Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Afera Duga

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Šta je, dakle, ono što ovde neumitno povezuje Jovanu Gligorijević sa Mišom Đurkovićem, dva antipoda po svim mogućim – vrednosnim, životnim, koncepcijskim, orijentacionim i ideološkim kriterijumima? Ništa drugo nego predstava o jednom jedinom označitelju i nagonski sunovrat u kojem se iz odnosa prema tom označitelju može očitati njihovo celokupno današnje političko delovanje. Još jedna iz grupe dekadentnih feministkinja, Gligorijevićeva je, baš kao i Dušan Mašić, Slaviša Lekić, Slobodan Georgijev, Ratko Femić, Jelena Sotirović, Vesna Pešić, Bojana Maljević, Radina Vučetić i ostale „koze na štiklama“,[1] u društvenoj mreži Tviter pronašla zgodan ventil za sve ono što nije dozvoljeno ni zarad prividnog poštovanja kodeksa napisati u novinama. Dok opsesivno omalovažava i vređa Popovića i njegove saradnike iz Instituta za javnu politiku, sprda se uz neretko seksualne aluzije, ova novinarka postaje poznatija po ispadima u virtualnom prostoru nego po tekstovima koje s pozicije članice Upravnog odbora NUNS-a piše za Vreme. Ipak, u članku od 3. jula 2014. godine, u kojem se postavlja kao advokat „žrtve“ Vanje Ćalović, a na koji će godinu dana kasnije, 9. jula 2015, referirati i u tekstu malicioznog naslova „Prava žena na način Bebe Popovića“, apostrofira njene zasluge za „kritiku vlasti“, i isključivo u tom ključu posmatra sporni snimak – kao odgovor Mila Đukanovića na njen aktivizam. Pitanje morala u klipu ponovo je izbegnuto: „U tom smislu, slučaj Vanje Ćalović mogao bi da bude pokazna vežba ili, pak, savet javnom mnjenju u Srbiji: usudite li se da kritikujete vlast, ovako ćete proći, ako vam ne iskopamo nešto prljavo – izmislićemo.“ Ovim je novinarka, koja s vremena na vreme piše i za pojedine crnogorske medije, elegantno preko Popovića povezala Srbiju i Crnu Goru i ujedno priznala kooperaciju i egzistenciju jedinstvenog medijskog fronta protiv dva premijera, sve verujući da Vanja Ćalović seksualno ne zlostavlja svoje pse.[2]

Tako na tribini „Oslobodi medije“, koju radi promocije „kampanje koja se vodi protiv BIRN-a“ 12. februara 2015. godine u saradnji s Kućom ljudskih prava organizuje BIRN, Gligorijevićeva s direktnim predumišljajem unosi svoj omiljeni označitelj u niz: „Sve ovo što se dešava, napadi na BIRN, slučaj Saše Jankovića, ja u svemu tome prepoznajem rukopis Bebe Popovića koji je naprasno postao blizak saradnik Vlade Srbije i nadam se da ne podležem tužbi ako kažem da je to čovek koji je od šefa Biroa za komunikacije došao do toga, slobodno mogu da kažem, da je postao prvosveštenik hrama medijskog beščašća“[3] (kurziv, aut.). Interesantno je da ova izjava veoma podseća na reakciju Koštuničinog ministra pravde Zorana Stojkovića od 10. septembra 2004. godine, kada je u izjavi za B92 povodom teksta Miloša Vasića o transkriptima razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i njegove advokatice Biljane Kajganić izjavio, uz jasnu insinuaciju na Popovića: „Tekst tog razgovora, polupismeno napisanog, je prepoznatljiv. Povadite sve izveštaje iz vremena ’Sablje’, videćete kako su izgledali brifinzi. Uostalom, ja sam branio Aleksandra Tijanića, pa sam video sličnu stvar, potpuno prepoznatljiv tekst, mogao je novinar ili taj advokat koga oni angažuju bar malo da ga preradi.“[4] Dakle, baš kao i u Kuriru, i ovde, isto kao i pre četrnaest godina, označitelju Vladimir Popović počinju da se pridaju abnormalna svojstva omnipotentnosti.

Pored toga što je kao jedno od najisturenijih lica NUNS-a popularizovala kampanju o cenzuri u Srbiji, vodila proteste i čitala proglase povodom prestanka emitovanja emisija Utisak nedelje, Sarapin problem i U centru, Jovana Gligorijević ostaće upamćena po aferi „Duga“ čiji je glavni inicijator, podstrekač i kreator. Ova afera, premda na prvi pogled deluje insignifikantno, veoma je bitna za razumevanje aktuelnih medijskih potresa u Srbiji jer upadljivo raskriva porive naznačene medijske grupacije koncentrisane oko NUNS-a. Nagrada „Duga“, koju povodom 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, dodeljuje organizacija Gej strejt alijansa (GSA), ustanovljena je 2013. godine s ciljem „da podstiče i afirmiše promociju i zaštitu osnovnih ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji, kako od strane državnih i lokalnih institucija i organa, tako i od strane društva u celini“[5]. Prve godine nagrada je otišla u ruke Odeljenju za rad sa zajednicom MUP-a Srbije, dok ju je sledeće godine dobila Tanja Miščević, šef pregovaračkog tima Srbije sa EU. Iako GSA kao osnivač poseduje i ekskluzivno pravo da odlučuje o nosiocu, svake godine se pozivaju pojedinci s kojima se u svojstvu žirija usaglašava odluka. Prilikom odlučivanja o trećoj po redu dodeli, u devetočlanom sastavu žirija našlo se pet novinara: Ivana Konstantinović (B92), Ljiljana Smajlović (Politika), Nikola Radišić (N1), Predrag Azdejković i Jovana Gligorijević (Vreme). Na poslednjem sastanku većinom glasova izglasano je da nosilac nagrade „Duga“ 2015. godine bude Helena Vuković („Major Helena“), transrodna osoba i penzionisano vojno lice, koju pojedini mediji poput TV B92 i N1, kao i nedeljnik Vreme, tendenciozno uoči same nagrade reklamiraju, manipulišu njom i gotovo unapred je proglašavaju pobednikom. GSA poziva članove žirija koji su glasali za Helenu da još jednom razmisle o nosiocu, budući da nagrada prvenstveno služi stimulisanju saradnje institucija sa LGBT osobama i društvima, kao svojevrsni most, tj. „duga“ između LGBT manjine i heteroseksualne većine, i da svi zajedno sutradan donesu odluku telefonom. Glavni protivkandidat je ministarka za evrointegracije Jadranka Joksimović iz Srpske napredne stranke.

Ono što je, međutim, regularno dogovoreno dan ranije, samo dan kasnije se proglašava za „telefonsku torturu“ i „pritisak na novinare“, već tipičan i bazični model manipulacije kroz žalopojku koju primenjuju lica iz ove branše – Gligorijevićeva, Radišić i Konstantinovićeva – izaslanici medija koji će od čitavog slučaja pokušati da naprave aferu s ciljem da se Vlada Srbije prikaže kao telo koje u suštini odlučuje o nagradi, a GSA kao servilna organizacija koja je fingira; za pravu „žrtvu“ pak, i to ne pitajući je ništa o tome, unapred je proglašena – Major Helena. Naprasno, dva člana žirija, Jovana Gligorijević i Boris Trivan, pismeno obaveštavaju GSA, organizaciju za koju znaju da u krajnjoj instanci odlučuje o nosiocu – da izlaze iz žirija i rešavaju da slučaj predstave kao medijski skandal, čim se zvanično bude objavilo da Helena Vuković nije dobitnica. Radišić i Konstantinovićeva, nekadašnje kolege u B92, pozive GSA odjednom doživljavaju kao uznemiravanje i pritisak, da bi nakon istih i oni teatralno istupili iz žirija; pošto je četvoro ljudi izašlo, većina glasova pripada Jadranki Joksimović, kojoj se 17. maja 2015. godine svečano uručuje „Duga“.

Istog dana uveče, na portalu Newsweek, za koji tada piše Ratko Femić, pojavljuje se tekst pod nazivom „Namešteni glasovi i pritisci: Umesto Heleni, nagrada Jadranki Joksimović?!“, koji donosi spremljenu priču jednog od članova žirija koji je istupio – Borisa Trivana. U tekstu se najpre čini bizarno poređenje između autorovog miljenika i predvodnika četničkih koljača u vreme Drugog svetskog rata Draže Mihailovića i transrodne osobe koja nije dobila nagradu, uz pripisivanje direktne odgovornosti vlastima: „Nakon gotovo sedam decenija nepravde, u četvrtak, 14. maja 2015. godine, Viši sud u Beogradu je vratio građanska prava jednom đeneralu, prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima. Istog dana, ta ista vlast oduzela je ono što je trebalo da bude ponos jednog drugog vojnika, nekadašnjeg majora Vojske Srbije.“ Uprkos afinitetima prema „đeneralu“, autor koji tvrdi da je iz „etičkih razloga“ istupio iz žirija, nosioca „Duge“ Jadranku Joksimović pak kontradiktorno predstavlja u negativnom svetlu kao nekadašnju urednicu fanzina Srpske radikalne stranke Velika Srbija, što je i momenat koji joj opozicija u Skupštini redovno spočitava kada želi da je napadne, a u vezi sa čim je ministarka nebrojeno puta ponovila da je poziciju urednika u tom listu vrlo brzo napustila zbog neslaganja sa sadržajem koji je diktirao četnički vojvoda Vojislav Šešelj.

Licemerju, ipak, tu nije kraj: ni kriva ni dužna, Helena Vuković u tekstu postaje puki označitelj (produkt) sa atribucijama poput ’osporeno je ono što je zaslužila’, ’uspela je da istraje i okrene drugi obraz i preko njega dobije šamarčinu od iste manjine’, ’Helena je već pobedila’. Najzad sledi i druga optužba, ovoga puta kroz sarkazam, baš kao što se to čini kada se Vučić napada za cenzuru i diktaturu: „Srbija konačno može da odahne, major u suknji i sa papilotnama na glavi neće biti heroj, kad već nije uspela na sudu, država je bar ovde uspela da osvetla obraz.“ Gostujući 25. maja u jutarnjem programu Novi dan na antivladinoj TV N1, Helena Vuković je rekla da je potpuno ravnodušna prema tom događaju i da je iznad toga, dok voditeljka Minja Miletić, uvodeći je pitanjem u kampanju protiv vlasti, bezrezervno tvrdi da je na njenog kolegu Nikolu Radišića iz GSA vršen pritisak.[6]

Slični momenti sa nešto izraženijim pridodatkom gadosti i zlonamere nalaze se i u tekstu Jovane Gligorijević pod nazivom „Helena, izvinite“, gde autorka beskrupulozno upućuje izvinjenje zbog „frke“ koju je sama pre toga podigla, eksploatišući Majora. Novinarka NUNS-a ovako objašnjava svoje razloge glasanja koji, upadljivo, ne govore o Heleni, nego o ministarki i samoj Vladi Srbije, predvođenoj Vučićem: „Verujem da je država najbolji način društvenog organizovanja. Da, čak i ova vlast, u poslednjih godinu dana, uradila je mnogo na poboljšanju prava LGBT osoba. Pa čak i ta Jadranka Joksimović jeste dala ogroman doprinos.“ Ali odmah zatim sledi zaokret i anuliranje: „Međutim, ista ta vlast, dok radi na pravima LGBT osoba, sistematski guši slobodu medija i slobodu govora. Kako da vlasti koja guši jednu grupu sloboda damo nagradu za doprinos drugim slobodama? Kako da ta nagrada ode u ruke bivšoj urednici ’Velike Srbije’, koja je tek prošle godine, kad je stupila na dužnost ministarke bez portfelja zadužene za EU integracije, shvatila da joj je u opisu posla i to da brine o LGBT pravima?“[7] Tako, paradoksalno, glasanje za nagradu „Duga“ zavisi od kampanje koja je postala antivučićevska identifikacija NUNS-a – od „cenzure u Srbiji“, da bi samo nekoliko rečenica dalje nastupila otvoreno politički i bez ikakve veze sa LGBT manjinom: „Objasnila sam da duboko verujem da institucije ove vlasti ne grade sistem, već ga urušavaju iznutra i da ne želim da budem u žiriju koji u uži izbor stavlja Jadranku Joksimović, a kamoli da joj daje nagradu.“ Autorka je, da bi poentirala, takođe, odluku Gej strejt alijanse nazvala transfobičnom, na šta je saopštenjem reagovao i organizator nagrade, koji je oštro odbacio sve optužbe i zaključio: „Na osnovu ponašanja dela žirija i svega što smo imali prilike da vidimo ove godine, ubeđeni smo da bez obzira na bilo koji ishod odlučivanja i bez obzira šta da je GSA uradila našao bi se razlog za napade, a nagrada ’Duga’ bi se politički i na svaki drugi način sa istom ostrašćenošću koristila za zadovoljenje interesa koji nikakve stvarne veze nemaju ni sa samom nagradom ni sa bilo kojom nominacijom.“[8]

Glavna karakteristika afere i njen značaj sa aspekta tokova medijskih manipulacija jeste to što je u ovom slučaju usledila, takoreći, borderlajn situacija, transgresija u polje preigravanja koje se praktično vrši na terenu istomišljenika i vrednosno bliske grupe ljudi – Gej strejt alijanse. Granica je pređena onoga trenutka kada su, zarad kategoričkog imperativa da se svaka moguća prilika iskoristi za napad na Vladu Srbije, prestala da se biraju sredstva, pa makar to značilo „žrtvovati“ i oružniti čitavo jedno udruženje koje se bori za prava LGBT osoba. Odatle i iznenađenje koje provejava iz pojedinih delova saopštenja te organizacije: „Za nas iz GSA je posebno mučno kada na internet stranici uglednog nedeljnika, uz koji su mnogi od nas politički odrastali i edukovali se, osvane suluda i ničim utemeljena optužba da je proces dodele nagrade bio transfobičan. Stvarno nemamo nameru da se bavimo ovakvom ’kaljugom’ kako inače Jovana Gligorijević, autorka tog teksta i članica žirija za dodelu nagrade ’Duga’ od njenog osnivanja, olako etiketira neke druge stvari. Ali bismo je zato rado podsetili da smo prve godine imali gotovo identičnu situaciju, međutim njoj tada dodela nagrade nije bila transfobična, naprotiv. Takođe, ako su na ovaj način ’utemeljeni’ i njeni stavovi o postojanju cenzure u medijima na primer, GSA će onda zaista da se zapita koliko je sve to tačno jer je do sada tome bez zadrške verovala s obzirom da takve ocene dolaze od ljudi iz novinarske profesije.“[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj