objavio izvinjenje. Pored navedenih delova, međutim, još jedan detalj našao se u predmetu te tužbe.

U objavljenom tekstu bez daljeg referiranja stoji rečenica: „Cane je zvanično na Svetom Stefanu imao vilu Montenegro, poznatu po luksuzu, ali i bahanalijama.“ Reč bahanalije kod Milke Tadić Mijović 2011. godine jasno stoji umesto reči orgije u svedočenju Svetlane Čebotarenko iz 2002. godine,[8] s tim što je sada umetnuta kao nedvosmislena činjenica, kojoj nije potrebno nikakvo dodatno pojašnjenje, u smislu – ’zna se da je to tako’. I ovde, dakle, postaje nemoguće ekscesom ne pomenuti izvesnu reč kada se već navodi Subotić i njegova vila „Montenegro“, jer taj vanvremeni označiteljski niz kao da prosto po automatizmu traži da na takav način bude upotpunjen. Da bi efekat bio još jači, mimo činjenice da ima sasvim drugačiju temu (koncentraciju vlasništva u pojedinim firmama u Crnoj Gori), tekst je nimalo slučajno opremljen i fotografijom iz Subotićeve vile na Svetom Stefanu, sa proslave 7. marta 2007. godine, na kojoj je tom ugostiteljskom objektu dodeljena nagrada američke Akademije ugostiteljskih nauka za vrhunski kvalitet usluga, koju je sam Subotić distribuirao u javnost kao znak poslovnog uspeha. Nije li ona, ovako upotrebljena, tu samo da razgali maštu pitanjem: Šta li se sve zapravo radilo na ovakvim proslavama? Zar ova aluzija na seksualni fantazam nije više nego dovoljna da se izgubi svaka razlika između npr. opštenja sa hrvatskom starletom Nives Celzijus i ozbiljnih optužbi za trgovinu ljudima?[9]

Upitana pred sudom šta podrazumeva pod pojmom ’bahanalija’ i koji je to ’stepen liberalnosti žurki i nivo sloboda’ po njenom mišljenju dozvoljen, direktorka Monitora pozvala se na interes javnosti i odmah dovela u vezu taj termin sa seks trafikingom, a u vezi sa samim konceptom teksta priznala da je u njemu izneseno „logičko novinarsko razmišljanje, ali ne i zaključci temeljeni na javnim ispravama ili dokumentaciji“. Istovremeno, u kontradikciji s ovim, optužena je svoj tekst pokušala da prikaže kao plod „dugogodišnjeg istraživanja“, tvrdeći da je pre pisanja provela „detaljnu istragu“, koja se temeljila na više nivoa, i to kroz uvide u registre i evidencije, komparativnu analizu više tekstova, kao i na „živim izvorima“.[10] Nakon što je prvostepena presuda, doneta 8. maja 2012, poništena od strane Višeg suda i proces ponovljen, Osnovni sud u Podgorici polovinom maja 2015. ponovo je, kao i prvi put, presudio u korist Subotića, da bi Viši sud ponovo sredinom decembra 2016. godine Subotićevu tužbu odbacio kao neosnovanu. Organizacija OCCRP, koja se deklariše kao organizacija koja se bavi istraživačkim novinarstvom, u čijem se sastavu nalazi i crnogorski nedeljnik Monitor i preko koje je Milka Tadić Mijović izvorno došla do neproverenih podataka, preko svog drugog novinara Stevana Dojčinovića iz CINS-a i njegove knjige Šarić demantovala je, na neki način, ono što je Milka Tadić Mijović tvrdila 2011. godine, navodeći na stranici 277 da se firma Caldero Trading Limited nalazi u vlasništvu Zorana Bećirovića iz Podgorice.

Četiri godine nakon neslavno difamirajućeg teksta, Milka Tadić Mijović, koja se u međuvremenu na godinu dana preselila u Ameriku i postala predsednica Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore, i dalje se, ali s bezbedne distance, bavi Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem, uz jedan novi „istraživački“ manir – otvoreno napadajući i premijera Srbije Aleksandra Vučića. U hiperciničnom i predapokaliptičnom tekstu kojem bi pozavideo i Peščanik, pod još kreativnijim naslovom „Politbiro: Đukanović, Subotić, Vučić“, 13. juna 2015. godine, s glavnim ciljem da kod čitaoca izazove osećaj ironije, autorka u Monitoru i Vijestima postavlja definitivnu dijagnozu – Vučić i Đukanović još malo pa se neće moći razlikovati, unutrašnja politika im je represivna, spoljna nailazi samo na reči hvale, a to je pre svega zbog toga što su i jedan i drugi pomoću „ogromnih para“ Stanka Subotića Caneta angažovali lobiste po Briselu; Vučić će, baš kao i Milo, ispuniti sve što Zapad od njega traži, a na kraju će, baš kao što je to Milo učinio 2008. godine, i on izdati Kosovo.

Najzanimljiviji pasus ipak je onaj u kojem je objašnjena sama srž odnosa prema bivšem režimu Borisa Tadića (a zatim i prema Miodragu Rakiću, Snežani Malović, Slobodanu Homenu, Miljku Radisavljeviću, Saši Ivaniću, Rodoljubu Miloviću i ostalima) i svrha propagande listova Dan, Monitor i Vijesti protiv Đukanovića, Subotića i Vučića, napisan u formatu Frojdovog mehanizma negacije: „Srpske su demokrate bile opasnost po Đukanovića, ne zbog opiranja crnogorskoj nezavisnosti kako je pjevala ovdašnja propaganda, nego zbog druga sa Uba [Subotića, prim. aut.], čuvara mračnih tajni [šverca duvana, droge i trgovine ljudima, prim. aut.] i velikih para. Beograd je 2003. označio Subotića za vođu duvanske mafije. Interpolova potjernica i optužnica podignute su 2007. Cane je 2011, dok se krio u Švajcarskoj, osuđen u Srbiji na šest godina zatvora. Presuda je ukinuta 2013, kada je Vučić učvrstio svoju poziciju. Prošle godine je Cane oslobođen optužbi i trenutno je slučaj na Apelacionom sudu u Beogradu [kurziv, aut.].“ Tako Milka Tadić Mijović iz Sjedinjenih Američkih Država poručuje ono što organizacije BIRN i CINS u Srbiji, uz pomoć pojedinaca poput Zorana Ivoševića, Jelisavete Vasilić, Slaviše Lekića, Saše Jankovića, Dragoljuba Žarkovića i njima sličnih, a sve ukupno pod supervizijom OCCRP-a, pokušavaju kao u Hegelovom izokrenutom svetu da dokažu – da se Vučić (navodno za razliku od Rakića) s mesta koordinatora službi bezbednosti meša u odluke sudske grane vlasti i da zbog Đukanovića hoće da oslobodi Stanka Subotića i Darka Šarića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj