Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Udbaš iz Studentskog grada

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Nešto živopisniju biografiju ima Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a u vreme vlasti Vojislava Koštunice i tadašnji član Srpskog pokreta obnove. Upamćen je po popularizovanju izveštaja Generalnog inspektorata MUP-a iz marta 2005. godine povodom istražnih radnji (akcija „Splav“) u slučaju Makine grupe osumnjičene za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, 10. juna 2002. godine. Ovaj izveštaj predstavljao je epilog oslobađajuće presude od 19. novembra 2004. godine toj kriminalnoj grupi usled „nedostatka dokaza“ – s ciljem da se najbliži Đinđićevi saradnici poput Čedomira Jovanovića, Nenada Milića, Zorana Janjuševića i general-majora policije Milana Obradovića optuže za iznuđivanje iskaza protiv Željka Maksimovića Make. „Suđenje ubicama Boška Buhe je propalo zbog toga što je to bilo potrebno da bi se kompromitovao specijalni tužilac Jovan Prijić, a mi kriminalizovali pred svedočenje u procesu optuženima za ubistvo Zorana. Suštinski bi se time srušila optužnica za 12. mart. Da, baš je to bio plan. Prvo srušiti Prijića odbacivanjem optužbe i puštanjem na slobodu ubica generala Buhe. Potom, na osnovu koordiniranih izjava Legije i članova Makine grupe, planirana su naša hapšenja uz prateću sumnju da je i slučaj Đinđić režiran kao i slučaj Buha. Time bi bili srušeni i jedan i drugi proces, a mi bismo na optuženičkoj klupi zamenili mesta s tim kriminalcima“, piše u svojoj knjizi Čedomir Jovanović.[1] Što se tiče uloge koju je u javnosti imalo ovo ubistvo, Dušan Mihajlović ga potpuno izjednačava s ubistvom Momira Gavrilovića: „Sa ove kratke vremenske distance, mogu da kažem da za ubistva Momira Gavrilovića i Boška Buhe nisu pronađeni kriminalni motivi. Zato osnovano sumnjam da su izvršena u istoj funkciji – funkciji destabilizacije vlasti u Beogradu. Oba atentata su zato i imala političke efekte – doveli su do daljeg produbljivanja postojećih raskola u okviru vladajuće strukture. Uz to, obe likvidacije, koje su obavljene usred Beograda, pomogle su srpskoj mafiji i njenim portparolima i ’advokatima’ da veštom manipulacijom i medijskom hajkom zamene teze – na stub srama umesto podzemlja stavljeni su policija i njen ministar.“[2]

Začetak kompromitacije policijskih nalaza tokom akcije „Splav“ dešava se ubrzo nakon ukidanja vanrednog stanja, 21. maja 2003. godine, kada u Cvijanovićevom listu Blic News izlazi tekst pod naslovom „Legija i Šiptar podmetnuli Buhine ubice“, s poentom da je policija tendenciozno uhapsila pogrešne ljude. Tu dezinformaciju Cvijanoviću dostavlja Goran Živaljević, tadašnji zamenik načelnika BIA, koji se na taj način sveti zbog određenih operativaca BIA uhapšenih tokom akcije „Sablja“, a zbog teksta koji je pod pseudonimom „Petar Kovačević“ napisao Cvijanovićev dugogodišnji saradnik Jovica Krtinić, lice takođe odgovorno za podmetanje lažne informacije u listu Reporter o spisku 362 policajca koje traži Haški tribunal, MUP Srbije podneo je krivičnu prijavu protiv ovog novinara i njegovog urednika.[3] Nekoliko meseci kasnije, listovi Kurir i Glas javnosti, u vlasništvu Radisava Rodića, oca budućeg vlasnika kompanije Adria Media Group Aleksandra Rodića, optužuju „zemunski klan“ za ubistvo Boška Buhe. Posle dolaska na vlast Vojislava Koštunice i obećanja da će se preispitati optužnica za atentat na Zorana Đinđića, kao i rad Biroa za komunikacije sa medijima (treća tačka u koalicionom sporazumu), pojavljuje se izveštaj Generalnog inspektorata policije iz 2005. godine, koji se oslanja na koncepcije iz pomenutih tekstova i koji je delo udruženih snaga Ace Tomića, Radeta Bulatovića, Zorana Stojkovića i Dragana Jočića, dok je potpis na njega stavio Vladimir Božović. Ova ekipa ljudi iskoristiće uzajamne razmirice dve kriminalne bande da ih obe fokusira na treću partiju, koju su spremni da mrze više nego jedni druge – Vladu Zorana Đinđića – s neposrednim ciljem da ljude bliske pokojnom premijeru optuže za krivična dela, pa makar ona podrazumevala i umešanost tih istih kriminalaca koji ih za to optužuju.

Činjenice o ovom događaju su sledeće: operativci BIA i beogradskog SUP-a hapse u nedelju 27. oktobra 2002. godine ujutro, u mestu Krnješevci kod Pećinaca, Nikolu Maljkovića iz Beograda, zbog sumnje da je ubio generala Buhu. Istog dana pripadnici GSUP-a i MUP-a Srbije helikopterima sleću u Beli Potok, ispod Avale, na imanje Dragana Ilića zvanog Limar, na kojem pronalaze skriveni arsenal oružja – dve zolje, puškomitraljez, kalašnjikov, pištolj, kao i ukradeni automobil, maske za lice i oko dvesta hiljada evra i tamo zatiču pripadnika Državne bezbednosti Srbije Dragana Alijevića.[4] Dva dana kasnije, istražni sudija pušta Ilića da se brani sa slobode, a na njegovo imanje oko 21 sat upadaju maskirana lica, odvode ga na nepoznato mesto, muče ga i teraju da prizna da je učestvovao u ubistvu zajedno sa ostalim osumnjičenima. Ilić, Maljković i Vladimir Jakšić će u Božovićevom izveštaju, premda su se na suđenju sve vreme branili ćutanjem, za iznuđivanje iskaza i mučenje optužiti pripadnike „zemunskog klana“, Milorada Ulemeka, Dušana Spasojevića i ostale, dok će među prisutnima označiti i Milorada Bracanovića, Milana Obradovića, Slobodana Pažina, kao i navedene političare, pa čak i samog premijera Zorana Đinđića, po čijem je nalogu sve to navodno i rađeno. Takođe će tvrditi da postoji snimak iznuđene izjave, da se ona nalazi kod Bracanovića, ali se takav do dana današnjeg nije pojavio na sudu kao dokazni materijal.[5] Milorad Ulemek naknadno je priznao da je mučio Ilića, udarajući ga ašovom po leđima, sa predumišljajem da optuži Čedomira Jovanovića da je to radio po njegovom nalogu; Ilić je 20. maja 2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Ulemeka, Bracanovića i Pažina zbog prekoračenja službenih dužnosti, iako nije jasno kako se Ulemek može teretiti za ovo krivično delo, s obzirom na to da je u to vreme već bio penzionisan.

Dušan Spasojević, kojem je Makina grupa trn u oku i rival u kriminalnim poslovima, kontaktira policiju ubrzo nakon ubistva Buhe, tvrdeći da ima sve podatke o tome ko ga je ubio, a šest dana pre hapšenja pomenutih izjavu u policiji daje Slobodan Resimić, ispostaviće se takođe u vezi sa „zemunskim klanom“ i lice umešano u otmicu narko-dilera Suada Musića,[6] kao i u pisanje pisama koje je radi kompromitacije svog tadašnjeg supruga, budućeg svedoka saradnika, potpisivala Ljiljana Buha,[7] a koji će postati glavni svedok tužilaštva u suđenju osumnjičenima za ubistvo Boška Buhe. Specijalni tužilac Jovan Prijić na dan oslobađajuće prvostepene presude Makinoj grupi, 18. novembra 2004. godine, upućuje pismo tadašnjem načelniku Javne bezbednosti MUP-a Srbije generalu Miroslavu Miloševiću, jednom od najbližih saradnika Vladimira Božovića, u kojem optužuje određene krugove unutar policije za prevaru, jer su lažno predstavili integritet svedoka Resimića, na čiji se iskaz tužilaštvo oslonilo, tvrdeći da su manipulacije sa svedokom „potpuno kompromitovale predmet i dovele do oslobađajuće presude“. On je zahtevao i da se iz budućih radnji izuzme upravo generalni inspektor MUP-a Vladimir Božović, bivši zaposleni u advokatskoj kancelariji Borivoja Borovića, advokata koji zastupa okrivljene u ovom postupku.[8]

Nikola Maljković, koji je oslobođen optužbe da je ispalio smrtonosne hice u generala Boška Buhu, osuđen je na tri i po godine zbog posedovanja oružja koje je pronađeno u stanu njegove majke Mirjane Maljković, i to „hekler“, automatska puška, pištolj marke „sig“, dve ručne bombe i gomila metaka, dok je Dragan Ilić Limar osuđen na četiri godine zatvora zbog posedovanja arsenala oružja i municije. Bivši Vrhovni sud je 28. oktobra 2005. godine ukinuo oslobađajuću presudu za ubistvo policijskog generala i naložio novo suđenje, koje još uvek ne može da počne jer su glavnooptuženi Maksimović, Maljković i Jakšić u bekstvu. Dragan Ilić danas je predsednik mesne zajednice Beli Potok i član Srpske napredne stranke (SNS). Vladimir Božović i njegov kolega Miroslav Milošević, svojevremeno autor poznate rečenice da je optužnica za ubistvo premijera Đinđića „na staklenim nogama“, nalaze se u Glavnom odboru iste stranke iz interesa koji narušavaju njen i integritet njenog predsednika Aleksandra Vučića.

Advokat Borivoje Borović bio je jedan od onih koji su, zajedno s ministrom pravde Zoranom Stojkovićem, vodili diskreditaciju političkih protivnika i oštro se zalagali za ukidanje Specijalnog suda, deleći mišljenje da je takav formiran isključivo kao posledica uvođenja vanrednog stanja i akcije „Sablja“, koje je osporavao, pa tako 23. marta 2004. godine za list Balkan izjavljuje: „Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala pod hitno treba ukinuti. Zbog malog broja predmeta koji se vode pred ovim sudom postaje očigledno da su to bila suđenja pokrenuta zbog političke potrebe odlazeće vlasti. Na drugoj strani, poslednjih godinu dana kao i da ne postoji organizovani kriminal u Srbiji jer ne postoje novi predmeti. Očekujem da će istovremeno sa ukidanjem ovog suda i mnogi čelni ljudi iz vrha MUP biti uhapšeni jer je inicijativa za vođenje mnogih postupaka, suprotno zakonu, potekla upravo od njih.“ U naslovu priloga prejudicira se odluka koja nije, niti je do dan-danas doneta: „Ukida se Specijalni sud i ispituju se čelnici Specijalnog tužilaštva i MUP“. Borović je imao i ulogu u aferi „Nacional“, jer ga je, navodno, angažovao Ratko Knežević, da bi 2001. godine dostavio pismo srpskim medijima u kojem Knežević, obraćajući se tadašnjem predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, tvrdi da nema nikakve veze s tekstovima koji su se pojavili u hrvatskoj Republici i Nacionalu i iznosi tvrdnje da mu Stanko Subotić preti da će da ga ubije. Osam godina kasnije, isti dokument pribavljen je od strane USKOK-a u Zagrebu radi rasvetljavanja svih okolnosti u vezi s ubistvom urednika Nacionala Ive Pukanića. Početkom 2015. godine, gostujući u emisiji Teška reč na TV Pink, Borović je branio politička stanovišta četničkog vojvode i haškog optuženika Vojislava Šešelja.

Tako Božović početkom 2014. godine pokušava da uspostavi kontrolu nad Kurirom, kao član SNS-a lažno tvrdeći da za to ima dozvolu premijera, zbog čega dotadašnji urednik Saša Milovanović napušta redakciju, a impresum tog lista drastično se menja dovođenjem novih podobnih novinara. Božović je još od dana kada je bio smešten u Studentskom gradu počeo da radi za službu bezbednosti, sprovodeći u delo naloge novobeogradskog detašmana RDB-a, koji je zauzvrat u fioci zadržao krivične prijave protiv njega s početka devedesetih i tako ga sačuvao višegodišnje zatvorske kazne, obezbedio mu diplomu Pravnog fakulteta i advokatsku titulu nakon izrežiranog aranžmana u kancelariji Borivoja Borovića. Upravo će on, koji je, prema tvrdnjama Čedomira Jovanovića, odgovoran za raspad Srpskog pokreta obnove i s tim ciljem ubačen u tu stranku – spojiti Milovića i svog bliskog prijatelja iz Crne Gore Duška Kneževića i time omogućiti izlazak teksta koji se potom pretvorio u hajku protiv Vladimira Popovića, čemu se najzad priključuje Politika s Ljiljanom Smajlović i njenom odanom službenicom Jelenom Cerovinom.[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj