Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Uzmi svoje laži iz sobe 23

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Pred kraj 2013, dakle, godinu i po dana pre pisma upućenog Evropskoj komisiji od strane nadrifeministkinja, na internet je procurio privatni porno-video direktorke Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), koji je nekoliko godina ranije u hotelskoj sobi snimio njen tadašnji partner tokom letovanja na Adi Bojani. Na njemu se vidi kako Vanja Ćalović, sedeći gola na fotelji, s raskrečenim nogama (jedna noga podignuta na stočić), koristi tehniku namamljivanja jednog od svoja dva kućna ljubimca – psa dalmatinera – navlačeći ga na svoje međunožje, koje on zatim liže i time joj pruža seksualno zadovoljstvo. Malo kasnije, Ćalovićeva ustaje s kreveta, u kadru se pojavljuje i njen drugi pas iste rase, da bi se u jednom momentu zoofiličarka potpuno približila kameri, posle čega se i oni koji su u početku imali dileme da li je to ona više ne dvoume.

Ovaj snimak dospeva neposredno pred Novu godinu, decembra 2013, na preko 700 imejl adresa što medija, što državnih institucija, što diplomatskih predstavništava – ne samo u Crnoj Gori nego i u čitavom regionu, čime zoofilija Vanje Ćalović postaje nešto poput javne tajne, koja kao takva ne izaziva nikakve reakcije u javnosti osim uzajamnog zgražavanja. U toj fazi, dok god se stvar prećutno podrazumeva i služi unutrašnjem blamu direktorke MANS-a, nikome ni na pamet ne pada da dotičnu nazove žrtvom. Sredinom juna 2014. godine, gotovo šest meseci po pojavi snimka i njegovog stacioniranja na pojedinim porno-sajtovima, urednik crnogorskog izdanja tabloida Informer Novak Uskoković odlučuje se da rizikuje i objavi skrinšotove snimka na naslovnici, s pitanjem „da li je ovo Vanja Ćalović?“ – koja istog momenta u javnosti postaje žrtva za sve one koji su šest meseci ćutali i uveravali sebe da ono što su videli u svom mejlboksu nije istina.

Jedna od prvih reakcija na naslovnice Informera CG (reč je o nekoliko uzastopnih brojeva), interesantno, ne stiže iz neke od domaćih institucija ili medija, već pravo iz Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Podgorici, od tadašnje ambasadorke Sju K. Braun, inače bliske prijateljice Vanje Ćalović, u čijem se saopštenju od 18. juna 2014. godine neuobičajeno pristrasno tvrdi da pisanje Informera CG predstavlja „degutantan trač“. Sličan presedan predstavljaće i komentar Maje Kocijančič, portparolke Evropske komisije, od 10. januara 2015. godine, koja je manipulatorski rad o ispumpavanju kopa Tamnava organizacije BIRN nazvala „kritikom koja je neophodna kako bi se osigurala stvarna odgovornost izabranih vlada“ i dodala da bi „vlade trebalo da zauzvrat reaguju na takvu kritiku na konstruktivan i transparentan način, a ne da je guše“. Sve to stavljajući se direktno na stranu BIRN-a, iako Evropska komisija nema nikakvu obavezu da brani sadržaj teksta te ili bilo koje druge organizacije koju preko projekata finansira, prema obaveznom disklejmeru u kojem se kaže da stavovi izraženi u radu nemaju veze sa stavovima Evropske komisije – pa tako ni Maje Kocijančič.[1]

Ista Evropska komisija u Crnoj Gori ponajviše „gura“ upravo organizaciju MANS Vanje Ćalović, kojoj je dodelila pozamašna sredstva za praćenje lokalnih izbora u Crnoj Gori 2014. godine, čime je „zabetonirana njena favorizovana pozicija u crnogorskom političkom životu“.[2] Ambasada SAD u Podgorici 21. aprila 2015. godine, samo dan nakon što je Osnovni sud u Podgorici presudio da je direktorka MANS-a povredila čast i ugled Vladimira Popovića,[3] dodeljuje Vanji Ćalović do tad nepostojeću nagradu „Najhrabrija žena“ (sindrom Ane Vuković) upravo za godinu u kojoj je otkrivena činjenica da je ta osoba zoofiličar, da time ozbiljno krši načela javnog morala i da ni u jednoj demokratskoj državi ne bi smela da se bavi javnim poslom, naročito ne onim koji podrazumeva kritiku društvenih anomalija. Uprkos insistiranju Vladimira Popovića, ali i Demokratske partije socijalista (DPS) i njenog lidera Mila Đukanovića, koji su optuživani da stoje iza čitavog „skandala“, sud, zbog protivljenja advokata optužene, odbija predlog da se obavi veštačenje stručnjaka računarske struke kako bi se utvrdio identitet osobe na porno-snimku. Zastupnik Vanje Ćalović Veselin Radulović daje tom prilikom neverovatnu izjavu da „nijedan stručnjak iz IT oblasti nije kvalifikovan niti može da utvrdi autentičnost bilo kog snimka, odnosno da utvrdi da li je u pitanju montaža ili ne“.[4] Nagrada „Najhrabrija žena“ nikada više nije dodeljivana.

Tek desetak dana posle prve naslovnice u Informeru, 26. juna 2014. godine, Ćalovićeva u ime MANS-a izlazi na konferenciju za štampu s pripremljenom optužbom i fabrikovanim materijalom koji treba da pokaže da je Vladimir Popović taj koji je postavio po nju kompromitujući sadržaj zoofilije na internetu. Materijal se sastoji iz skrinšota internet pretraživača u kojem je jedna od otvorenih kartica, pored porno-snimka, i privatni imejl Vladimira Popovića, koji Ćalovićeva na konferenciji javno iznosi, a zatim, da bi potvrdila njegovu autentičnost, tj. da on pripada osobi koju optužuje, navodi da je preko istog imejla registrovan domen sajta Popovićeve organizacije Institut za javnu politiku. Činjenica da je Popovićev imejl bila jedna od 700 adresa na koje je tokom januara 2014. godine stigao zoofilični sadržaj, baš kao što je stigao i na adresu MANS-a, potpuno se izostavlja. Kraj rezona Vanje Ćalović, u kojem kampanju koju vodi Informer CG označava kao napad na nju kao „ženu“ i njenu intimu, a ne kao na lice koje se nalazi na odgovornoj funkciji s koje sebe predstavlja kao moralni korektiv čitavog crnogorskog društva, predstavlja rečenica: „Vladimir Popović blizak je prijatelj crnogorskog premijera Mila Đukanovića.“

Još jednom, ne objašnjava se kakva je veza zoofiličnog snimka i činjenice da je akter u njemu žena, koju apostrofira Ćalovićeva, da li bi stvari izgledale drugačije da je u pitanju muškarac, zašto se Ćalovićeva uopšte poziva na intimu ako odbacuje svaku sumnju da je na snimku ona, da li „ženska intima“ u sebi opravdava zoofiliju pa je ne treba otkrivati, kao i da li u tom slučaju muškarac uopšte poseduje intimu, s obzirom na to da je ista organizacija čija je Ćalovićeva direktorka sredinom marta 2013. godine insistirala da Miroslav Ivanišević, dotadašnji šef Državne revizorske kuće i bivši ministar u Vladi Crne Gore, zbog seks-skandala s ljubavnicom u svom kabinetu, koji je učinjen javnim preko sajta Jutjub – hitno podnese ostavku, što je ovaj 28. marta i učinio?[5]

Vanja Ćalović tokom konferencije izbegla je da odgovori na postavljeno pitanje urednika Informera CG da li je osoba na snimku ona; ono što se, međutim, otkriva u toj sceni jeste da su se prisutni novinari sve vreme upadljivo pretvarali da takvo pitanje uopšte ne treba ni postavljati. Zašto? Da li zaista samo zato što je pitanje samo po sebi neprimereno da se na njega odgovori bilo sa „da“ ili sa „ne“, kako su to tvrdili iz MANS-a, pravdavajući tako svoju ćutnju od deset dana dok nisu smislili kako će skrenuti pažnju s devijantnog ponašanja svoje direktorke? Ili je pak stvar u činjenici da je takvo pitanje u frojdovskom smislu reči postalo tabu upravo zbog toga što već sama pomisao da bi na isto moglo biti odgovoreno sa „da“ izaziva paniku, strah i nesnosno uznemirenje kako kod onoga koji to pitanje treba da postavi, tako i kod onih koji ga slušaju? Ne potiče li istinski užas i nepodnošljiva nelagodnost koju, u trenutku dok nesrećni Uskoković glasno postavlja to zabranjeno pitanje, osećaju svi koji ga potiskuju, od toga da se, štiteći osobu koja je evidentno na snimku, u stvari samo svim silama trude da na površinu ne izbije nekontrolisana, ubilačka mržnja prema prirodi užitka koji je Ćalovićeva sebi dozvolila da iskusi – prema transgresiji koju je počinila? Nije li za Frojda izraz nužnog licemerja kulture i uglađenosti upravo u imperativu da odgovor na jedno takvo pitanje zauvek mora ostati u sferi javne tajne?

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj