Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Uhvati Đurkovića ako možeš

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

S druge strane, Miša Đurković ponosni je filozof-homofob, koji homoseksualnost vulgarno vidi kao političko-vrednosni koncept preko kojeg Zapad nameće svoju „devijantnu kulturu“, i otvoreni je zagovornik „stare dobre“ primene fizičkog nasilja u vaspitavanju dece, što takođe reklamira kao otpor zapadnjačkoj najezdi – dakle, i ksenofob. Autor je više filozofskih knjiga u kojima popularizuje ovaj primitivni diskurs, a čije stranice recenzira njegov kolega Mile Savić, pomenuti član Upravnog odbora Fonda „Slobodan Jovanović“, koji je 2008. godine, nakon gubitka na izborima, kao svoju ideološko-subverzivnu ćeliju osnovala Demokratska stranka Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom. Druga veza sa Koštunicom i čitavim šovinističko-nacionalističkim korpusom jeste organizacija Institut za evropske studije, koja se radovima svog „višeg naučnog saradnika“ i drugih određuje kao otvoreni protivnik evropskih integracija, čime koristi sugestivnost iz svog naziva za lažno predstavljanje, i u kojoj je Zorica Radović, pokojna supruga donedavnog lidera DSS-a, takođe bila višegodišnji saradnik, kada je nakon 5. oktobra 2000. godine organizacija postala bliska kabinetu predsednika SRJ.

Radovićeva je odigrala svoju ulogu u pripremi afere koja se otvorila nakon ubistva Momira Gavrilovića, sastajući se s njim posredstvom Bratislava Grubačića upravo u prostorijama Instituta za evropske studije, gde su bili prisutni bivši šef policije u Novom Sadu Marinko Kresoja i Laslo Sekelj, još jedan Đurkovićev kolega, kritizer i protivnik Đinđićeve vlade, sa namerom da ugovori sastanak kod Koštunice posle kojeg će pukovnik Državne bezbednosti biti ubijen.[1] Isti Đurković postaće 2005. godine savetnik premijera Koštunice „za politička pitanja“ i aktivno učestvovati u antireferendumskoj kampanji neposredno pre proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Ove reference biće dovoljne da u naredne tri godine bude angažovan kao Koštuničin neformalni ataše i veza sa Srpskom listom u Crnoj Gori, koju je vodio opozicioni lider i četnički vojvoda Andrija Mandić, kada Đurković postaje slika i prilika direktnog mešanja Srbije u unutrašnja pitanja susedne države i ključna osoba preko koje Koštunica u dva navrata logistikuje crnogorske izbore: republičke 2006. i predsedničke 2008. godine.

U prvoj polovini 2005. godine priprema se crnogorski zakon o referendumu, koji je zatim u formi nacrta predat Venecijanskoj komisiji na evaluaciju, dok paralelno s tim vlasti u Srbiji, radi otežavanja procesa osamostaljenja Crne Gore, sastavljaju spisak sa 264.805 imena za koja tvrde da predstavljaju crnogorske državljane s prebivalištem na teritoriji Srbije. Do dan-danas nije jasno koji su bili kriterijumi za određivanje ovog broja i kako se tačno do njega došlo, ali se zna da se na popisu iz 2002. godine od 7,5 miliona stanovnika Srbije svega njih oko 69.000 izjasnilo da su Crnogorci, pa je namera sa spiskom od tolikog broja crnogorskih državljana očigledna. Glavno pitanje povelo se zato oko toga da li državljani Crne Gore s prebivalištem u Srbiji treba da imaju prava glasa na referendumu i odlučuju o samostalnosti države na čijem tlu i ne žive. Budući da se relativno mali broj od ukupnog broja punoletnih stanovnika u Srbiji izjasnio da su po nacionalnosti Crnogorci, to znači da će se pod pretpostavkom „najgoreg scenarija“ da se svih 69.000 Crnogoraca u Srbiji opredeli za nezavisnost – barem nešto manje od 200.000 crnogorskih državljana u Srbiji, pod uslovom da se svi odazovu, opredeliti protiv, ukoliko se pre toga uključe u zakon koji se priprema pod prismotrom Evropske unije, pored 620.145 stanovnika Crne Gore, koliko ih je popisano 2003. godine.108 Čak i da od crnogorskih državljana na teritoriji Srbije koji sebe smatraju Srbima izađe 50 posto, tj. oko 100.000, to je čitava trećina glasova u odnosu na izlaznost od oko 50 posto u Crnoj Gori i sasvim dovoljno da se presudno utiče na ishod referenduma.

Na ovaj način se jasno računa i u igru ubacuje faktor nacionalnosti i veoma lako očitavaju nacionalističke tendencije tadašnje srpske vlade, čija se ključna strategija u borbi protiv Mila Đukanovića zasnivala na pokušaju da se mobilišu svi oni koji i Srbe i Crnogorce ubrajaju u srpski narod i zbog toga se izjašnjavaju kao Srbi. Najbitnije, povećavanje u ovoj meri broja ljudi koji se izjašnjavaju na referendumu ozbiljno smanjuje verovatnoću da će izlazna kvota koju Venecijanska komisija bude odredila kao uslov da bi referendum uspeo biti dostignuta.

Zato Koštunica 16. juna 2005. godine pravi presedan i odnosi spisak u Brisel evropskim zvaničnicima Havijeru Solani i Oliju Renu – dakle, potpuno zaobilazeći i ne obaveštavajući Crnu Goru, o čijim je državljanima reč – s namerom da ih ubedi da Komisija donese preporuku da u zakon o referendumu uvrsti i pravo izjašnjavanja ljudi koji su stanovnici druge države (Srbije) da odlučuju o tome da li Crna Gora treba da bude nezavisna ili ne. Crnogorske vlasti oštro su protestovale zbog ovog poteza srpskog premijera, pa je premijer Đukanović izjavio da Koštunica Crnu Goru tretira kao Šumadiju, dok se predsednik Filip Vujanović obratio pismom svom kolegi u Srbiji Borisu Tadiću, izrazivši ogorčenje Koštuničinim potezom, ali i očekivanje da Tadić neće podržati nacionalne spiskove. Tadić je, međutim, istakao da smatra da svi građani Crne Gore treba da imaju pravo da glasaju na referendumu o državnom statusu te republike i naglasio da se zalaže za očuvanje državne zajednice, jer je to najbrži put za ulazak u Evropsku uniju, čime je ujedno stavio do znanja da je protiv crnogorske nezavisnosti i da neće sprečavati nastojanje Koštunice da nacionalistički manipuliše Crnom Gorom kao vlasništvom Srbije.[2]

Tada se s mesta Koštuničinog savetnika oglašava Miša Đurković, predstavljajući spisak od preko 260 hiljada lica kao senzacionalno otkriće i pokazatelj kako crnogorske vlasti ne brinu o svojim građanima, a sebe neuobičajeno neozbiljno kao glasnogovornika „želja“ ljudi sa spiska: „Reč je o državljanima koji pripadaju i crnogorskoj i srpskoj i bošnjačkoj nacionalnosti, kao i drugim nacionalnostima. Ono što ih povezuje jeste legitimna želja da uzmu učešće u odlučivanju o budućnosti političke zajednice čiji su državljani. Ovde nije reč o bilo kakvim konsultacijama. Reč je o konkretnim, neumitnim statističkim činjenicama i stoga nije bilo potrebno konsultovati se s bilo kim, već samo odgovoriti na iskazanu želju ljudi o kojima je reč.“ Ovde je, međutim, ipak reč samo o talentu za patološko laganje sličnom onom kao kod Ratka Kneževića i Nebojše Medojevića: prema Đurkoviću ispada da je spisak zapravo sačinjen na molbu državljana Crne Gore, pa tako ne može ni biti ideja srpskih vlasti. Na pitanje zašto onda prirodno nije prosleđen crnogorskim vlastima, nego je morao biti odnet u Brisel, nije odgovorio.

Venecijanska komisija, na sednici održanoj 16. I 17. decembra 2005. godine, objavila je veoma rigoroznu preporuku da je za legitiman referendum potrebna izlaznost od najmanje 50 odsto upisanih birača, i da je preko 55 posto od izašlih birača potrebno da se opredeli za nezavisnost da bi bila doneta odluka o samostalnosti, ali je takođe izrazila stav da na referendumu pravo glasa ne treba da imaju državljani Crne Gore koji nemaju prebivalište na njenoj teritoriji, čime je plan vlasti u Srbiji propao. Vlada Crne Gore usvojila je obe preporuke, a građani te države izglasali su na referendumu 21. maja 2006. godine nezavisnost sa 55,5 odsto glasova, dok Vlada Srbije, predvođena Vojislavom Koštunicom, ne samo što nije čestitala građanima Crne Gore već nikada nije ni priznala nezavisnost novonastale države. Štaviše, premijer Srbije sa svitom propratnih intelektualaca iz budućeg Fonda „Slobodan Jovanović“ pojavio se uoči referenduma na antisuverenističkom skupu u Beogradu i time pružio podršku prosrpskim i pročetničkim strujama u Crnoj Gori, u sličnom maniru koji je demonstrirao Boris Tadić tokom suđenja ubicama Zorana Đinđića, kada se u Specijalnom sudu simbolično pojavio jedan jedini put – baš kada je svedočio Milan Veruović, i u konspiraciji sa Božom Prelevićem ogovarao članove Đinđićeve vlade, Tadićeve stranačke neistomišljenike, iznosio svoju teoriju o trećem metku, s namerom da istragu usmeri u pogrešnom pravcu i obori optužnicu.[3] Zanimljivo je da je Vlada Srbije bila neobično predusretljiva i prema crnogorskim državljanima koji nisu imali prijavljen boravak u Srbiji, pa je naložila Ministarstvu za kapitalne investicije da obezbedi besplatan prevoz železnicom za sve koji žele da glasaju na crnogorskom referendumu, igrajući pošto-poto na kartu nedostizanja kvote od 55 posto. U saopštenju izdatom 14. maja rečeno je da besplatne povratne karte mogu da se podignu odmah uz priloženu ličnu kartu i da važe od 15. do 23. maja.[4]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj