Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Moldavka, boginja po meri medijske mafije

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Onog trenutka kada je Čebotarenkova pomenula da je bila na ostrvu nadomak Budve, u vili jednog poznatog biznismena u kojoj je videla tadašnjeg predsednika Crne Gore Đukanovića golog, detaljno mu opisujući telo, ali ga ne imenujući, i gde joj je radi sprečavanja da pruži otpor ubrizgan heroin u venu, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Crne Gore Andrija Jovićević javno je optužio Mila Đukanovića da je umešan u aferu trgovine ljudima. To je bio signal da se i zvanično uključe, ispostaviće se, neki od kreatora čitave afere: Mauricio Masari, šef misije OEBS-a u Beogradu, Helga Konrad, predstavnica Pakta stabilnosti za borbu protiv trgovine ljudima, ali i četrnaest ambasadora koji su tom prilikom stigli u Crnu Goru u posetu Sigurnoj ženskoj kući Ljiljane Raičević da bi razgovarali s Moldavkom, među kojima su bili i Vilijam Montgomeri (SAD), Čarls Kraford (Velika Britanija), Gabrijel Keler (Francuska) i drugi. Komisija Vlade Crne Gore formirana radi razjašnjavanja okolnosti pod kojima je organizovana ova afera 2004. godine, navela je da je Andrija Jovićević, sa svojim najbližim saradnicima, davao podstrek za njeno vođenje, s motivom koji najviše liči na karijerizam i političke ambicije; u izveštaju je zaključeno da je pasivno i neprofesionalno ponašanje MUP-a u velikoj meri doprinelo stvaranju afere.

Jovićević, za kojeg se naknadno saznalo da je bio saradnik stranih službi bezbednosti, istovremeno je važan poslovni partner tajkuna Duška Kneževića, s kojim investira u projekte po Crnoj Gori i Srbiji, od kojih se jedan vezuje i za poznati beogradski hotel „Mažestik“. Duško Knežević takođe je kum Zorana Piperovića, današnjeg „najpoznatijeg crnogorskog advokata“, kojem se ovaj svojevremeno, po svemu sudeći, poverio da je posećivao noćni klub „Oskar“, što je zatim poslužilo kao spojnica za čitav slučaj, zbog kojeg je proveo dva meseca u pritvoru, a kasnije i na osnovu nedostojnosti razrešen funkcije zamenika vrhovnog tužioca. U emisiji Goli život, emitovanoj 2. avgusta 2014. na srpskoj TV Happy, Piperović je ispričao da ga je nakon puštanja iz pritvora posetila njegova bivša pripravnica i zamenica ombudsmana Marijana Laković, koja mu je pokazala SMS poruku koju je dobila dan uoči njegovog hapšenja od brata Andrije Jovićevića, da će „svemoćni i nedodirljivi“ Zoran Piperović biti uhapšen i da će time „biti urušen lobi Mila Đukanovića koji ga planira za državnog tužitelja“ (kako bi kontrolisao granu sudstva). Ljiljana Raičević je rođaka Zorana Piperovića i tašta mešetara Ratka Kneževića, jednog od inicijatora afere „Nacional“ 2001. godine u Zagrebu, protiv Đukanovića, Đinđića i Subotića, dežurnog spavača koji će specijalno za crnogorsko izdanje Kurira dan nakon izlaska spornog teksta koji pokušava da zavadi premijera Đukanovića i Vučića ponovo, kao avet, biti probuđen 18. juna 2014. godine i stavljen na naslovnu stranu uz natpis „Pazite se Mila, opasan je! Tako je isto pretio i Ivi Pukaniću“.[1]

Moldavkina svedočenja pred do tada nepoznatom istražnom sutkinjom Anom Vuković, s radnim iskustvom od nepune dve godine, koja odjednom zadobija centralnu medijsku pažnju i naprasno biva proglašena za ličnost godine u Crnoj Gori, a u svevremenom prisustvu Ljiljane Raičević, trajala su gotovo dva meseca – od novembra do 25. decembra 2002. godine. Pozvan da svedoči zbog optužbi za – pored šverca cigareta i droge – sada i trgovinu ljudima, Đukanović je rekao da nikakve veze nema s ovom aferom, da nikada u životu nije sreo Svetlanu Čebotarenko, niti da je učestvovao u bilo kakvim orgijama na Svetom Stefanu, kako je optužen, u Subotićevoj vili „Montenegro“, povukavši tada ključan potez – paralelno pozivajući FBI i Interpol da preuzmu istragu, u nameri da zadrži sve njene aktere u Crnoj Gori, kako bi svako mogao biti ispitan koju je ulogu i po čijem nalogu imao u aferi.[2] Nakon saznanja da joj preti zabrana napuštanja zemlje, i pored toga što joj je predloženo da uz punu akomodaciju pozove svoje roditelje da dođu u Crnu Goru, Čebotarenkova, Raičevićeva i ostala povezana lica iz opozicionog miljea upadaju u paniku i obraćaju se međunarodnoj javnosti uz protest da su Moldavki ovakvom odlukom ozbiljno narušena ljudska prava. U istim propagandnim glasilima koja su prenosila njena „svedočanstva“ promptno se zatim pojavljuju članci da se zdravlje žrtve rapidno urušava, da sve češće doživljava „nervna rastrojstva“ i da prolazi kroz novu mentalnu torturu crnogorskih vlasti.[3]

Zbog toga Mauricio Masari i Helga Konrad vrše pritisak na Vladu Crne Gore da omogući Moldavki lečenje u ambijentu koji neće biti stresan za nju, garantujući da će se uredno odazivati kada bude počelo suđenje, na šta vlasti s ciljem održavanja dobrih međunarodnih odnosa pristaju, iako je tako nešto bilo u suprotnosti s domicilnim zakonom. Dok se na aerodromu teatralno grli i pred kamerama plače s Anom Vuković, napuštajući u invalidskim kolicima 26. januara 2003. godine Crnu Goru, i biva transportovana preko Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u Beč, gde je sedište te organizacije, kao nagradu zbog lažnog svedočenja i uopšte uloge koju je odigrala u javnosti Crne Gore a i šire, Čebotarenkova dobija novi identitet i, mimo dogovora s crnogorskim vlastima, iz Austrije biva premeštena u Kanadu, nakon čega joj se gubi svaki trag. Uprkos informacijama koje je iznela Ana Vuković da je moguće da će Moldavka svedočiti na sudu preko video-linka, kao i da je obavezala „Međunarodnu organizaciju za migracije, koja je nadležna za repatrijaciju svedoka, da obavesti sud o daljim opcijama i destinacijama boravka oštećene“, ništa od toga nije se desilo.[4]

Usled situacije koja je rezultirala nedostatkom dokaza, osnovni državni tužilac Zoran Radonjić bio je prinuđen da odustane od krivičnog gonjenja sve četvorice osumnjičenih,[5] što je deo javnosti ponovo iskoristio da optuži Tužilaštvo da radi pod političkim pritiscima, iako je ono još od samog starta bilo meta kompromitacijom Piperovića i postavljanjem Vesne Medenice na mesto novog vrhovnog državnog tužioca. Dvanaest godina kasnije, nakon što je presuda po tužbi Piperovića i Ekrema Jasavića 21. oktobra 2014, koju je Viši sud preinačio s uslovne na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, 14. decembra postala pravosnažna, a 30. januara 2015. godine raspisana međunarodna poternica za Svetlanom Čebotarenko, kao odgovor na pozive televizije Pink M, Mauricio Masari, koji obavlja dužnost ambasadora Italije u Egiptu, poslao je dopis u kojem nije želeo da komentariše svoju ulogu u aferi, dok je Helga Konrad izjavila da žrtve trafikinga nisu u obavezi da se pojave na sudu, što je potpuno suprotno tvrdnjama koje je izražavala 2002. i 2003. godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj