Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Zoran B. Nikolić vaskrsao iz mrtvih

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Među „dokazima“ koje je Johanesu Hanu u svom pismu predočila Evropska federacija novinara (EFJ) našlo se još jedno „istraživanje“ u formi ankete koju je uradila Cenzolovka i na svom sajtu tokom februara 2015. godine objavila u vidu serije tekstova pod nazivom „Cenzura iznutra“ autora Zorana B. Nikolića. Propagandni cilj ove ankete izražen je takođe odmah na početku, a to je da se pokaže da je „sistematsko filtriranje tema, koje je počelo dok je Tadić bio na vlasti, pod Vučićem metastaziralo“, gde se, nakon što je za to vrata otvorio BIRN, opet usput provuklo „opšte mesto“ o kontroli medija u vreme bivšeg režima. Naime, Cenzolovka je na adresu 47 „slučajno izabranih novinara“ (nije objašnjeno na koji način su slučajno slati upitnici na konkretne adrese novinara) uputila formulare s pitanjima vezanim za „cenzuru i autocenzuru“, od čega je svega 16 njih odgovorilo, a od njih samo dva tvrdila da nikada nisu trpela „nikakav otvoreni pritisak“. Od materijala preostalih 14 novinara napravljen je feljton od čak pet delova, katkad opremljenih slikama Aleksandra Vučića iako se u samom tekstu premijer Srbije nigde decidno i ne pominje.

Umesto da predoči ove detalje, EFJ je prene la Johanesu Hanu da je „90% novinara koji su dali svoje odgovore u nedavno sprovedenoj anketi reklo da su cenzura i autocenzura prisutne u srpskim medijima“, prećutkujući o koliko je novinara tačno reč, tj. na kom uzorku je istraživanje rađeno, računajući tako procentualni udeo od 14 novinara u odnosu na ukupnih 16 (što nije 90% nego 87,5% ili svega 29,8% u odnosu na ukupan broj poslatih upitnika). Bez obzira na to da li je ovaj način manipulacije delo samog EFJ-a ili pak nekog od njihovih izvora, među kojima su navedeni NUNS, UNS i Sindikat novinara Srbije (SINOS), i ovde je, baš kao i u prethodnom primeru, očigledna tendencija da je bolje da konzument, u ovom slučaju komesar za proširenje, to pročita u obliku koji deluje što katastrofičnije. Neodazivanje preostalog 31 novinara na pozive izvršni urednik Cenzolovke Zoran B. Nikolić protumačio je samo kao dokaz straha da se čak i „anonimno“ govori na temu ovog fingiranog istraživanja.

Takođe, „cenzura i autocenzura“ na način prikazan u feljtonu upotrebljeni su kako bi se potpuno dezavuisalo načelo autonomnosti uredničke politike i nezavisnosti odluke urednika određenog medija, pa je tako svako nezadovoljstvo novinara zbog toga što im je od strane urednika (iz razloga koji se najčešće ne navode) nekada bio odbijen tekst ili određena tema potpalo pod dokaz represije unutar samih redakcija uzrokovanom, u stvari, represijom vlasti – da bi se pokazalo kako mediji nisu odgovorni ni za šta i da je sve krivica države. Autor je takođe član ad hoc političko-tajkunske inicijative „Stop privatizaciji“ i njen glasnogovornik u okviru nedeljnika Vreme, gde se suprotstavlja najavljenoj privatizaciji Telekoma Srbija, najveće firme koja je finansirala provladine medije u Srbiji i opozicione u Crnoj Gori tokom vlasti Demokratske stranke. Početkom decembra 2015. godine, zajedno s Tanjom Nikolić Đaković iz NIN-a, jednim od tri najveća difamatora Stanka Subotića među novinarima, inicirao je seriju uličnih protesta pod nazivom „Novinari ne kleče“, iz nedelje u nedelju politički zloupotrebljavajući seksualnu aluziju ministra vojske Bratislava Gašića radi afirmisanja afera koje nemaju nikakve veze s tim događajem.[1]

Ovaj vaskrsli novinar i druga polovina kvazistatističkog tandema nekadašnji je saradnik Željka Cvijanovića u listu Blic News, gde je, baš kao što to u vezi s Vučićem čini trinaest godina kasnije, zastupao tezu da je „Đinđić zaštitnik Miloševićevog nasleđa u nekim još bitnijim vidovima kao što su pritisci na medije, kontrola tokova novca i odsustvo stvarne javnosti rada vlade“, sledeći stavove svog šefa Cvijanovića i držeći stranu tadašnjem zahtevu Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice da Vlada Srbije treba da ukine sopstveni Biro za komunikacije i valjda prestane da zakazuje konferencije za štampu i izdaje saopštenja medijima. U istom tekstu objavljenom 26. septembra 2001. godine, pod nazivom „Bez trećeg na vidiku“, Zoran B. Nikolić piše sarkastično o pohvalama koje strani eksperti upućuju reformama Vlade: „Đinđić se već nervira što mu Koštunica bezveze zvoca. Šta ima bilo ko iz Srbije da se žali na učinak njegove vlade kad su stranci tako zadovoljni? Za koga radi Zoran Đinđić i kome treba da polaže račune? Ti stranci kao svenuše nad našom dobrobiti i ne mogu da zaspe od žudnje za što većom i jačom Srbijom.“ Samo mesec dana ranije, 29. avgusta, autor se u istom listu poziva na pisanje Panorame i zagrebačkog Nacionala i piše da je Bratislav Grubačić mnogo pre Nacionala pisao o vezama Đinđića sa Stankom Subotićem. Zato je posve nemoguće poverovati da NUNS nije znao i tačno imao u vidu koga će januara 2015. godine da instalira za jednu od udarnih pesnica Cenzolovke, budući da je novinar-spavač u toku svog pripravničkog staža 2001. godine radio na istoj vrsti posla. Uz to, prošao je i drugu kvalifikaciju: jedan je od onih koji decidno i požrtvovano slede osnovnu matricu novinarske manipulacije, prema kojoj je svaka kritika upućena radu medija koja dolazi od Vlade ili pojedinaca u društvu – zapravo „napad“ i „pritisak na medije“, jer njihov rad niko nema prava da kritikuje osim ako to ne čini vrhovni pokrovitelj, tj. „nadležno“ medijsko udruženje (uzurpatorski odnos sličan onome Advokatske komore prema advokatima tokom štrajka u drugoj polovini 2014. godine), što se po pravilu skoro nikada i ne dešava.

Sajt Cenzolovka koji je pušten u pogon u prvom kvartalu 2014. godine, našao se u registru javnih glasila tek tri dana uoči objavljivanja teksta „Godina ljubavi“, a sve do tada radio je kao divlji sajt bez impresuma i bilo kakvih informacija o tome ko su odgovorna lica koja uređuju njegov sadržaj – kako bi „istraživanje“, koje će biti na sve strane reklamirano, i na taj način dobilo na ozbiljnosti. Sadržaj sajta u prvih nekoliko meseci bazirao se na prikupljanju priloga s drugih mesta koji su bili usko vezani za temu „cenzure u Srbiji“, bilo da je reč o tekstovima koji su medijski proizvodili takvu manipulaciju ili onima koji su se njoj odupirali. Od kraja leta te godine, na sajtu počinju da se pojavljuju i prilozi koji nemaju više direktne veze sa cenzurom ili stanjem u medijima, kao što su tekstovi o Darku Šariću, Crnoj Gori, uvođenjem kategorije autorskih tekstova koji popularizuju organizacije kao što su CINS, BIRN i OCCRP. Od dotadašnje uloge sabirnog propagandnog centra, Cenzolovka je svoju delatnost proširila i u povratnom svojstvu – postala je inicijator afera i, otkako se registrovala, zvaničan medij čije priloge počinju da prenose drugi mediji. Novinarka Vremena Tamara Skrozza povodom smrti Zorana B. Nikolića napisaće 18. avgusta 2016. godine da je ovaj čovek „novinare inspirisao, učio ih i ličnim primerom podsećao šta je zapravo novinarstvo i kako izgleda novinarska čast“, priznajući da za njim podjednako pate kako oni iz tabloida, tako i iz „ozbiljne“ štampe, nehotice potvrđujući sveopštu dekadenciju sopstvene profesije.[2]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj