Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Statističari sa Cenzolovke

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Obrazac dodele nagrada se ponavlja i 5. maja 2015. godine; u kategoriji štampanih medija NUNS-ovu nagradu ponovo odnosi BIRN-ov ataše za Srbiju Slobodan Georgijev, tekstom „Otkrivena tajna ministarskog sefa“ od 7. avgusta 2014, takođe objavljenim u Vremenu. Vrednost ovog teksta se na sličan način falsifikuje prikrivanjem činjenice da je u radu, na osnovu ilegalno dobijenih dokumenata iz tadašnjeg Ministarstva privrede u januaru 2014. godine, analizirana jedna od ranijih verzija nacrta ugovora između Vlade Srbije i privatne kompanije Etihad, koja se bitno razlikuje od finalne, a koja je, uprkos tome, u brojnim medijima predstavljena kao autentičan „ugovor sa Etihadom“.[1] Zašto je onda zapravo nagrađen ovaj tekst – zbog onoga što u njemu stoji (analiza neodgovarajućeg, zastarelog dokumenta), ili pak zato što je njime ostvaren prethodno zacrtani cilj; inicirana kampanja o navodno loše sklopljenom ugovoru koji ide na štetu države i građana Srbije (sličan motiv kao i u tekstu o kopu Tamnava) a u korist firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (isto kao u tekstu o strujomerima), kako su to tvrdili i Saša Radulović, Miša Brkić ili Mijat Lakićević, još jedan član Izvršnog odbora NUNS-a? Preostale dve nagrade otišle su u ruke Adamu Santovcu, novinaru antivladine televizije N1 i nekadašnjem novinaru PG Mreže Lile Radonjić, kuće koja je producirala emisije Utisak nedelje i Evronet, za prilog koji korporativnu neodgovornost privatne kompanije Farmakom Miroslava Bogićevića, tajkuna bliskog Demokratskoj stranci, nakon poplava u Krupnju, pokušava da svali na Vladu Srbije, i ponovo dvoma novinarima iz CINS-a – Milici Stojanović i Perici Gunjiću – za serijal tekstova takođe o poplavama, sa istim ciljem da se prirodna nepogoda katastrofalnih razmera u nedostatku jačih sadržaja iskoristi za „kritiku vlasti“ i na taj način novinarski profitira.[2]

Perica Gunjić, koji je istovremeno i urednik sajta Cenzolovka, poznatiji je ipak po jednom drugom prilogu, objavljenom na istom sajtu 29. decembra 2014. pod naslovom „Godina ljubavi“. Ovaj tekst predstavljen je kao istraživanje čiji je predmet broj naslovnih strana u štampanim medijima koje je Aleksandar Vučić dobio u toku 2014. godine, a njegov glavni rezultat izražen je sledećom rečenicom: „Dnevne novine su neverovatnih 877 puta stavile premijera Aleksandra Vučića na naslovnu stranu tokom 2014. Od toga, tek 6 (šest) puta u negativnom kontekstu. Novak Đoković, Svetlana Ražnatović, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić zajedno imaju manje naslovnih od Vučića.“ Ova je činjenica autoru dovoljna da izvuče zaključak da su mediji pod većinskom kontrolom premijera, da su pod velikim uticajem autocenzure (ili cenzure) i da se postavljaju potpuno snishodljivo prema premijeru, odakle i ideja za naslov. Međutim, i letimičan pogled na tekst i njegovu metodologiju „istraživanja“ dovoljan je da se ustanovi da je reč o jednoj običnoj podvali, koja je još jednom namenjena ne tome da se analizira njen sadržaj i utvrdi da li se na osnovu priloženih podataka zaista može izvući zaključak kakav je autor izvukao, nego da se po unapred utvrđenoj zamisli podaci interpretiraju tako da to odgovara tačno određenoj interesnoj grupi koju afirmiše i okuplja Cenzolovka, tzv. sajt o slobodi medija pod pokroviteljstvom Fondacije „Slavko Ćuruvija“.

Zamisao teksta svodi se na to da se u određenoj meri oponašaju analize koje je do trenutka njegovog objavljivanja sprovodio isključivo medijski arhiv Ebart i njegov direktor Velimir Ćurgus-Kazimir, od kojih su najpoznatije analiza tekstova u kontekstu medijskih napada na Zorana Đinđića od 2001. do 2003. godine, objavljena u dva navrata – 2003. i 2009, kao i slična analiza za teren Crne Gore u vezi s Milom Đukanovićem, objavljena 2013. godine, ali i da se isti metod radi željene interpretacije falsifikuje i nestručno interpretira. Ovo je ostvareno na najmanje tri načina; prvo i najbitnije, iz „istraživanja“ je tendenciozno izostavljena kategorija neutralnih naslova, što predstavlja najbitniju i najdominantniju kategoriju u svim Ebartovim analizama. Neutralan naslov predstavlja aproksimativni referent u odnosu na koji se određuju preostale dve kategorije naslova: pozitivan i negativan. Zašto Gunjić izostavlja ovu kategoriju ako ne postoji nijedno Ebartovo istraživanje koje ne poštuje ovaj tripartitni princip, jasno je iz same formulacije rezultata njegovog priloga: ako se ne kaže ništa više od toga da od 877 naslova ima samo šest negativnih, čitalac će vrlo lako zaključiti da su svi ostali naslovi pozitivni, što je i bio autorov cilj. Budući da je udeo neutralnih tekstova u Ebartovim istraživanjima obično veoma visok (90–95%), jasno je da bi to u bitnom narušilo bombastičnost i senzacionalnost zaključka koji je izveo Gunjić i ne bi ni izbliza delovalo toliko alarmantno, a ni medijski isplativo, što nikako nije dolazilo u obzir. Takođe, iz ovakvog manipulativnog postupka autora teksta nameće se nekoliko pitanja i o njemu samom kao novinaru: Ukoliko Perica Gunjić već ne pravi razliku između neutralnih i pozitivnih naslova, što je uslov da bi se ovakvo istraživanje uopšte izvelo, da li to govori i o tome da kao novinar nije u stanju da je napravi, i to posebno zato što je reč o Vučiću, ili da to jednostavno ne želi iz praktičnih razloga? Drugim rečima, da li to znači da urednik CINS-a neutralne naslove o premijeru Srbije već same po sebi lično percipira kao udvoričke i da mu se sopstvena negativna ostrašćenost i mržnja, baš kao i njegovom kolegi, izvršnom uredniku sajta Zoranu B. Nikoliću, na ovaj način sveti da svaki tekst pretvara u čistu smejuriju sa aspekta profesionalnosti?

Drugo, izostavljen je i referent u odnosu na sam broj naslova koje je ponela najpopularnija politička ličnost, pa se iz „istraživanja“ ne vidi da li je vrednost od 877 naslova visoka, niska ili možda uobičajena u odnosu na neku od ranijih godina ili neku drugu blisko popularnu ličnost u vremenu u kojem je ona bila na mestu premijera ili predsednika države (npr. Boris Tadić u periodu od 2008. do 2012. ili Ivica Dačić u 2013. godini i sl.). Bez toga, podatak od 877 naslova za godinu dana kontekstualno ostaje nedovoljno precizan i još uvek ne pruža pouzdanu interpretaciju, dok, s druge strane, njegovo poređenje s brojem nekih drugih aktera u istoj godini opet nije merodavno za zaključak koji je autor izveo – da mediji iz nekog posebnog razloga, koji se ne može objasniti drugačije nego intervencijom na njihov nominalan rad, izrazito favorizuju Aleksandra Vučića. Poređenje s akterima kao što su Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Novak Đoković i Svetlana Ražnatović može upućivati samo na odnos involviranosti u svakodnevne događaje i govori pre svega o učestalim aktivnostima premijera, a ne nužno i o njegovom tendencioznom favorizovanju.

Treće, podatak da je Vučić u proseku bio 2,4 puta na naslovnim stranama u toku godine statistički je besmislen i neistinit za ovo „istraživanje“; broj koji je dobijen prostom operacijom deljenja broja 877 sa 365 ne može se uzeti kao prosek, jer uopšte ne uračunava prirodu pojave koja se razmatra, niti se obazire na adekvatnu metodologiju rada koje ovakvo istraživanje zahteva. Tako je činjenica da je istraživanjem obuhvaćeno 10 novina izuzeta iz računice proseka s ciljem da se pojam gustine objavljivanja naslovnih strana sasvim zametne, iako bitno menja rezultate prosečne učestalosti, jer je ovde reč o statističkom fenomenu u kojem gustina ipak ima presudnu ulogu. Naslovne strane većinom reprezentuju događaj pretvoren u vest koja je objavljena određenog dana, a koju zatim, zbog važnosti a ne zbog favorizovanja, prenose i ostali mediji, stavljajući je u ovom ili onom obliku na naslovnu stranu. To znači da merilo učestalosti naslovnih strana najčešće važi u ovakvim mestimičnim, grupnim gustinama, a ne u ravnomernom, svakodnevnom režimu rada, što znatno usložnjava formulu za dobijanje prosečnog broja naslovnih strana u godinu dana, o čemu Gunjić takođe ne vodi računa, kao da mu je potpuno stran novinarski posao.

Uprkos tome, prevarantski tekst, koji je tu da nanese štetu, zloupotrebi podatke medijskog arhiva Ebart i iskoristi kredibilitet njegovog direktora Ćurgusa u određenim esnafskim krugovima,[3] služi Vukašinu Obradoviću, Draganu Janjiću[4] i ostalima iz NUNS-a, Saši Iliću, još jednom filologu sa Peščanika priučenom da regionalno politizira – kao ključan dokaz o servilnosti medija, koji će koristiti svaku priliku, javne nastupe na konferencijama i tribinama da skrenu pažnju na taj, kao i na tekst BIRN-a koji za temu ima poslove oglašavanja u sferi medija. Ova dva teksta u paketu postaju ključno oružje u rukama propagatora koje će se predočiti međunarodnim organizacijama i udruženjima poput Reportera bez granica, Amnesty International, SEEMO,[5] Međunarodnoj federaciji novinara (IFJ), koje, što imejlovima što direktnom komunikacijom, alarmira Gordana Igrić, dok njeni formalni i neformalni pomoćnici i saradnici to čine preko društvenih mreža. Mediji B92, N1, RTV, Danas, Vreme i sl. prenose Gunjićev tekst kao senzacionalnu vest, dok na Badnje veče, 6. januara 2015. godine, nekadašnji novinar B92 Jugoslav Ćosić u emisiji Pressing na TV N1, čije bezmalo svako izdanje služi za vređanje i diskreditaciju Vučićeve vlasti, pa makar to bilo i u meri degutantnoj za samog voditelja, bezrezervno iznosi brojku od 877 i „svega“ šest negativnih naslova u prilog tezi svoje gošće Olje Bećković o katastrofalnom stanju u medijima u Srbiji, koji su u milosti i nemilosti premijera.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj