Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Ucenjivačka organizacija BIRN

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Da međunarodni službenici poput Andrisa Kesterisa, savetnika Evropske komisije, imaju važnu ulogu u favorizovanju određenih NVO organizacija svedoči i način na koji je dodeljen grant za projekat „Tranziciona pravda“, a koji je raspisan početkom 2014. godine. Pojedini novinari BIRN-a priznali su u neformalnom razgovoru da je ovaj grant bio unapred namenjen toj organizaciji, da je na jednoj od donatorskih večera sve bilo prethodno dogovoreno između Gordane Igrić i Kesterisa i da je konkurs raspisan samo forme radi, uprkos tome što je nosilac projekta već u startu bio poznat. Finansiranje portala Tranziciona pravda na naredne dve godine pripalo je BIRN-u, dok su se organizacije koje nisu znale za nepisano pravilo da nijedna druga NVO iz Srbije, Kosova ili BiH po pitanju medijskih tema pored BIRN-a nema nikakvih šansi, uzalud nadale i trudile da napišu što bolji projekat. Štaviše, rezultate konkursa koji su bili najavljeni za kraj maja Evropska komisija objavila je usred avgusta, u periodu godišnjih odmora, samo prosledivši odbijenice stotinama organizacija koje su aplicirale, bez ikakvog obaveštenja ko je grant dobio i po kom sistemu.[1]

Ovakav razvoj situacije upućuje na umešanost i ličnu korist pojedinaca iz evropskih institucija, njihovu koruptivnu vezu s mrežnom organizacijom BIRN, koja se, s druge strane, za lokalne potrebe predstavlja kao jedna sasvim obična organizacija u moru drugih, koja nema nikakvu političku moć, niti naročitu medijsku logistiku na prostoru Zapadnog Balkana, tj. zemalja koje su na putu članstva za Evropsku uniju. Budući da operiše samo u takvim zemljama, logično je da što duže prolongiranje statusa punopravne članice za ovu organizaciju predstavlja neizostavni uslov za neometani priliv donatorskog novca, pa ako treba i veštačko kreiranje afera u čijem epilogu treba da bude prikazano kako vlasti napadaju medije, da su organizacije poput BIRN-a večita žrtva i da zemlja koja se tako odnosi prema njima zasigurno nije spremna da postane deo zajednice evropskih naroda i njenih standarda. Tako se deklarativno zalaganje za evropski put Srbije ispod žita istovremeno pretvara u diskretno saplitanje koraka koji idu u tom smeru, pa zato u rezultatu, takve organizacije dovode sebe u rizik da ne budu ništa drugo nego politička poluga moći i kontrole onih centara koji ih dogovorno finansiraju.[2]

Sredinom 2013. godine Evropska komisija raspisala je konkurs za projekat „Građanski odgovor na klijentelizam u medijima“, za čijeg je nosioca određena NVO iz Zagreba Partnerstvo za društveni razvoj (PSD), sa dva potprojekta i podeljenim grantovima u septembru te godine – za po jednu organizaciju iz svake od država regije: u Crnoj Gori grant je dobio Institut za javnu politiku, a u Srbiji lokalni BIRN. Nakon konferencije „Riječ, slika i neprijatelj“, održane od 11. do 13. novembra, direktor Vijesti Željko Ivanović, koji za Popovića zbog iste piše da je „organizator, akter i inspirator prljave hajke na crnogorske nezavisne medije“, i da je „poznat i po tome što je ispred svoje NVO napao novinara i fotoreportera“ te redakcije, preko svoje prijateljice Gordane Igrić pokušava da izvrši pritisak na BIRN-ov ogranak u Srbiji koji vodi Dragana Žarković-Obradović, ćerka Dragoljuba Žarkovića iz Vremena, da iz protesta odbije da učestvuje u projektu samo zbog toga što je od svih organizacija u Crnoj Gori baš IJP dobio grant – pod obrazloženjem da učešće te organizacije narušava ugled čitavog projekta, kao i drugih organizacija koje prihvataju da rade s njom. Ivanović, dalje, budući da se nalazi u nekoj vrsti aranžmana sa BIRN-om na jednom drugom projektu, počinje da preti da će izdejstvovati da taj projekat propadne ako ga BIRN ne bude poslušao. Direktorka BIRN-ove filijale za Srbiju tada započinje pisanu korespondenciju sa PSD, nosiocem glavnog projekta iz Zagreba, i eufemizuje situaciju u kojoj je ucenjena, pokušavajući da nagovori nosioca projekta da poništi grant Institutu i dodeli ga nekoj drugoj organizaciji iz Crne Gore, na šta nosilac ne pristaje, ali predlaže kompromisno rešenje da u projekat uđe još jedna organizacija iz te države, što je zahtevalo pravljenje novog ugovora i raspisivanje novog konkursa.

Paralelno s tim, Željko Ivanović vrši pritisak na druge organizacije koje su izrazile zainteresovanost za prijavljivanje na konkurs da se ne prijave, pa tako i taj pokušaj izglađivanja „problema“ propada. U dva navrata Partnerstvo za društveni razvoj, decembra i januara, direktno se obraća nekolicini organizacija iz Crne Gore, među kojima su Centar za građansko obrazovanje, Institut alternativa i Građanska alijansa, ali su i one na kraju odbile da pristupe projektu zbog prisustva IJP. Za to vreme, Dragana Žarković-Obradović iz BIRN-a i dalje korespondira sa PSD, po Ivanovićevim instrukcijama pooštrava svoj zahtev i preti izlaskom iz projekta ukoliko nosilac ne izbaci Popovićev Institut. U jednom od pisama Dragana Žarković-Obradović iznosi stav da se bez Građanske alijanse (GA) i sličnih organizacija iz Crne Gore, a uz prisustvo IJP, „ugrožava reputacija čitavog projekta“ i istovremeno izražava razumevanje prema GA što nije pristala da učestvuje. Potom sledi zanimljiv deo kada direktorka navodi da su je brojni pojedinci iz samog BIRN-ovog establišmenta, koje ne želi da imenuje, kontaktirali i vršili na nju pritisak, dok je zvanična lista organizacija koje su joj se obratile i podržale izbacivanje Popovićevog Instituta više nego impozantna: Milka Tadić Mijović iz Monitora, Željko Ivanović iz Vijesti, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Institut za medijsku raznolikost u Londonu (Milica Pešić), Reporteri bez granica (Kristijan Mir), Odeljenje za medije OEBS-a (Dunja Mijatović), Centar za građansko obrazovanje (Daliborka Uljarević) i drugi pojedinci iz Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine. Navodi se da je apel protiv učešća Popovićevog Instituta prosleđen i zvaničnicima Evropske unije kao što su šef Odseka za civilno društvo, medije i istraživanja Evropske komisije Nikola Bertolini, tadašnji evropski komesar za proširenje Štefan File, kao i međunarodnim novinarskim udruženjima poput SEEMO, IPI, WAN-IFRA, EFJ i drugih. Direktorka BIRN-a Srbija zaključuje da se učešćem IJP daje legitimitet organizaciji „za koju važi da blisko sarađuje sa Vladom u kampanji protiv dela medija i civilnog sektora“ i izražava uverenje da IJP zbog toga „nema kredibilitet da se bavi delikatnim istraživanjima kao što su ona na temu političke i finansijske kontrole medija“.

Kako PSD nije pristao na ultimatum, BIRN 1. aprila 2014. godine napušta projekat, a šestomesečna kampanja koju je inicirao Ivanović završava se time što na novom konkursu mesto te organizacije zauzimaju Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) iz Srbije. Uredništvo dnevnika Vijesti pak, praveći se posve ludo i kao da nikakve veze nema sa čitavim događajem, u stilu klasične kartelske grupe koja traži osvetu za izložbu iz novembra 2013. godine, na kojoj su prikazane njene decenijske gadosti upućene Milu Đukanoviću i njegovoj familiji, koje idu čak i do pretnji ubistvom, objavljuje tekstove u kojima se BIRN, koji je Ivanović u ulozi medijsko-mafijaškog bosa ucenjivao, sada naziva „renomiranom organizacijom“. Tako 4. oktobra 2014. godine, povodom održane konferencije za novinare na kojoj je predstavljena prva publikacija proizašla iz rada svih organizacija na projektu, uključujući i IJP, što se pominje u svega jednoj rečenici pri kraju priloga, kivna zbog svog neuspeha, redakcija Vijesti falsifikuje čitavu vest, protiv svih normi novinarstva ponavlja sadržaje koji su bili aktuelni šest meseci ranije i na tom fonu postavlja naslov – „Niko neće sa Bebom Popovićem“, tendenciozno držeći svoje čitaoce u zabludi. Taj isti Željko Ivanović, poslušnik tajkuna Miodraga Perovića, samo nedelju dana pre ovakvog medijskog sadizma, 26. septembra, zajedno s Perovićem odlazi u Beograd na sastanak koji je organizovala Ambasada Australije, s ciljem da se pred predstavnicima stranih ambasada u Srbiji požali na teror nad „nezavisnim medijima“ u Crnoj Gori i predstavi Vladimira Popovića kao spin-doktora koji preko Pobjede, Informera CG i TV Pink M sprovodi brutalnu kampanju u ime premijera Đukanovića, čime „pokušava posijati strah i nametnuti jednoumlje, gdje će svaki kritički glas koji ukazuje na realne probleme društva biti ućutkan i onemogućen“; dakle, identično kao što to čine glasnogovornici antivučićevskih medija u Srbiji.[3]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj