Foto: Oksana Toskić
IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Dvoje su se tako smuvali
<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
S takvom predistorijom, Miša Đurković, koji 2016. dolazi na mesto direktora Instituta za evropske studije, kojeg Ljiljana Smajlović godinama kultiviše u Politici i održava kao malo vode na dlanu zarad klevetanja Mila Đukanovića i Vladimira Popovića, kao nacionalistički orijentisan antiđukanovićevski kadar, pored Đorđa Vukadinovića iz Nove srpske političke misli, Milovana Brkića iz Tabloida, Predraga Popovića iz nekadašnjeg Nacionala, ima fantastične predispozicije da među prvima namiriše po mnogima neočekivanu tendenciju u politici Aleksandra Vučića, porazno je konstatujući u tekstu od 9. januara 2014. godine: „Čeda Jovanović je u pravu kada tvrdi da je ovo danas realizacija njegove ideologije i politike pa se stoga i on, i Drašković, i Čanak i Beba Popović prirodno približavaju Vučiću.“ Đurković ovom tekstu daje naslov „O mračnim bojama i diktaturi“, kojim jasno naznačuje put kojim će se kretati njegova buduća medijska kontaminacija javnog mnjenja – prema lošim saveznicima i njihovoj uzajamnoj sličnosti u diktaturi, neprestano poredeći Srbiju i Crnu Goru, a zapravo njihova dva premijera. Istovremeno, Đurkovićeve tekstove karakteriše nepremostiva površnost, grubo nabacivanje glasina i širenje neistina tipično za definiciju kritizerstva, koje je autor plaćen da izbacuje po uzoru na crnogorske listove Vijesti, Dan i Monitor, od kojih crpi građu i koji ga promptno prenose kako izusti koju reč o Đukanoviću ili Popoviću – čime se krug obmanjivača zatvara.
Tako u tekstu „Feketić u kampanji“, 6. februara 2014. godine, već sasvim komplementarno onome što se u isto vreme pojavljuje na drugosrbijanskom Peščaniku ili Radiju Slobodna Evropa, od čije „ideologije“ navodno zazire i protiv koje u svojim knjigama vodi krstaške ratove, piše: „Jedanaest godina posle ’Sablje’ sa jezom smo osetili isti cenzorski rukopis koji je tada cenzurisao pisane i elektronske medije, a danas je krenuo na internet. Neko je smatrao mudrim da krene u zamašnu akciju skidanja svih parodija koje koriste RTS materijal iz Feketića.“ Podtekst je očigledan i u toj očiglednosti kukavički: Vladimir Popović cenzuriše Jutjub kao što je tokom „Sablje“ cenzurisao medije. Kao demonstraciju, Đurković navodi uklanjanje RTS video-materijala i namerno prećutkuje da je ono izvršeno radi zaštite autorskih prava po nalogu samog RTS-a i urednika sajta Ljubiše Obradovića, koji je istoj Politici za koju Đurković piše objasnio da je za taj posao ugovorom angažovana posebna kompanija iz Bugarske, KVZ mjuzik.[1]
Đurković svakako nije propustio kampanju protiv Popovića nakon optužbi Vanje Ćalović da je on postavio njen zoofilični video na internet i gostovanja u Utisku nedelje; štaviše, iskoristio je to kao još jednu potvrdu za svoje veliko otkriće da su Milo Đukanović i Aleksandar Vučić „bliski“, kao da su to ikada krili i kao da nisu izjavljivali da su dve države u najboljim odnosima otkada je Crna Gora postala nezavisna, a da je Popović „karika koja ih povezuje“ i koja ih, prema tome, čini diktatorima. Pod uticajem Željka Ivanovića iz Vijesti, pažljivo nastojeći da srpskoj javnosti predstavi sve samo ne domaću životinju u funkciji onanije Vanje Ćalović i njenu moralnu izopačenost, a sa svim tim zatim poveže kampanju koju vodi Kurir, tvrdeći da je Popović hteo kontrolu nad tim listom, Đurković odjednom nalazi mesta i za smenu policijskih načelnika, za koje, baš kao i ostali Milovićevi branitelji, tvrdi da su „svojevremeno uz pomoć stranih službi odradili hapšenje Darka Šarića i velike zaplene droge“.[2]
Kada je glavnoj urednici Politike skrenuta pažnja da Miša Đurković iznosi laži, da urednik rubrike ’Pogledi’ Branislav Radivojša ne kontroliše tekstove ovog autora i obmanjuje javnost jer nijedan od smenjenih ljudi nije doprineo hapšenju Šarića niti velikoj zapleni droge, što se vrlo lako da proveriti slušanjem konferencije za štampu povodom Šarićeve predaje, Ljiljana Smajlović branila je svog kolumnistu šokantnim stavom da to što Đurković laže nema nikakve veze i da je to dobro za polemiku, jer onda neko drugi može da se uključi i da mu odgovori. Tome, dakle, služi omiljena floskula glavne urednice Politike koju kao papagaji ponavljaju i njeni priučeni novinari – ’da su činjenice svete, a mišljenja slobodna’; ako je suditi po Ljiljani Smajlović, sve što se ispostavi da nije činjenica nego laž, po potrebi uvek može preći u ’mišljenje koje je slobodno’, dok laž u međuvremenu objavljena neometano zaudara i u tišini radi posao. Deset meseci kasnije, Đurković objavljuje tekst koji se ne može razumeti odvojeno od prethodnog i navodi da su akteri koji su Vanji Ćalović „montirali aferu seksa sa psom“ isti oni koji zaštitniku građana Saši Jankoviću smeštaju aferu „Pištolj“ – do tančina preslikano ono što je Jovana Gligorijević tvrdila na tribini BIRN-a.[3] Za ove medijske ubice više neće biti afere u koju Popović ne bi umešao prste, baš kao ni za Aleksandra Tijanića pre četrnaest godina, koji im je svu raspoloživu blagodet tog označitelja ostavio u amanet.
Zbog toga, svako ko danas ekspresno želi da napakosti Popoviću zbog svega što mu se čini da ima veze s njim, odlazi u biblioteku Tijanićevog asortimana i pozajmljuje materijal koji mu se čini zgodnim, čime vraća vreme unazad i automatski potvrđuje tvrdnju Popovića i Đukanovića da kampanja koja se vodila od vremena Đinđića još uvek traje. Upravo to će učiniti Kurir, koji, u neznanju šta više da napiše o svojoj meti, 29. juna 2014. godine, devet dana nakon smene Rodoljuba Milovića, objavljuje reprint Tijanićevog teksta „Ukrštanje ćurana, mafije i gela za kosu!“ od 14. oktobra 2004. godine, pod obrazloženjem: „U skladu s poslednjim dešavanjima osećamo odgovornost prema našim čitaocima da objasnimo ko je Vladimir Beba Popović.“ Tako simbolička identifikacija koju je pokojni Aleksandar Tijanić, jedna od najsramnijih figura u istoriji srpskog političkog novinarstva, nametnuo u vezi s Popovićem, mora po svaku cenu da nastavi da živi, a njegov diskurs, sa svim živopisnim atributima i gadostima, da se makar veštački održava na aparatima za disanje, pa će više od deceniju nakon prvih napada na Popovića, kao pečurke posle kiše, neki novi tijanići ponovo početi da se dižu u Kuriru, Blicu, Vremenu, Danasu, Politici, NIN-u i ostalim listovima u kojima sede neki od najkorumpiranijih srpskih novinara današnjice.
