Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Dunja Mijatović kao nova Helga Konrad

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Određeni predstavnici pojedinih tela OEBS-a svoju opskurnu ulogu u institucionalizovanju afera do međunarodnih krugova odigraće i 2014. godine nakon majskih poplava u Srbiji, a u vezi s navodnim obaranjem sajtova Teleprompter, Druga Strana i Blic bloga, kao i hapšenjem nekoliko lica zbog sumnje da su učestvovali u krivičnom delu „izazivanje panike“ na društvenim mrežama. Ova epizoda najznačajnija je po tome što je javnosti jasno otkriveno na koji način radi sprega povezanih lica iz Srbije i inostranstva, koja je, slično kao i u Crnoj Gori, u stanju da značajno utiče na iskrivljavanje pojedinih događaja u domaćim i stranim medijima. Povod je ovoga puta više nego trivijalan; dva sajta koja i ne spadaju u medije nego su lični blogovi dva lica (Nenada Milosavljevića i Danila Redžepovića) usporeno su radila i nisu se mogla otvarati nekoliko sati po objavljivanju tekstova koji su klevetali, huškali i otvoreno iskazivali bes i mržnju prema premijeru Vučiću i Vladi Srbije – zbog prekomernog broja posetilaca, nakon što su tekstovi više od 65.000 puta deljeni samo na jednoj od društvenih mreža. Istih dana, uredništvo sajta Blic obaveštava svoje čitaoce o mogućnosti da određeni delovi sajta neće biti u funkciji zbog radova na platformi, ne iznoseći detalje o kakvim radovima je reč, niti da je u planu deaktivacija čitave blog sekcije tog sajta – baš nakon što je na blog prenet još jedan od huškačkih tekstova na istu temu autora profesora Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum Novice Milića, koji novinar Vremena Dragan Todorović prenosi na blog kao svoj. Obaveštenje o radovima na sajtu ubrzo nestaje (čak i iz arhive), a s njim i dostupnost blog sekcije, kako bi usledila opšta konfuzija čitalaca i stvorio se prostor za novu manipulaciju na temu „obaranja sajtova“.

Pošto je na sajtu E-novina objavljen rad u kojem se, između ostalog, potcrtava i uloga koju je tekst s njegovog bloga Libreto imao u ovoj kampanji, Novica Milić ostavio je na svom blogu kratak komentar gde je u prvoj rečenici indikativno nabrojao sva četiri označitelja iz medijskog tetraedra – ’Caneta’, ’Bebu’, ’Acu’ i ’Mila’ – napisavši da „verovatno imaju još poslova da obave“ međusobno, te odatle i tekst koji ga kritikuje.[1] Na ovaj način, čovek koji se u javnosti predstavlja kao veliki prijatelj Zorana Đinđića i tumač njegovog filozofskog rada i „političkog testamenta“ u službi Nove stranke Zorana Živkovića, smatrao je da treba da objasni zašto je njegovo ime uopšte pomenuto u kontekstu odgovornosti za hajku protiv premijera i širenja panike zbog dezinformacija koje je iznosio u tekstu, za koji u svom komentaru sada kaže da je bio samo „zajebancija“. O činjenici da jedan profesor Fakulteta za medije i komunikacije na Univerzitetu Singidunum svoj blog smatra privatnim vlasništvom koje ne podleže nikakvoj odgovornosti, a ne sredstvom javnog informisanja, kako je to u članu 30 Zakona o javnom informisanju i medijima definisano, i da samim tim podleže i članu 343 Krivičnog zakonika o izazivanju panike, obavešteni su dekanica fakulteta Nada Popović Perišić i rektorat Univerziteta. Kao kuriozitet, Milić, koji je premijera Srbije omalovažavao koristeći inicijale njegovog imena u svojstvu onomatopejske reči kako bi ga upoređivao sa psom koji laje, na ovom fakultetu drži kurseve kao što su Uvod u medije i komunikacije, Kultura digitalnih medija, Kultura digitalnih komunikacija i Semiologija digitalnih komunikacija, od kojih kao doktor filologije koji se specijalizirao na ortodoksnim hermeneutičkim problemima recepcije teksta ni za jedan ne poseduje direktne stručne kvalifikacije.

Veselin Simonović, koji je punih sedamnaest godina bio glavni urednik lista Blic, do dana današnjeg nije se obratio javnosti da razjasni slučaj na ovu temu, povodom koje je eskivirao i jedno televizijsko gostovanje (Teška reč, TV Pink, 1. jun 2014), baš kao što, uprkos insistiranju Vlade Srbije i MUP-a, nikada nije pružio informaciju ko su mu bili izvori za tekst koji se našao najavljen na naslovnici natpisom „Bivši policajac Gavrilović dan pre ubistva tražio hitan sastanak sa Koštunicom“, 8. avgusta 2001. godine, i kojim je praktično otpočela afera koja je optuživala vladu Zorana Đinđića za prisluškivanje i ubistvo.[2] Ovaj tekst istog dana prenosi i Glas javnosti Radisava Rodića, s naznakom koju je potpisao tadašnji urednik Dragan J. Vučićević, da je taj list dobio istu informaciju još dan ranije, ali nije imao zvaničnu potvrdu iz kabineta predsednika Koštunice, pa samim tim što ju je Blic objavio više nije ni bilo potrebno proveravati da li je ona tačna.[3] Samo dva dana nakon izlaska teksta u Blicu, a posle najave ministra pravde Vladana Batića da će biti podnete krivične prijave protiv novinara tog tabloida, u Politici se 10. avgusta, na isti dan kada Tužilaštvo upućuje zahtev Kabinetu predsednika SRJ da dostavi stenogram razgovora s Gavrilovićem ili pisane izjave onih koji su se s njim sastali, pojavljuje prilog pod nazivom „Adekvatno reagovanje medija“, u kojem Vojislav Koštunica izjavljuje: „Mediji su [...] bez obzira na izvesnu dozu nečega što bih nazvao senzacionalizmom, reagovali adekvatno: videli su vest u onome što zaista jeste vest i opasnost u onome što zaista jeste opasnost po čitavo društvo.“[4]

Ako se izuzme prilog iz Politike koji je dan pre Blica imao za cilj da opere biografiju ubijenog pukovnika Državne bezbednosti, bliskog saradnika Jovice Stanišića, i predstavi ga kao „izuzetnog profesionalca“ (slično kao što je beogradska štampa 2014. godine pisala o Rodoljubu Miloviću nakon njegove smene), preupadljiv je razmak apsolutne medijske tišine između ubistva koje se odigralo 3. avgusta i momenta kada je Blic napao Vladu. Sporni tekst u Blicu potpisao je svojim inicijalima Duško B. Vukajlović, tadašnji urednik političke rubrike tog lista, koji će ubrzo preći na mesto pomoćnika urednika Kurira; naknadno je utvrđeno da mu je izvor bila upravo Ljiljana Nedeljković iz Kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice i to posredstvom novinara iz Knina Srđana Radulovića, tadašnjeg pomoćnika Veselina Simonovića, koji će nakon toga takođe biti izmešten i doveden u Cvijanovićevu Evropu da bude odgovorni urednik. Uz ovakvu beskrupuloznost i dvoličnost koja se brani ćutanjem, Veselin Simonović će za emisiju Insajder: Prepoznatljivi rukopisi 4. jula 2005. godine, četiri godine nakon što je lansirao aferu „Gavrilović“, izjaviti kako je svesrdno podržavao policijsku akciju „Sablja“ i želeo da se raščisti s kriminalom u Srbiji.[5]

Kako je, dakle, jedan trivijalni povod uspeo da bude prikazan kao sve samo ne trivijalan? Najpre su se organizovale kolege blogeri (Aleksandar Sekulić i Dario Hajrić) i sastavile peticiju „U lice cenzuri“, gde je bilo najbitnije u formi navodnog zahteva navesti imena tri bloga i napisati da vlast „napada slobodu izražavanja i da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica“, radi toga da svakom laiku, ali i neupućenim medijima stvar zazvuči posve ozbiljno i važno.[6] Tako sročenu peticiju potpisuju uglavnom anonimni pojedinci blogeri i sajtovi polukomičnih, neafirmisanih naziva, za koje niko do tada uglavnom nije ni čuo i prenose mediji poput Peščanika, Autonomije, Danasa, Vremena, Blica i njihovih krovnih udruženja NUNS i NDNV. Kada je na taj način peticija kao takva, a ne više ono što je u njenom predmetu – sami blogovi koji su tada već uveliko proradili – popularizovana i uvedena u regularne medijske tokove, osudama iz teksta peticije pridružuju se i svoju zabrinutost izražavaju najpre domaće regulatorne tzv. one-man institucije poput Zaštitnika građana (Saša Janković) i Poverenika za informacije od javnog značaja (Rodoljub Šabić), od kojih su obojica bili na istim funkcijama i za vreme Tadićevog režima, kada nisu imali šanse da postanu deo nikakvog logistikovanog zamaha, a potom konačno i strane. Tako se u ulozi Helge Konrad i Mauricija Masarija od pre dvanaest godina u Crnoj Gori sada našla Dunja Mijatović na čelu autonomnog tela Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) zaduženog za slobodu medija, koja je s konferencije posvećene internetu u Stokholmu poručila vlastima u Srbiji da stave tačku na hapšenja pojedinaca „zbog blogova, komentara ili drugih oblika pisanja“ i „prestanu da se mešaju u rad onlajn medija“.[7]

Posve je čudno na koji način se Dunja Mijatović mogla informisati kako bi bez ikakve provere o čemu se zapravo radi, da su sajtovi na koje referira uveliko u funkciji i da ne spadaju uopšte u medije, izrekla jedan takav apel.[8] Naknadno je ustanovljeno da su uzrok ovakve reakcije bile poruke na Fejsbuku i Tviteru koje je predstavnica OEBS-a primala na svom ličnom profilu, a koje su ostavljali pojedinci iz Srbije u kontaktu sa stranim organizacijama, kao što su Dušan Mašić, Slobodan Georgijev, Gordana Igrić, Srećko Šekeljić i drugi. Na pitanje novinara Politike odakle joj informacija da je Vlada blokirala sadržaje na internetu, Mijatovićeva je odgovorila na način iz kojeg se tačno vidi šta je bio cilj kampanje koja se vodila u Srbiji i kakvi mogu biti učinci ovako munjevito stvorenog medijskog ambijenta: „Smatram da je vaše pitanje pomalo čudno jer su mediji u Srbiji puni informacija o obaranju internet stranica, privođenja ljudi zbog komentara na društvenim mrežama. Na ovo su reagovala i udruženja novinara i institucije koje prate slobodu medija u Srbiji, tako da same činjenice nisu neka tajna. No, moji izvori informacija su razni i poverljivi, kao i izvori novinara.“[9]

Interesantno je da je slično pozivanje na napise po medijima, naročito kada takvi pišu u sprezi sa licem koje će ih koristiti u svojstvu argumenta, u TV duelu s Miroljubom Labusom uoči predsedničkih izbora 2002. godine vršio i Vojislav Koštunica, kada je rekao: „Mnogo ima reči o nekim zanimljivim, neobičnim vezama premijera Đinđića sa pojedinim uglednim biznismenima i njegovim aranžmanima sa njima. To je nešto što bi u svakoj drugoj zemlji, bilo da je reč o Surčinu ili o nekim drugim poslovima, u svakoj drugoj zemlji bi to izazvalo i te kakvu pozornost. Hvala bogu, moram reći da su posle godinu dana mediji počeli time da se bave.“ Kada mu je Labus skrenuo pažnju da je upravo oklevetao Zorana Đinđića jer nije ponudio nijedan dokaz, Koštunica je dodao: „To nije kleveta, ja sam rekao jednostavno o onome što mediji pišu i pišu mnogo a na to se ne reaguje. I to je jedina stvar. Da li pišu ili ne pišu? Pišu.“[10] Ovakvi tekstovi u medijima pišu se, dakle, iz jednog jedinog razloga – da bi se figura s političkom težinom mogla pozvati na njih.

Argumentacija je, vidljivo, identična; medijski prilozi u ovim primerima i Vojislavu Koštunici i Dunji Mijatović, kao zvaničnicima bitne ustanove, služe isključivo smeštanju afera u institucionalizovani diskurs i ničemu drugom. Iz tih razloga premijer Vučić u otvorenom pismu upućenom predstavnici OEBS-a piše: „Ne želim da verujem, gospođo Mijatović, da ste informacije pokupili na najneozbiljniji mogući način, sa jednog od sajtova koji vode uobičajeno prljavu kampanju protiv svoje Vlade. Neću da poverujem da ste to uradili, zbog toga što su Vam te lažne informacije davali predstavnici tzv. nezavisnih institucija u Srbiji, a da ih Vi niste ni proverili. Takođe, ne želim da verujem da ste ovo napravili zbog toga što postoji potreba za disciplinovanjem srpskih lidera i gušenjem svake ideje o slobodnom i suverenom reagovanju države Srbije u njenom spoljnopolitičkom delovanju.“[11]

Epilog ove kampanje uključivanjem OEBS-a dobio je neslućene razmere, sa štetnim posledicama koje ni tri godine kasnije nisu sasvim sagledive i ne prestaju da deluju: detalj o „obaranju sajtova“ u vreme poplava dospeo je čak do Evropske komisije i unet je u Izveštaj o napretku Srbije koji je ispostavljen početkom 2015. godine. Iz Srbije su posredstvom uticajnih pojedinaca s kontaktima u međunarodnoj zajednici i organizacija kao što su BIRN, SHARE fondacija i drugih alarmirani Reporteri bez granica, Amnesty International i sl. Tako se u izveštaju poslednje, iz februara 2015. godine, po inerciji navodi da je Vlada pojačala pritisak na medije, da su javni komentari u kojima je kritikovan odgovor vlasti na poplave u maju uklonjeni s vladinih veb-sajtova, a kritički pojedinci pozivani na ’informativne razgovore’ u policiji.[12] Kristijan Mir, izvršni direktor Reportera bez granica, reakciju Vučića na netačne navode BIRN-ovog teksta o iskopavanju kopa Tamnava ocenio je 14. januara kao „neprihvatljiv pokušaj cenzure“. Na izjavu da tvrdnje o kršenju medijskih sloboda u Srbiji najpre treba potkrepiti dokazima, koju je mesec dana kasnije, 15. februara, uputio evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanes Han,[13] isti Mir iz ne sasvim razumljivih razloga, osim u svojstvu očiglednog arbitra interesnih krugova koji su širili aferu, osetio se prozvanim da dva dana kasnije odgovori kako cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji“, plasirajući ozbiljne optužbe da „vlast u Srbiji ima veoma negativan odnos prema slobodi medija“ i da „guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku“.[14]

Odakle izvršnom direktoru Reportera bez granica ovakve informacije i radikalni stavovi, postaje jasno kada se uvidi da su jedine organizacije koje su ih u Srbiji iznosile u identičnoj formi bile mreža BIRN, nedeljnik Vreme i kartel oko NUNS-a.[15] Utvrđeno je da BIRN ima veliki uticaj i tesnu saradnju sa izvesnim Oliverom Vujovićem i organizacijom SEEMO (čiji su koordinatori u Srbiji Veran Matić, glavni i odgovorni urednik informativnog programa B92, a u Crnoj Gori Željko Ivanović, direktor Vijesti), Evropskom federacijom novinara (EFJ) i Londonskim institutom za medijsku raznolikost (Milica Pešić), koji sarađuju s Mirom, ali i s evropskim zvaničnicima kao što su Hanov prethodnik Štefan File i Maja Kocijančič, portparolka Ketrin Ešton. Mesec dana nakon Hanove izjave, koja je u NUNS krugovima – kao što je Radio Slobodna Evropa – dočekana s neviđenom rezignacijom i panikom, da su čak morali da se prave i kontraprilozi,[16] kada je postalo jasno da je čitava afera iskonstruisana na osnovama koje su krivo tumačene, Dunja Mijatović izjavila je za list Danas da nikada nije optužila Vladu Srbije za cenzuru.[17]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj