Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Kratak kurs iz istraživačkog novinarstva

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Pećanin uviđa da se koruptivni mehanizam u ovoj vrsti novinarstva, koje se konvencionalno naziva istraživačkim, ne ostvaruje dominantno na način što se novac daje za pisanje željenog sadržaja, nego obratno – zarad toga da se o kriminalcima i njihovim aktivnostima ne bi pisalo. U tom smislu neophodno je da organizacija istraživačkog novinarstva kompaniji ili pojedincu koji je meta i koji je obično imućan najavi ili izvede neku vrstu akcije na prepad, kojom se tom licu stavlja do znanja da se priprema članak, tj. istraživanje kompromitujuće po njega, gde kompromitujuće treba shvatiti u najširem značenju: ne samo kao ono što bi otkrilo evidentno kriminalne poslove pojedinca, grupe pojedinaca, povezanih lica ili privrednih društava, nego i ono što bi samo zbog načina na koji je napisano i predstavljeno moglo u tom smeru podići sumnje u vezi s određenim radnjama i samim tim naneti štetu pojedincu, čak i u slučaju da se ne radi nužno ni o kakvim kriminalnim aktivnostima. Tako se novinari u organizacijama koje podučava Dru Saliven uče zapravo ne profesionalno novinarskom, nego kompromitujućem stilu pisanja članaka. Prilikom pripreme teksta, ključnu fazu rada u jednom trenutku predstavlja zahtev novinara-istraživača da razgovara „nasamo“ s licem koje se smatra odgovornim u „istraživačkoj priči“, čime se licu-meti daje prostora za novčanu nagodbu koja bi sprečila objavljivanje priče, što stvara uslove za sukcesivno reketiranje. U nekoliko navrata, jedan od najiskusnijih sarajevskih urednika i novinara, Senad Pećanin, svedoči o tome da su njemu i njegovim saradnicima lica koja su kontaktirana radi izjave ili komentara povodom nekog skandala ili afere koja se otvorila, na osnovu iskustava s ovim uhodanim mehanizmom korupcije u novinarstvu već po automatizmu nudila „mito“, podrazumevajući da ih upravo zbog toga i zovu – kako prilog ne bi bio objavljen.

Automatizam je važio i u obrnutom slučaju, po kojem se za pisanje afirmativnog teksta o nekome iz poslovnog sveta podrazumeva da novinar traži posebnu nadoknadu, mimo plate koju inače prima. Ne zadugo nakon što je početkom 2006. godine u BH Danima objavio intervju s Vukom Hamovićem, PR lice kompanije EFT sa sedištem u Londonu prosledilo mu je imejl koji je dobilo od Salivena, u kojem ga ovaj sasvim rutinski pita koliko je Pećaninu plaćeno za taj intervju, iz čega se jasno vidi da za direktora CIN-a takav gest ne predstavlja nikakav presedan niti čudnu stvar, već sastavni deo načina rada. „Nisam optužio Dane: postavio sam pitanje na privatni mail EFT-ovog PR-a“, branio se posle neubedljivo Saliven. Ispostaviće se da je taj intervju u BH Danima direktoru CIN-a poremetio planove u vezi s Hamovićem, kojeg u to vreme već mesecima pokušava da uceni navodnim kompromitujućim detaljima iz poslovne biografije, ignorišući ponudu za odgovore u pisanoj formi na sva pitanja vezana za Hamovićev biznis i preteći mu objavljivanjem kompromitujućeg dosijea u bošnjačkim novinama, koji na kraju i objavljuje. Besan što ga je Pećanin omeo u lukrativnoj zamisli, a ujedno se na taj način sveteći i Hamoviću, Saliven potom lansira dezinformaciju u kojoj optužuje urednika BH Dana da je za intervju primio novac u iznosu od 25.000 konvertibilnih maraka i širi je među zaposlenima u USAID-u. „Ako američka Vlada, preko USAID-a, tipovima kao što je Sullivan, na ime pomoći u edukaciji novinara u BiH da 1.700.000 dolara, zar se treba čuditi što se na prste jedne ruke mogu prebrojati mediji i novinari u ovoj zemlji koji ne rade ’po tarifama’?“, komentarisao je Senad Pećanin.[1]

Posle osnivanja nekoliko organizacija po modelu sarajevskog CIN-a u drugim državama regiona ali i šire, Dru Saliven polako prepušta vodeće funkcije u tom telu ljudima u koje je u međuvremenu stekao poverenje i, da bi povezao sve novonastale organizacije, registruje matičnu ćeliju pod nazivom OCCRP, čiji je najpre direktor, a zatim glavni urednik. Time sva ostala tela postaju deo jedne iste organizovane „istraživačke“ mreže s jedinstvenom bazom podataka kojoj, pod pokroviteljstvom USAID-a, Irexa i Fonda za otvoreno društvo u raznim zemljama,[2] uzajamno pristupaju na način sličan na koji to čini i mreža BIRN sa svojim podružnicama nakon izdvajanja iz IWPR-a 2004. godine, i koja godinu dana kasnije svoju centralu takođe registruje u Sarajevu, gde po zakonu države Bosne i Hercegovine uopšte nije u obavezi da javnost izveštava o raspodeli primljenih novčanih sredstava, niti o svom troškovniku. Salivenov poverenik za prostor Srbije postaje Stevan Dojčinović, regrutovani student novinarstva, koji 2008. ekspresno postaje „istraživački novinar“ bez diplome, sredinom 2012. urednik ekvivalentne klon-organizacije Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), koji, mimo toga, piramidalno radi ono što je njegov mentor Saliven činio u prvoj fazi razgranjavanja mreže – podučava po raznim seminarima i letnjim školama druge kandidate kompromitujućem stilu pisanja članaka, bilo da ga za to angažuju OCCRP ili BIRN, i na tom mestu ostaje sve do početka 2015. godine. U svojoj knjizi Dojčinović navodi da mu najveći oslonac u novinarstvu pružaju Dru Saliven iz OCCRP-a i Vukašin Obradović iz NUNS-a, na koje se i ugleda.

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) usvaja iste metode rada o kojima je govorio Pećanin, razrađene još u CIN-u, pa je tako tokom 2014. godine od nekadašnjeg novinara Miroslava Bojčića za realizovanje priče o kršenju prava manjinskih akcionara prilikom kupovine Vode Vrnjci i o korupciji i zloupotrebama sudstva i regulatornih tela koja su u tom slučaju štitila biznismena Zvonka Gobeljića, vlasnika 75 odsto tih akcija, i da bi se pokrili troškovi pisanja traženo 30.000 evra, na šta ovaj nije pristao. Posle kritičkih reakcija na knjigu Šarić, koja predstavlja otvoreni izlog autorove korumpiranosti, bez ikakvih kontraargumenata i egzaktnih primera koji bi osporili takvu kritiku osim proglašavanja da se protiv njega vodi kampanja od strane „šarićevaca“ ili „Canetovih musketara“, u nameri da sanira posledice kontaminacije, Saliven blago udaljava Dojčinovića s mesta isturene figure u CINS-u, simbolično skrojene tako da na nju treba da se ugledaju budući studenti novinarstva kao na muški korelat Branke Stanković, da bi ga zatim izolovao kao urednika novoformirane mreže KRIK, napravljene po uzoru na sajt Antidot; ta mreža umesto ranije CINS-a, autoru sada služi za nastavak samopromocije i lansiranje „istraživačkih priča“ koje više neće imati nužne veze s tom organizacijom.[3]

Ovu mrežu potom počinju da popularizuju udružene konspiratorne snage poput medija N1, B92 i novinarke Suzane Trninić, Cenzolovke i ostalih medijskih ispostava, kao i političkih stranaka (pokret „Dosta je bilo“) koje i inače rade na aktualizaciji „istraživačkih priča“ sa sajtova BIRN-a i CINS-a (OCCRP-a). Za razliku od Srbije, u kojoj ga krijumčari Dojčinović, Salivanov uticaj u Crnoj Gori znatno je razvijeniji i institucionalizovan je preko organizacije MANS, pa tako poslednjih nekoliko godina OCCRP daje sebi za pravo da, nalik nekakvom kontrolnom telu Evropske unije, sastavlja saopštenja koja se odnose na unutrašnja pitanja Crne Gore, upućuje apele povodom određenih odluka njene vlade, što dalje logistikuju Vijesti, Dan i Monitor, praveći o OCCRP-u sliku u javnosti kao da je reč o nekakvoj relevantnoj kontrolnoj instituciji poput MMF-a, Svetske banke i sl. Zapanjujući je podatak da je MANS, koji ima zadatak da na crnogorskoj sceni podupire OCCRP kao politički faktor, tokom prve polovine 2014. godine u četiri meseca objavio čak šest stotina saopštenja.[4]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj