Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Danas udara na Đinđića

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Nezadovoljan što se sindikat Politike sredinom oktobra 2000. godine pobunio protiv namere dela DOS-a da se nekadašnji kurir i arhivar u toj kući postavi za direktora, Aleksandar Tijanić optužuje Zorana Đinđića i ljude oko njega da su direktno sprečili njegovo imenovanje, umesto činjenicu da ne ispunjava kvalifikacije za to mesto jer raspolaže samo četvrtim stepenom stručne spreme (završio Gimnaziju u Prištini).[1] Zbog toga nedelju dana nakon 5. oktobra počinje putem medija da se sveti uglavnom tako što „upozorava“ novoizabranog predsednika SRJ Vojislava Koštunicu na opasnost od strahovlade koju planira da uvede Đinđić, nazivajući njega i Čedomira Jovanovića Malim, odnosno Mikro Slobom i agitujući za raspad DOS-a podelom na one „moralne“ i „nemoralne“, slično kao što Blic i Kurir danas, s jedne strane, prave podele napadajući Tomislava Nikolića kao retrogradnu, „rusofilsku“ stranu vlasti, koja juri ka Putinu, ili Informer, s druge, koji Zoranu Mihajlović tretira kao evrofanatika, kao konkurenciju koja konstantno podriva Vučićevo liderstvo – u pokušaju da na taj način razblaži evropsku orijentaciju Vlade, radeći to sasvim smišljeno, jer se taj tabloid percipira kao provladin i preovlađuje mišljenje da prilozi u njemu ne mogu biti objavljeni bez Vučićevog odobrenja, što opet treba da rezultira nekom segregacijom.

Pored toga što to već čini u banjalučkim Nezavisnim, Grujica Spasović, tadašnji glavni i odgovorni urednik Danasa, pruža Tijaniću mogućnost da tekstom „Kad je apetit veći od razuma“ 28. oktobra 2000. godine takvo medijsko propovedništvo raširi i u tom listu: „Ako Koštunica u roku od trideset dana ne raskine neprirodni pakt sa Đinđićem, po cenu raspada DOS-a, ’demokratska revolucija’ u Srbiji predstavljaće uskoro samo naprasnu promenu oblika bezvlašća a sam Koštunica englesku kraljicu muškog roda!? [...] U državi gde hiperaktivni Mali Sloba ima glavnu reč – javni poslovi i dalje će se voditi u ličnu korist: mediji će služiti samo da njegovo mišljenje propovednički pretvaraju u verovanje. [...] Ali, šta ćemo sa Srbijom? Šta ćemo sa Srbijom koja, vođena od ljudi čiji su apetiti veći od razuma a sujeta jača od opšteg interesa, samo menja dekor ropstva? [...] Dakle, moja poruka Koštunici – ako Đinđić uradi samo ono za šta je sposoban i samo ono na šta je spreman, Srbiji nema spasa! A ni tebi! Sad biraj mesto, vreme i način. Ili čekaj. Možda ja grešim; To bi mi bilo sefte.“[2] Da stvar bude još indikativnija, Danas je ovaj tekst svojevoljno preneo iz Nezavisnih, gde je dan ranije objavljen pod naslovom „Koštunica protiv Đinđića: što pre to bolje“. Ubrzo posle toga, to o čemu Svetomir Marjanović, Aleksandar Rodić ili Dragan J. Vučićević danas mogu samo da sanjaju, Aleksandar Tijanić će ostvariti – postaće savetnik za medije u kabinetu čoveka sa većinskom podrškom glasača u državi.[3]

Njegovu nameru prozrela je tada Vesna Pešić, koja mu je 31. oktobra u tekstu „Crni oblaci, opet“ odgovorila rečima koje bi nakon četrnaest godina ironijom sudbine mogle u potpunosti da se primene upravo na njoj: „Možda bi bilo najtačnije ako kažem da će novo vreme biti zaista novo ako se pravi razlika između kritike i napada. Kritika je zaista dobrodošla, ona je deo definicije demokratskog društva, ali to nisu pljuvačina i mržnja. [...] Sve me ovo podseća na ’Vojko i Savle’ samo je autor poznat. [...] Ali eto, čovek zna da je sve to farsa i da se uveliko sprema da glava sa ramena padne. I sve se nastavlja po starom. Velikog Slobu nasleđuje Mali Sloba.“ Motiv ’Vojko i Savle’ vrlo često se koristi kao stereotip (što i ovde čini Vesna Pešić), a potiče od istoimene nepotpisane humoreske s početka 1987. godine, koja se odnosila na akademika dr Pavla Savića i španskog borca dr Gojka Nikoliša, a u kojoj se koristi materijal iz Beogradske službe Državne bezbednosti radi njihove diskreditacije. Posle objave teksta izbila je afera, političari koji su stajali iza njega su se izvukli, a svu odgovornost na sebe morao je da preuzme tadašnji načelnik Uprave Dušan Stupar.[4] U stereotipnoj upotrebi ovog motiva dolazi i do zloupotrebe koju je tokom 2014. godine u odsustvu trezvenosti načinio i Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, pokušavajući da se odbrani od teksta u kojem su korištene samo već prethodno objavljene informacije u medijima u vezi sa istoričarkom Brankom Prpom, koje je iznela Jelena Ćuruvija u intervjuu za Reviju 92, februara 2007. godine, a preneo ih Kurir. Ćerka ubijenog novinara nije se oglašavala povodom hajke koju je NUNS vodio nakon objavljivanja teksta iz 2014. godine, zbog održavanja ionako nestabilne trudnoće. Drugi razlog bio je taj što je procenjeno da to ne bi bilo ni poslovno mudro, s obzirom na to da se donatori i finansijeri Fondacije „Slavko Ćuruvija“, te sajta Cenzolovka i NUNS-a praktično poklapaju.

Tijanić kao osoba koja svoje bezočne napade brani tako što i najbezazlenije odgovore hiperbolizuje i prikazuje kao pretnju po sebe i svoj život (što su NUNS, Miloš Vasić, Dragoljub Žarković, Dragoljub Petrović i mnogi drugi preuzeli kao manir), ponovo se oglasio u Danasu 2. novembra 2000. godine: „Ali, skrećući temu na moj grešni lik Pešićeva, kao negovateljica Đinđića, skreće fokus sa njegovih prljavih pampers-pelena, skriva pokušaj da se kidnapuje nacionalni bunt Srba i da se predstavi samo kao rezultat neverovatne sposobnosti opozicionih stranaka te maskira činjenicu da unutar pobednika postoji jaka težnja da se, u novom startu, srpsko novinarstvo osedla, zauzda i istimari.“ Jedna od fraza svojstvenih Tijaniću koje je koristio radi omalovažavanja, vređanja i izrugivanja drugih jeste i ova o „pampers-pelenama“; najpre ju je koristio u vezi sa Đinđićem, a potom i kad je reč o Vladimiru Popoviću, gde je vezu bilo moguće i metonimički uspostaviti asocijacijom na reč ’beba’. Fraza je najčešće korišćena u smislu od bukvalnog analnog uneređivanja i nekontrole sfinktera usled straha od otkrivanja određenih radnji (šverc duvana, nafte, droge, pritisak na medije), pa do simbolike laži i laganja uopšte kakvo se u govoru izjednačava sa „sranjem“ zbog kojeg je neophodno promeniti pelene. Zoran Živković, predsednik Nove stranke i narodni poslanik, preuzeće ovu frazu 2014. godine kao svojevrstan omaž Tijaniću i njom na Tviteru vređati Popovića, a njegove saradnike nazivati „onim što smrdi u Bebinim pelenama“. Za tog istog Živkovića, onog trenutka kada je postao premijer, 8. maja 2003. godine u NIN-u Tijanić je pak napisao da „pred ogledalom satima vežba da konkavno istakne oči, kao da je urokljiv ili ima Bazedovljevu bolest“, što je još jedna od fraza koju je koristio u iste svrhe.

Ovde se kao očita pokazuje gotovo zastrašujuća činjenica – kada je reč o novinarskom ponašanju čoveka koji je uz pomoć Vojislava Koštunice svoju nedosanjanu ambiciju da postane direktor Politike zamenio mestom direktora RTS-a marta 2004. godine – da se svi napadi Aleksandra Tijanića na Đinđića i njegove saradnike koji se tiču kontrole i ugrožavanja slobode medija, temelje samo na tome što nije mogao da dobije poziciju koju je želeo, pa mu je lakše bilo da to tumači kao uplitanje vlasti nego kao posledicu okolnosti da nije imao završen fakultet i da ga zaposleni zbog njegovih ponosno isticanih osobina nisu želeli. Da li je, dakle, moguće da je sve što će se medijski etablirati i godinama zatim koristiti krenulo iz varnice sasvim prizemne, lične sujete jednog pojedinca? Nije li baš na taj benefit računao Koštunica kada ga je postavio za svog savetnika, rezonujući po principu: nema veće koristi do od čoveka koji ima ličnih razloga da mrzi mog neprijatelja? Odgovor koji je u Danasu objavljen pod ublaženim nazivom „Večito proleće, ponovo“ sutradan će, 3. novembra, u Nezavisnim izaći kao „Ko je gori? Mali Sloba ili ja?“, samo dvadesetak dana pre teksta „Zašto Koštunica neće preživeti Đinđića“, u kojem se premijer Srbije i njegovi saradnici već porede sa Gestapom i insinuiraju njihove navodne švercerske radnje.[5]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj