IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: O jednoj naprasno opštepoznatoj stvari

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Večernje novosti će se u vremenu eha afere baviti zaštitom nove „žrtve“, Ane Vuković, koja u tekstu od 6. novembra 2003. godine pod naslovom „Ničega se ne bojim“ insinuira da je crnogorska vlast prati, prisluškuje i tajno fotografiše (slično kao što će to činiti Saša Janković u Srbiji krajem aprila 2015, ali i mnogi drugi), i koja će 6. oktobra 2005. godine u danilovgradskom Osnovnom sudu biti saslušana zbog sumnje da je kao istražni sudija u aferi S. Č. zloupotrebila službeni položaj. Vukotićeve novine, međutim, nisu bile jedine na prostoru Srbije koje su manipulisale ovom aferom po liniji kojom su to u Crnoj Gori činili Dan, Vijesti, Monitor, pomenute NVO, delovi policije, sudstva i tužilaštva; učestvovao je i dnevni list Blic Veselina Simonovića, dok se Žarkovićev nedeljnik Vreme početkom 2004. godine odlučio na jedan više nego nesvakidašnji potez. Kao što je u cilju što većeg odjeka afere u međunarodnoj javnosti i u Crnoj Gori odjednom preko OEBS-a i NVO regionalnih mreža trebalo popularizovati Anu Vuković, voditi je po seminarima u Sarajevo da predaje na temu ljudskih prava ili je u Vašingtonu predstavljati kao svetli primer borbe protiv trgovine ljudima, za sličnu namenu poslužio je i beogradski nedeljnik, koji u broju 679, od 8. januara 2004. godine, baš kada Vlada Crne Gore formira komisiju za istraživanje ovog slučaja, za ličnost godine proglašava nikog drugog nego Ljiljanu Raičević.

Nastavljajući tačno tamo gde je stalo godinu dana ranije, u broju 635, od 6. marta 2003. godine, kada je samo nepunih nedelju dana pre ubistva srpskog premijera na naslovnu stranu, jednu do druge, stavilo fotografije Đinđića kako sa štakom i nogom u gipsu silazi iz aviona i Đukanovića s ortopedskom kragnom oko vrata, uz natpis „Temelji nove države“ – Vreme objavljuje ispovest izvršne direktorke podgoričke NVO Sigurna ženska kuća pod naslovom „Demontiranje patrijarhalne države“. U ovom tekstu se tek mestimično pominje afera s Moldavkom, ali dovoljno da se na Crnu Goru prilepi i etiketa države u kojoj vladaju prostitucija i trgovina ljudima, baš kao što je to Stevan Dojčinović u svojoj knjizi učinio kada je čitavu naciju proglasio, nazivajući tako jedno od svojih poglavlja – sigurnim rajem za kriminalce.[1] Ipak, direktna propaganda čitavog slučaja, koja je kao siže namenjena nedovoljno upućenim čitaocima u Srbiji, vrši se u drugom tekstu iz istog broja, pod nazivom „Odbrana javnog interesa“, čiji uvodnik glasi: „Afera trgovine ljudima potresla je Crnu Goru najviše zahvaljujući Ljiljani Raičević koja je hrabro slučaj gurala u javnost“. Premda bi se, na prvi pogled, moglo očekivati da s ovakvim predubeđenjem i manipulativnom rešenošću nastupi novinar dopisnik iz krugova crnogorskih antivladinih medija, autor ovog teksta je pak Slobodan Georgijev, budući programski koordinator BIRN-a za Srbiju, isto ono lice koje u periodu od kada je Aleksandar Vučić postao premijer Srbije dobija isturenu ulogu u fabrikovanju medijskih afera – po uzoru na ličnosti na koje se ugledalo još pre desetak godina.

Ovaj podoficir Gordane Igrić i Dragane Nikolić Solomon za vezu centrale sa Srbijom koautor je teksta objavljenog 27. marta 2014. godine u nedeljniku Vreme i na sajtu Javno.rs, koji je projekat BIRN-a, pod nazivom „Marketinške zvezde na političkom polju“ („Oglašavanje kao privatni posao vlasti“), istog onog na koji će se neformalno pozivati Kristijan Mir iz Reportera bez granica u odgovoru Johanesu Hanu i čiji je uvodnik takođe veoma simptomatičan. U njemu stoji sledeća tvrdnja: „Stranka Aleksandra Vučića, preko visokog partijskog funkcionera Gorana Veselinovića, ušla je u prostor medijskog oglašavanja nakon dolaska na vlast 2012. godine, potiskujući demokrate koji su suvereno vladali ovim tržištem, saznaje BIRN.“ Kada se pogleda šta on sadrži i na osnovu čega se ispostavlja, uočava se da se „saznanje BIRN-a“ zapravo sastoji iz specifičnog odnosa dva naporedna stava: jedan (glavni) stav se iznosi na osnovu drugog (pomoćni) koji služi da u potpunosti opiše i bliže odredi (čak se i kopula nalazi u tom stavu) onaj prvi zaključkom da stranka Aleksandra Vučića suvereno vlada tržištem medijskog oglašavanja. Treba zapaziti, međutim, da taj pomoćni stav u celokupnoj tvrdnji, da bi ona uopšte bila moguća, mora poneti odjednom ulogu opštepoznate činjenice – da su pre naprednjaka „demokrate suvereno vladali ovim tržištem“.

Pitanje svih pitanja zato glasi: Kada je u međuvremenu ta „činjenica“, koja se ovim tekstom tek onako uzgred iznosi, u javnosti postala opštepoznata i za BIRN neupitna kada ni ta organizacija, niti ijedan medij sa kojim BIRN sarađuje, pa ni medij sa kojim NUNS sarađuje, u periodu potpune vlasti Demokratske stranke od 2008. do 2012. godine nijednom nisu izneli takav podatak, niti su se uopšte bavili temom medijske kontrole posredstvom oglašavačkih agencija?[2] U kojoj je funkciji ona morala da se nađe da bi uopšte mogla da bude obelodanjena i da iz svog kripto-statusa za tren oka, onako na kvarno, radikalno sklizne u ključnu premisu zaključka? Da li je to BIRN saznao dve stvari istovremeno, ili je jednu krio punih šest godina sve dok mu se nije pružila prilika da na osnovu nje „otkrije“ onu drugu? I najzad, nije li ova organizacija, baš kao i NUNS, koji je imao poseban zadatak kada je ovaj tekst u pitanju, ovakvim krijumčarenjem „opštepoznate činjenice“ drastično rizikovala da na videlo ne ispliva njena sopstvena umešanost, te kakva je uveravanja mogla dobiti da će se po objavljivanju teksta taj rizik svesti na prihvatljivu meru?

Nakon što je u Politici 13. juna 2014. godine objavljen autorski tekst koji skreće pažnju na to da BIRN nijednom u toku vladavine Demokratske stranke nije pisao o koncentraciji moći i političkim pritiscima i da sada naprasno koristi taj motiv samo da bi napao vladu Aleksandra Vučića, ova organizacija je na svom Fejsbuk profilu između ostalog napisala: „BIRN je na istraživanju radio od novembra 2013. godine pokušavajući da dokaže ono što svi znaju i o čemu niko ne želi javno da govori: da su ljudi iz okruženja Aleksandra Vučića preko agencija za kupovinu medijskog oglasnog prostora ’zagospodarili’ medijima u Srbiji, preuzimajući ranije uspostavljene modele. Temom političke kontrole nad medijima BIRN Srbija bavio se i za vreme vladavine Demokratske stranke, o čemu možete čitati na našem portalu.“ Međutim, link do stranice na sajtu Javno.rs, koji je BIRN postavio kao dokaz, ne sadrži nijedan tekst koji bi datirao iz vremena vlasti DS, i sve do pomenutog teksta nema nikakvih rezultata u pretrazi za firme kao što su Dajrekt medija, Multikom ili neke druge. Na internetu se mogu pronaći još dva BIRN-ova rada koji se bave sličnim temama, ali se ni u njima ne pominju ove firme niti njihovi vlasnici, a to su radovi „Izveštaj o finansiranju medija iz budžeta lokalnih samouprava“, koji je BIRN uradio za potrebe Medijske koalicije koju čine ANEM, NUNS, UNS, Lokal pres i NDNV, kao i „Prikrivena kontrola – ugrožavanje medija u Srbiji“, koji se oslanja na prvi i bavi pitanjima subvencija u medijima. Prvi rad objavljen je septembra 2012, a drugi krajem 2013. godine, u saradnji sa Centrom za međunarodnu medijsku pomoć (CIMA) iz Vašingtona, ispod kojeg je potpisan Don Podesta iz Podesta lobističke grupe, već tada angažovane od strane tajkuna Miroslava Miškovića za potrebe diskreditacije vlasti u Beogradu. Licemerje i neprofesionalnost BIRN-a su prvoklasni: objašnjenje da je obelodanjeno „ono što svi znaju i o čemu niko ne želi javno da govori“ (time su i negiranja urednika medija već dokazi za suprotno) očigledno nije važilo punih šest godina unazad, jer tada o tome, kada je reč o Demokratskoj stranci, valjda, još niko ništa nije znao.

Ono što se pune četiri godine nalazilo u statusu najstrože čuvane tajne, dakle, konačno je u ovim esnafskim krugovima dobilo utilitarističko odobrenje da bude otkriveno, bez obzira na to što uključuje i saučesništvo u ćutanju i odgovornost svih pobrojanih aktera – ali samo pod uslovom da se sada kao činjenica iskoristi za napad na vladajuću stranku i premijera lično, i to na način što će se kroz ceo tekst praviti paralele u odnosu na demokrate i tako juriti veza da naprednjaci u suštini rade isto što i oni pre njih. Tako će osvedočena nedela u naznačenom periodu poslužiti po automatizmu čak i kao dokaz, ili makar insinuacija za one stvari koje nakon smene vlasti 2012. godine BIRN, u stvari, nije uspeo da dokaže. U tome se sastoji i čitava, polufiktivna konstrukcija ovog teksta: najpre se navode nabacane i nepotkrepljene optužbe, da bi se potom krenulo u elaboraciju navodnih dokaza za „pritisak i kontrolu medija“ kroz istorijat od 2003. do 2012. godine, gde se s vremenom konstatuju izdvajanje i dominacija firme Dajrekt medija u vlasništvu Dragana Đilasa i nekoliko agencija u vlasništvu Srđana Šapera, kao što su Univerzal medija i Meken Erikson, obojice visokih funkcionera DS, sve dok prvi nije postao toliko dominantan (nakon pozicioniranja na mestu gradonačelnika Beograda) da je drugi 2010. godine morao da pristupi konkurentnom pulu, čime je uspostavljen monopol jedne jedine firme koja distribuira oglase i reklame privrednih društava u sredstvima javnog informisanja.[3] Još četiri godine BIRN neće brinuti takav podatak, niti će ova organizacija istraživati o očiglednoj koncentraciji moći, kontrole i kapitala u sferi oglašavanja. Kada BIRN, dakle, dobija zeleno svetlo da piše o tome? Šta se u međuvremenu promenilo i zašto BIRN-u nije bilo u interesu da se ranije bavi ovom temom?

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

O nemuštosti i uopšte vrsti diskursa kojim se Ljiljana Raičević u ovom tekstu povodom afere iz 2002. godine pretežno služi najbolje svedoči, možda, sledeći pasus: „Kad je počelo ispitivanje u policiji, S. Č. je htjela da razgovara samo sa jednim policajcem [Milanom Paunovićem, prim. aut.], jer je po njegovom izrazu lica zaključila da je on dobar. Kad je poveo na prepoznavanje mjesta, obećao je da je za dva sata vraća, i mi smo ga molile da to ispoštuje. Ona je sa strahom izašla iz skloništa, ali kad je on doveo poslije dva sata, poslije toga je ona nekoliko puta ponavljala ’vratio me na vrijeme’.“ ↑
Prvi zvanični sadržaji koji su nagoveštavali kontrolu medija preko firmi koje su u vlasništvu Dragana Đilasa i Srđana Šapera pojavili su se u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije, 2011. godine, ali je on u javnosti nipodaštavan, a mediji o njegovom sadržaju gotovo nisu ni pisali. Interesantno je da su se u narednom izveštaju ovog tela, iz 2015. godine, našli samo prekopirani navodi iz BIRN-ovog teksta na način na koji je to u njemu predstavljeno i nikakve druge informacije mimo toga. ↑
O Đilasu i Šaperu iz vremena petooktobarskih promena Čedomir Jovanović piše: „Postalo je jasno da DOS nema sposobnost da marketinški organizovano nastupi zbog toga što nema dovoljno iskusnih ljudi u tom poslu. Istovremeno, Bebina marketinška agencija Spektra bila je jedina firma koja je htela da radi za nas. Današnji frontmeni DS-a Srđan Šaper i Dragan Đilas na tako nešto nisu ni pomišljali. Đilas je odbio da radi kampanju za Otpor. Šaper je kao pouzdani partner SPS-a i JUL-a tada radio kampanju za policiju Vlajka Stojiljkovića, da bi u Parizu, posle petog oktobra, trošeći stotine hiljada donatorskih dolara organizovao spektakularnu promociju Srbije u kapeli Sorbonskog univerziteta. Pretpostavljam da je sve to bila presudna referenca da im Koštunica poveri svoju predsedničku kampanju 2002. godine. To mi izgleda logično – zašto ne bi preuzeo Miloševićeve propagandiste, kada je već preuzeo Miloševićevu politiku. Ne bih komentarisao podatak da su posle Miloševića i Koštunice, upravo oni postali konceptualisti Borisa Tadića. Mada, iz iskustva znam da je i to logično“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 19). ↑