Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Majka, ćerka i snaja

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ta grupa pobrojanih nevladinih organizacija koje falsifikuju kategoriju prava žena, supkategoriju ljudskih prava, kao esencijalističku hipostazu pod nazivom „ženska prava“, kao da takva po bilo čemu u načelu treba da se razlikuju od ljudskih ili prava muškaraca, vodiće jedanaest godina nakon afere „Moldavka S. Č.“ u više navrata kampanju protiv nevladine organizacije Institut za javnu politiku (IJP), na čijem je čelu Vladimir Popović, a 2015. godine i sasvim otvoreno demonstrirati koruptivni uticaj koji imaju na institucije kao što je Evropska komisija i pojedince koji odlučuju o dodeli grantova za projekte. Četvrtog juna 2015. godine ova organizacija je obaveštena da je zajedno s partnerima iz Slovenije, Srbije i BiH pobedila na konkursu za projekat „Ženska vlada Zapadnog Balkana“ u vrednosti od 127.500 evra, koji predstavlja nastavak već postojeće inicijative ne samo u Srbiji i Crnoj Gori nego i širom sveta, čime je jedna NVO iz Crne Gore prvi put dobila privilegiju da bude nosilac velikog regionalnog projekta.

Projekat je ocenjen kao jedan od 23 najkvalitetnija na nivou Evropske unije, a ista organizacija od 2013. godine uspešno sprovodi i projekat vezan za jačanje položaja žena u sektoru bezbednosti, usmeren na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1325 – Žene, mir i bezbednost – što je dodatna okolnost koja je uticala na dobijanje navedenog projekta. Rezime ovog pristupa, koji se potpuno razlikuje od hipostaze „ženska prava“ konzervativnih feminističkih organizacija, daje u intervjuu za RT Crna Gora 25. juna 2015. godine programska menadžerka IJP-a Selena Tasić: „Danas su žene prepoznate u sistemu u svim oblastima, međutim ono što ostaje izazov jeste prelazak iz faze ’kvantitativnog’ pristupa usmerenog samo na povećanje kvota i ispunjavanje formalnih kriterijuma, na suštinsko poboljšanje statusa žena u društvu. To praktično znači da ’biti žena’ prestaje da bude relevantno obeležje za postizanje bilo kog cilja ili ostvarenje bilo kog prava. Da na ženu društvo prestaje da gleda kao na žrtvu, fenomen ili ciljnu grupu za rad. Da žena ima pravo na političku, društvenu, profesionalnu ambiciju, očekuje jednak tretman i ume da podnese jednaku odgovornost.“

Pošto je najpre pokušaj njegovog osporavanja kao falsifikata u Blicu propao, dve nedelje nakon vesti o dobijanju projekta „Ženska vlada Zapadnog Balkana“, u Vijestima Željka Ivanovića, čiji je patron crnogorski tajkun Miodrag Perović, 19. juna izlazi tekst pod nazivom „Apsurd: Beba Popović promoviše ženska prava“, gde pravo žena već u naslovu trpi štetu ontološkog hipostaziranja, a čitav Institut svodi na ličnost njegovog direktora, „kojeg direktorica MANS-a Vanja Ćalović optužuje da je kreator kampanje protiv nje“. Kao sagovornica teksta pojavljuje se Ljupka Kovačević iz još jedne „ženske“ NVO, „Anima“, koja smatra da Popović novac obezbeđuje preko leđa žena Crne Gore i okruženja: „Nedopustivo je da se projektima koji se odnose na rodnu ravnopravnost i političko učešće žena bavi organizacija koju vodi osoba koja je svojim izjavama i djelovanjem promovisala nezapamćenu rodnu diskriminaciju na ovom prostoru.“ Svi momenti manipulacije u hajci koja započinje ovim tekstom ovde su već prisutni: glavni motiv je zavist što ovaj projekat nisu dobile „ženske organizacije“ u Crnoj Gori (ne objašnjava se zašto ga nisu dobile ili nisu sposobne da ga dobiju), dok upotreba izraza „preko leđa žena Crne Gore“ svedoči o doživljaju dotične da je za konkurisanje za projekat takve tematike neophodno prethodno dobiti svojevrsni pristanak. Pošto je ovaj već ranije uspostavljeni monopol na tržištu „ženskih organizacija“ upravo ovakvim postupkom prekršen, sledi kazna – Vladimir Popović optužuje se da je vršio „rodnu diskriminaciju“ nad Vanjom Ćalović, što bi trebalo da znači da je diskriminacija vršena na osnovu toga što je žena. O čemu je ovde zapravo reč?[1]

Tog dana Vijesti takođe objavljuju i delove saopštenja Mreže žena političke stranke Pokreta za promjene Nebojše Medojevića, stvar se diže na politički nivo, Popović se, korak dalje, otvoreno koristi da bi se napao Milo Đukanović, a u saopštenju se nalazi i veoma interesantno poređenje iz kojeg se jasno vidi čemu je služila kampanja od pre trinaest godina i uočava karakter njenog neiscrpnog vampirizma: „Od Moldavke do Vanje, režim, njegovi eksponenti, ali na žalost i partneri iz inostranstva pokazuju da se u ovom društvu žena tretira kao seksualno roblje, i da se šalje jasna poruka svim kritičarima režima. Iz jedne najprimitivnije mačističke pozicije.“[2] Naslov teksta je ponovo rodno naglašen: „Dodjeljivanje novca fondu Bebe Popovića je licemjeran potez koji vrijeđa sve žene“. U trenutku kada jedna opoziciona stranka izdaje ovakvo saopštenje, protiv Svetlane Čebotarenko je već punih sedam meseci na snazi pravosnažna presuda za davanje lažnog iskaza s direktnim predumišljajem, šest meseci otkako je za njom raspisana poternica i dva meseca od prvostepene presude protiv Vanje Ćalović zbog optužbi u javnosti da se zahvaljujući Popoviću njen privatni zoofilični porno-video uopšte pojavio na internetu – čime se sasvim populistički demonstrira kategorično nepoverenje u nezavisne institucije Crne Gore kao aluzija na vreme Slobodana Miloševića i njegovo izjednačavanje s Đukanovićem.

Poređenje s Moldavkom iz saopštenja Medojevićeve stranke okidač je za uključenje najveće domaće manipulatorke i promotera te afere, Ljiljane Raičević. Da to ne bi providno radio MANS, s ciljem zaštite sopstvene direktorke, koja se ovde koristi samo kao sredstvo da bi se navodno označile sve žene (što bi trebalo da znači da je čitav ženski rod zoofiličan i da se „ženska tajna“ zapravo sastoji iz brutalne seksualne instrumentalizacije i zlostavljanja životinja), direktorka Sigurne ženske kuće na društvenoj mreži Fejsbuk poziva sve „ženske organizacije i MANS“ da se udruže i napišu zajedničko pismo evropskim institucijama, u kojem će ih pitati „kako to da su mrzitelju žena, promoteru Ćalovićkinog spota, guruu Pink TV i Minut-dva vijesti, kao i E-novina i Informera, koji ne skriva da mrzi žene dali toliki novac?“, i to isto pitati i Mila Đukanovića.

Inicijativi se ubrzo priključuje njena ćerka Olja Knežević, supruga Ratka Kneževića, kao i snaja Maja Raičević iz Centra za ženska prava, koje sastavljaju tekst pisma predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru, u kojem se Vanja Ćalović predstavlja kao hrabra aktivistkinja civilnog društva koja je „kritički orijentisana“ prema crnogorskim vlastima – dakle, kao žrtva koja je par excellence nova Moldavka – dok se „kampanja“ protiv nje opisuje kao perfidna, nemilosrdna i zasnovana na „rodnoj diskriminaciji“, ponovo bez objašnjenja kakve veze rodna diskriminacija ima s nečijim zoofiličnim aktivnostima – bez obzira na to da li ih vrši žena ili muškarac. „Tražimo od Evropske komisije da povuče odluku o dodjeli pomenutog granta i obustavi dalju saradnju i finansiranje organizacija koje u svojim redovima imaju ljude koji sprovode rodnu diskriminaciju i ne poštuju ljudska prava“, konačni je cilj koji je ujedinio 52 NVO potpisnika ove peticije u čitavom regionu, među kojima su i udruženja za decu ometenu u razvoju, mladih sa hendikepom, paraplegičari, udruženja za zaštitu životne sredine, za obuku i obrazovanje, roditelji, samohrani roditelji, fizioterapeuti, udruženja za stare zanate i veštine, za antitrafiking, za ženski taxi, za ženski lobi, za demokratiju, za demokratski prosperitet, za društveni život, za korporativnu odgovornost, za nadgledanje primene zakona u oblasti korišćenja javnih površina, za podsticanje održivog prostornog razvoja, za borbu protiv AIDS-a... (spisak je analogno šizofren peticiji „U lice cenzuri“ iz maja 2014. godine u Srbiji).

Isti NVO mehanizam upotrebljen je krajem marta 2016. godine kada je šezdeset organizacija civilnog društva najpre poslalo otvoreno pismo Vladi Srbije, a potom i institucijama Evropske unije (identične adrese kao i prilikom slanja peticije za oduzimanje projekta „Ženska vlada Zapadnog Balkana“), u kojem se srpske vlasti optužuju za „ugrožavanje vladavine prava u sferi javnog informisanja“, traži momentalno ukidanje novinske agencije Tanjug, izmene delova zakona o medijima donetih 2014. godine, kao i nadzor nad projektnim sufinansiranjem medija. Potpisnici ovog pisma sa unapred osmišljenom propagandnom notom otvoreno priznaju da adrese institucija Evropske unije u praksi služe za stvaranje pritiska prema Vladi Srbije: „Poslali smo pismo i Evropskoj delegaciji, OEBS-u, Asocijaciji regulatornih nezavisnih medija… Voleli bismo kada bi moglo da se reši u okviru Srbije, ali smo svedoci da naša vlada mnogo bolje reaguje na one mehanizme i procedure koji su u okviru evropskih integracija. Uvek se zahtevi ostvare kada neko iz Evropske unije ili Evropske komisije pozove“, reči su Maje Stojanović iz Građanskih inicijativa, koja je takođe učestvovala i u proskripciji Vladimira Popovića 2015. godine.[3]

Pored standardnih članica poput UNS-a, NUNS-a, NDNV-a, Yucoma, Bete, FoNeta, Zorana Ivoševića, Miroslave Milenović i sličnih, interesantno je da su se i ovde na listi potpisnika našle organizacije koje nikakve veze nemaju s problematikom, niti s medijima: Udruženje žena „Peščanik“, Klub hor i razgovor iz 1804, Društvo za obrazovanje odraslih, Udruženje za podršku ljudima sa neurozom „Herc“, Nacionalna asocijacija za eko-turizam „Eko-turizam Srbija“, Udruženje samohranih roditelja iz Novog Pazara, Inžinjeri zaštite životne sredine i drugi. Time je praktično potvrđen režim rada kartelsko-mafijaškog tipa, tj. da, kada je to radi brojnosti i efekta kod onih slabije upućenih i koji ne žive u domicilnoj zemlji potrebno, deo NVO sektora raspolaže svojevrsnim „rezervnim sastavom“, koji ima zadatak da, kao po naređenju, potpisuje određeni sadržaj bez detaljnijeg upućivanja u isti ili čak uopšte ne znajući šta potpisuje – samo zbog toga što ga je potpisala neka od organizacija koja na nju ima uticaja.[4] Na pitanje novinarke Politike Višnje Aranđelović da prokomentariše takvu šarolikost među potpisnicima, Stojanovićeva je uzvratila da „u toj činjenici nema ničeg spornog i da je tu reč o ’solidarnosti’ unutar nevladinog sektora“. Naknadno je utvrđeno da većina pomenutih nevladinih organizacija po istom modelu participiraju i u podršci paradirajuće ulične trupe „Novinari ne kleče“, koju okuplja Zoran B. Nikolić iz Cenzolovke, organizovane da politizuje i na taj način pokuša da omasovi proteste širom Srbije protiv aktuelne vlasti, kao i u protestima spočetka hipsterske inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“.

Odmah po mobilizaciji potpisnika protiv Instituta za javnu politiku ukomponovano se uključuju i preostala dva štampana saveznika, Monitor i Dan: ekstremistički crnogorski nedeljnik sa tiražom od svega 300 primeraka, koji izlazi s jedinim ciljem da difamira aktuelnu vlast, tako Popovića naziva „Đukanovićevim i Vučićevim spin-doktorom“, dok odluku suda „Đukanovićeve države“ kojom je proglašeno da je Ćalovićeva ukaljala ugled Popoviću zbog lažnih optužbi otvoreno nipodaštava.[5] U istom prilogu kaže se da je Monitor već poslao upit Izvršnoj agenciji za obrazovanje, audio-vizuelnu delatnost i kulturu Evropske komisije (EACEA) sličan onom Ljiljane Raičević i da je dobio odgovor: „Svi projekti su ocijenjeni na osnovu ispunjavanja uslova i kriterijuma sadržanih u programskom vodiču, uz podršku nezavisnih eksperata. Nevladine organizacije iz Crne Gore su mogle učestvovati budući da je Crna Gora dio programa Evropa za građane.“ List Dan je pak, izveštavajući o poslatoj peticiji, u naslovu napisao ono što kreatorke pisma ni same nisu smele da tvrde evropskom zvaničniku – da je Popović tvorac prljave kampanje protiv Vanje Ćalović, istovremeno supruge Nikole Markovića, od 2015. godine glavnog urednika ovog glasila.[6] Na ove medije oslanja se i prilog na Radiju Slobodna Evropa od 30. juna, koji potpisane organizacije označava pompeznom sintagmom „civilni sektor regiona“, kao da je reč o jedinstvenom stavu svih NVO na prostoru bivše Jugoslavije i da se sve izjašnjavaju da je Popović „nedostojan projekta“ o ženskoj vladi, a ne o jednom njihovom manjem delu. Pismo nevladinih aktivistkinja Junkeru, koje ne razumeju značenje reči „rodna diskriminacija“, ali znaju da to treba da umetnu kad god žele da ostvare svoje ciljeve i iskamče novac, poslato je 29. juna bez objašnjenja kako je uopšte moguće da u njemu za žrtvu bude proglašeno lice koje kućni ljubimac nije, niti može prisiljavati na seksualni odnos, nego obratno.

Primeri nakaradnog rezona u kojima se tačno vidi da se čitav argument zasniva na nekakvoj odbrani „dostojanstva žene“, koje se očigledno razlikuje od dostojanstva muškarca i u sklopu koje se ne sme zadirati u „žensku privatnost“, pa čak i ako ona podrazumeva zoofiliju, nalaze se i u izjavama dveju aktivistkinja iz Srbije koje su potpisale pismo Ljiljane Raičević – Tanje Ignjatović, u ime Ženskog autonomnog centra, i već pomenute Maje Stojanović iz Građanskih inicijativa (Kuće ljudskih prava). „Protiv činjenice da je Vladimir Beba Popović, koji je direktor Instituta za javnu politiku, dobio projekat da promoviše zapravo ’Žensku vladu’, dakle, čovek koji je na tako nedostojan način dehumanizovao i degradirao jednu ženu, bilo koju ženu. Dakle, ne radi se o tome da je to direktorka jedne nevladine organizacije – nije dostojan da bude nosilac takvog projekta i EK mora o tome da vodi računa“, smatra Ignjatovićeva.[7] I Stojanovićeva identično, kao po dogovoru: „Mi znamo njegovu predistoriju, naročito u slučaju Vanje Ćalović. To je bio najeklatantniji primer kršenja ženskih prava. Administracija Evropske komisije možda i nema obavezu da to zna, ali Popović ne bi mogao ni da dokaže da ima veze sa ženskim pravima“[8] (kurziv, aut.).

Ko, dakle, iz ovakvog diskursa može imati veze sa „ženskim pravima“ ako ne isključivo žena? Da li samo ona, prema mišljenju ovih organizacija, najbolje razume koliko za jednu ženu poput Vanje Ćalović može da znači praktikovanje zoofilije? Najzad, da li to znači da nijedna žena ne može i ne treba da osudi zoofilične aktivnosti druge žene? Iz rečenica ovih aktivistkinja konačno zaista sledi da se tajno praktikovanje zoofilije nalazi u srži tzv. ženskih prava, a da izlaganje javnosti tog praktikovanja od strane trećih lica znači njihovo kršenje.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj