Foto: Oksana Toskić

IZ CRNE GORE, S LJUBAVLJU: Okupacija Nagrade Jug Grizelj

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Ono što je prilikom NUNS-ovih nagrada važilo za lakrdiju, na dodeli jedne od najprestižnijih nagrada u novinarstvu „Jug Grizelj“ pretvoriće se u pravu farsu. Još jednom, ovoga puta u jeku treće po redu afere u roku od devet meseci, koju je tekstom „Ispumpavanje kopa i budžeta“ na sajtu Javno.rs od 8. januara 2015. godine pokrenuo BIRN, i koja se naposletku pretvorila u više nego providnu jadikovku o medijskim žrtvama (iako BIRN nije registrovan kao medij, već kao privredno društvo) samo zato što je premijer Vučić izjavio da su autori rada u tekstu lagali, ova organizacija 5. februara 2015. biva proglašena laureatom za 2014. godinu – između ostalog i za tekst koji uopšte nije objavljen u toku te godine. Da je i u ovom slučaju postojao predumišljaj da se ne samo fingira tekst već i da se čitava organizacija s njim izreklamira i medijski institucionalizuje nagradom kao nikada do tada otkad je 2004. godine nastala napuštanjem nekolicine novinara i urednika Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), svedoči i Velimir Ćurgus-Kazimir, dotadašnji predsednik žirija, koji je već sredinom januara, dakle, samo nedelju dana nakon izlaska teksta, znao da ostali članovi, pripadnici antivladinog kartela koncentrisanog oko NUNS-a, žele da ova nagrada bude dodeljena BIRN-u. Smatrajući da taj rad nije dovoljno kvalitetan i da ne zaslužuje Nagradu „Jug Grizelj“, Ćurgus pod pritiskom preostala tri člana žirija – Vukašina Obradovića, Antonele Rihe i „Filipa Švarma“ (pravo ime Damir Kalember) – u tajnosti podnosi ostavku na mesto predsednika i napušta sastav žirija da ne bi ispalo da odluka o laureatu nije doneta jednoglasno, što saznaje TV Pink i jedino ona objavljuje u svojim vestima.[1] Sve to moralo je da se desi samo da bi „istraživač“ BIRN-a, čovek koji je jedanaest godina ranije dobio zadatak da u Srbiji afirmiše aferu „Moldavka S. Č.“, 2015. osvojio jednu od do tog trenutka najprestižnijih nagrada na polju srpskog novinarstva.

Godinu dana kasnije, 28. januara 2016, nagrada odlazi novinarki Vremena Tamari Skrozzi, sada već bez preciznog objašnjenja kojim konkretno radovima ju je zaslužila, što je do tada bila uobičajena praksa. Skrozza, koja inače vrlo često piše s karakteristične snobovske visine o tabloidima, u tekstu „U kandžama žute štampe“ od 20. novembra 2003. godine pokušala je metodom zgražavanja nad temama sukoba interesa prouzrokovanih ljubavnim aferama političara (čime se žuta štampa bavi svuda u svetu) da obesmisli optužbe koje su Zoran Janjušević i Marija Rašeta Vukosavljević, bliski saradnici i članovi vlade Zorana Đinđića, iznosili na račun veza Božidara Đelića s konsultantskom kućom Citadel. Reč je o finansijskim mahinacijama koje se tiču davanja učešća u procesima privatizacija Zastave, Beopetrola i duvanskih industrija, u kojima su, između ostalog, Đelić i Mlađan Dinkić uzimali provizije, kao i o slučajevima Nacionalne štedionice 2002. i prodaje Delta banke Banci Intesa 2005. godine.[2] Paralelno s tim, Citadel uspostavlja direktnu savetodavno-lobističku saradnju s firmama B92 i Ringier Axel Springer, u čijim medijima se brane Đelić i pojedinci iz G17 plus, dok Vreme, u kojem radi Skrozza, a vrlo brzo i tabloid Press, čine to posredno, u interesu njihovog zajedničkog finansijera – tajkuna Miroslava Miškovića – nekadašnjeg vlasnika Delta banke, o čemu svedoče i brojni intervjui sa Đelićem u dolazećem periodu.[3] Zbog toga se manipulacija koju Skrozza mora hitno da izvede po dobro poznatoj relativizatorskoj formuli koju, svaki put kada mu je to potrebno, primenjuje i njen urednik Dragoljub Žarković – odnosi na napise pojedinih tabloida da je Đelić u emotivnoj vezi upravo s tadašnjom potpredsednicom menadžmenta Citadela Jelenom Milenković. Dvanaest godina kasnije, prilikom uručenja Nagrade „Jug Grizelj“, ista novinarka će svejedno izjaviti: „Ako smo ljudi u novinarstvu, onda ćemo se potruditi da naš rad bude ne u službi ove ili one stranke ili tajkuna ili kompanije, već u interesu građana i građanki Srbije. Da li ćemo to nazvati nepristrasnošću, objektivnošću ili nekim drugim izmišljenim imenom, to nije važno, bitno je da budemo pošteni ljudi.“[4]

Pošto su izgurali „najslabiju kariku“, osobu koja im je nakratko osujetila težnju da uspostave monopol i nad ovom nagradom, interesno povezana lica konsoliduju se na sledeći način: za novu predsednicu žirija nimalo slučajno postavljena je Antonela Riha, tadašnja urednica u NIN-u i honorarna saradnica BIRN-ovih besplatnih dnevnih novina Belgrade Insight i njegovog sajta Balkan Insight, koje finansira Evropska komisija, dok Vukašin Obradović (predsednik NUNS-a) i „Filip Švarm“ (novinar Vremena) odlučuju da u žiri prigodno uvedu i dve poznate „kraljice drame“, bar kada je u pitanju priča o cenzuri – Olju Bećković, neostvarenu profesionalnu glumicu, i Snježanu Milivojević, profesorku na Fakultetu političkih nauka i saradnicu Saveta za borbu protiv korupcije. Ova poslednja predstavlja još jednu od sagovornica Danasa koja godinu dana nakon Milice Pešić ide korak dalje – umesto što se vlast optužuje za cenzuru, usled miksa pojmova stopljenih u jedan označitelj, Milivojevićeva sada može da je optuži i za autocenzuru: „U Srbiji se praktikuju razni oblici nove cenzure a gubljenje energije u raspravama ’cenzura ili autocenzura’ ostavlja po strani da je država odgovorna da stvori uslove za slobodu izražavanja. I da je svaka autocenzura, zaplašeni ili ućutkani mediji i novinari, takođe njeno delo.“[5] Lice koje je radilo intervju sa njom je novinar Bojan Cvejić, koji ne čini to samo u sklopu redovnog opisa svog posla nego i kao jedan od NUNS-ovih afirmatora kampanje o cenzuri, koji u vreme majskih poplava za bilten tog udruženja br. 70 objavljuje prilog pod nazivom „Cenzura je Ustavom zabranjena“, gde takođe iznosi sličan stav da su vlasti odgovorne u najmanju ruku zbog toga što ne mogu da otkriju ko „ruši“ blogove i sajtove, i koji baš kao ni njegova koleginica članica Upravnog odbora NUNS-a i novinarka Vremena Jovana Gligorijević, nije u stanju da u Krivičnom zakoniku pronađe član 343 o izazivanju panike.[6]

Ista profesorka deset godina pre ovakve izjave u Danasu, kojom se jasno odbacuje novinarska odgovornost svake vrste i tendenciozno pripisuje državi onda kada vlast treba da se napadne svim sredstvima, u emisiji Insajder: Prepoznatljivi rukopisi zajedno s Teofilom Pančićem umela je u naknadnoj pameti da osudi pojedine medije, njihove urednike i novinare koji su u sprezi sa strukturama organizovanog kriminala, kao što su Identitet, Nacional, Reporter i sl. pripremali teren za ubistvo Zorana Đinđića, kriminalizujući ga. Nakon sednice Odbora za kulturu i informisanje održane 6. novembra 2014. godine, koja je trajala šest sati, pojedini mediji poput Radija Slobodna Evropa prenosili su da je Milivojevićeva napustila zasedanje zbog „uvođenja uvredljivog tabloidnog govora u srce javne i političke debate“.[7] Ono što su propustili da kažu jeste da je učesnica na sednici bila prisutna više od četiri sata pre nego što je dobila reč, da bi zatim od svog snebivljivog i teatralnog govora, u kojem je nastupila tvrdeći da ništa u vezi s debatom ne razume, napravila poslasticu za medije koji su to jedva čekali da iskoriste na navedeni način. Takvo simuliranje i izmotavanje bilo je dovoljna ulaznica za gostovanje u emisiji Peščanik 8. maja 2015. godine, u kojoj će Milivojevićeva dalje elaborirati svoju tezu o „novoj cenzuri“ zajedno sa službenicom Vlade koja ju je angažovala na izradi kontroverznog Izveštaja o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji – Miroslavom Milenović.

U toku zasedanja, predsednik Nove stranke Zoran Živković, koji nije član Odbora za kulturu i informisanje ali ga stalno koristi radi publiciteta i propagande zajedno s kolegom Vladimirom Pavićevićem, povredio je ugled institucije parlamenta nazivajući urednika Informera Dragana J. Vučićevića „smradom“, a po okončanju svog govora izašao je iz sale, u koju se nije vratio. Mesec dana kasnije, takođe u parlamentu, predsedavajućem skupštine Igoru Bečiću isti narodni poslanik reći će da je „stoka“, posle čega mu je izrečena mera napuštanja sale. Ovo lice februara 2013. godine hvalilo se pred članovima Inicijativnog odbora za osnivanje Nove stranke o svom mladalačkom nestašluku prilikom kojeg je zajedno s nekolicinom prijatelja iz voza na liniji Niš–Beograd izbacilo stranog državljanina u alkoholisanom stanju – dok se voz kretao u punoj brzini. Pred brojnim svedocima, Živković je naglasio da ne zna šta se desilo s mladićem i da novine sutradan nisu pisale ništa o tome. Nakon što je ta informacija objavljena i u medijima 2014. godine, pokrenut je istražni postupak koji vodi Više javno tužilaštvo u Beogradu. Zamenik tužioca Višeg tužilaštva u Beogradu Aleksandar Isailović iz nepoznatih razloga usporava ovaj postupak, šaljući jedne te iste predstavke po više puta na istu adresu, bez obzira na to što je na iste više puta već poštom poslat odgovor. Činjenica je da Snježana Milivojević nijednom nije pomenula Živkovića povodom svog „napuštanja sednice“, iako je za razlog navela tabloidni govor i ponašanje.

Milenovićeva je pak 21. novembra 2015. godine, umesto da slučaj prijavi policiji, uveče pozvala redakciju TV N1 i dala izjavu da je tog dana oko podneva u haustoru svoje zgrade napadnuta od strane dvojice muškaraca i da je tom prilikom zadobila povrede glave i lica – uz napomenu da veruje da je razlog napada objavljivanje predstojećeg izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o „mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije“.[8] Sutradan, u intervjuu za Peščanik, kao i dan kasnije, u emisiji Pressing na TV N1, otkrila je da kao forenzički računovođa po struci već godinama unazad obučava pripadnike policije, da sarađuje s policijom i tužilaštvom, a da „najviše poverenja ima u specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića“,[9] kojem se, van svake procedure, još 4. septembra privatno požalila da je neko prati. Tek na taj način je indirektno obaveštena i policija, što znači da članica Saveta ni tada nije prijavila svoje sumnje prema proceduri, nego je to izdejstvovala „preko veze“.

Istovremeno, Milenovićeva konačno izlazi iz senke i pokazuje svoje pravo lice – daje otvoreno političke izjave da ne veruje instituciji policije, tj. Ministarstvu unutrašnjih poslova i njegovom ministru Nebojši Stefanoviću, da se policija „guši u aferama“, da pokušava da „prikrije svoj nerad, nemar i nezainteresovanost“, da „u svojim redovima ne poštuje prave policajce i ne prepoznaje ljude, koji su sertifikovani u inostranstvu“[10]. Drugim rečima, govoreći o nečemu što nema veze s njenim poslom i priznajući da ne poštuje Vladu Srbije iako je službenica te iste Vlade. Da ovo lice orkestrirano s drugim licima, saučesnicima u kampanji, apostrofira podelu na dve strane u policiji i da se izraženo stavlja na stranu kadrova bliskih Miljku Radisavljeviću (koji je u reizboru, pa zato, prema rečima Milenovićeve, „ne može ništa da preduzme“) i njegovih korumpiranih saradnika, a na suprotnu od reformi u sektoru policije, i samim tim ministra policije, koji joj je prava meta – najbolje svedoči u najmanju ruku neuobičajena rečenica za jednu članicu Saveta: „Nemam poverenja u radikalizaciju i stvaranje političkih bosansko-naprednjačkih lobija u policiji. Neću u tome da učestvujem.“[11] Iz istog razloga, nimalo slučajno, slede reakcije Vukašina Obradovića, glavnog okupatora Nagrade „Jug Grizelj“, koji u ime NUNS-a traži momentalnu ostavku Stefanovića, i jednog od dva poslanika Nove stranke u Skupštini Srbije, Vladimira Pavićevića, koji se 23. novembra u jutarnjem programu TV N1, glavnog medija koji nosi aferu, uz razumevanje zašto Milenovićeva nema poverenja u policiju, pita kako uopšte može da se veruje instituciji na čijem je čelu ministar „za koga se u Skupštini utvrdilo da je na nezaslužen način stekao titulu doktora nauka“[12] (kurziv, aut.).

Bez obzira na to što, s namerom da ispolitizuje čitav slučaj, napad do dan-danas formalno nije prijavila, niti je pristala da bilo koja zdravstvena ustanova ustanovi stepen njenih povreda, odbijajući da ispuni medicinski list, policija je nakon medijskih napisa po službenoj dužnosti izašla na lice mesta i nije pronašla nikakve tragove napada, da bi pritom Milenovićeva odbila svaku saradnju s njom. Tek sutradan, u prostorijama Saveta, pod pritiskom ostalih članova tog tela, lice je pristalo da policiji opiše trasu svog kretanja pre napada i dalo saglasnost za uzimanje listinga svog mobilnog telefona.[13] Na samom početku intervjua za Peščanik, Svetlana Lukić će konstatovati da su povrede na licu njene gošće vidljive, dok će se dan kasnije u Pressingu ono što je prethodnog dana bilo „vidljivo“ za gledaoce ove emisije pretvoriti u dve jedva uočljive tačkaste ogrebotine u predelu korena nosa. Tako je kvalifikacija „povrede glave i lica“ iz prve vesti na TV N1 preinačena naknadnom izjavom lica da je samo odgurnuto i jednom udareno po licu predmetom „od drveta“, te da ga to mesto boli samo kad treba da stavi naočare, zbog čega sada ne može da ih nosi. U odbranu svoje gošće, mimo svih normi profesionalnosti, staće i voditelj emisije i direktor programa TV N1 Jugoslav Ćosić, medijski logističar čitave afere, tvrdeći da nije istina da Milenovićeva nije prijavila slučaj policiji, kao da se na neki način i sam osetio prozvan što je policija iznela ovaj podatak.

Ovo, međutim, nije prvi put da članica Saveta za borbu protiv korupcije daje čisto političke izjave u vezi s temama koje izlaze iz delokruga njene stručne ekspertize. U razgovoru za Radio Slobodna Evropa 11. oktobra, nešto više od pet nedelja pre napada, u vreme afere lažnog transkripta s Telepromptera i vetroparkova, optužiće bez ikakvog pokrića vlasti u Srbiji da proizvode afere, da bi pred sam kraj intervjua naglasila da se ona kao članica Saveta „ne bavi politikom“.[14] Nekoliko meseci nakon odsustva iz javnosti, Milenovićeva se 23. juna 2016. godine vraća na scenu u velikom stilu – ovoga puta kao otvoreno rezignirana kriminalizatorka – intervjuom za list Danas, koji već tada vodi tabloidni novinar Dragoljub Draža Petrović. U tom tekstu smeštenom u sekciju ’Ekonomija’ i naslovljenom „Našim životima upravlja tajkunsko mafijaška mreža“, forenzički računovođa tvrdi: „Srbijom ne upravlja politička elita, kako se to čini na prvi pogled, već ekonomsko-tajkunska, mafijaška mreža, koja ’iz šešira’ bira one za koje proceni da su u stanju da privuku mase i da sprovedu određenu priču. Na terenu, tri do četiri takve ekipe međusobno su suprotstavljene, ali svaka misli da ima pravo na naše živote. Ona u čeličnom zagrljaju drži političku kvazielitu, koja pak za svog mandata stvara neke male ’tajkunčiće’, ograničenog trajanja. Ali, ovi u vrhu piramide traju mnogo duže.“ Čitava teza, poprilično konfuzno sročena, sastavljena je tako da ne nudi nijedno konkretno ime, niti je vezana za neki konkretan proces ili radnju, a ponajmanje za bilo šta iz oblasti „ekonomije“.

Službenica Vlade Srbije Milenović, za koju je kao gotovo potpunog anonimusa javnost čula tek devet meseci posle smrti Verice Barać, kada je imenovana za novog člana Saveta, a pre toga kao za predsednicu Nadzornog odbora zrenjaninske farmaceutske fabrike Jugoremedija, kada je, pre nego što će ista otići u stečaj, januara 2012. godine podnela ostavku na tu funkciju – zato će osvetnički optužiti „predstavnike države“ da stoje iza napada na nju iz novembra 2015. godine: „Što se mene tiče, jasno mi je da su me napali oni koji me nisu zaštitili. To je država i oni koji je predstavljaju. Bilo ko drugi da me je napao, bio bi otkriven. A mene i danas prate, i opet se ne zna ko.“ Ovaj prilog, u kojem zapravo ništa precizno nije ni rečeno (politikantski diskurs), služi dalje ostalim antivladinim medijima poput televizije N1, koja će naslov iz Danasa izoštriti i uprostiti u formi „Miroslava Milenović: Srbijom upravlja mafijaška mreža“.[15]

Izveštaj objavljen 24. decembra 2015. godine, koji je Milenovićeva označila kao razlog napada na nju, otkrio je, međutim, da je trend davanja novca medijima u cilju oglašavanja 2014. godine naglo opao, da je najviše novca, ukupno gledano, davano medijima koji kritikuju vlast Aleksandra Vučića, da su u te svrhe u poslednjoj godini najviše dale AP Vojvodina i njena vlada, predvođena Bojanom Pajtićem. Politika je tada na konferenciji za novinare uhvatila forenzičarku u neznanju na šta se odnosi uplata pod šifrom 211 Uprave za trezor Ministarstva finansija (reč je o prodaji oglasnog prostora za javne pozive i tendere), što je podatak koji je tendenciozno izostao u Izveštaju. Njena koleginica iz Saveta, Jelisaveta Vasilić, ovoga puta izdvojila je mišljenje i kritikovala ponašanje Miroslave Milenović rečima da Savet „nema pravo da nešto unapred proglašava sistemskom korupcijom, i to na senzacionalistički, tabloidan i površan način, a da prethodno nije utvrdio koja se tačno plaćanja države prema medijima mogu smatrati korupcijom“.[16]

Uprkos tome, ili baš zbog toga, 8. decembra je objavljeno da je Miroslava Milenović dobitnica Nagrade „Ličnost godine“ za doprinos u oblasti borbe protiv korupcije i za zalaganje za slobodu medija; nagradu dodeljuje misija OEBS u Srbiji, na čijem je čelu Peter Burkhard, blizak saradnik afirmatora „cenzure u Srbiji“ – Gordane Janković i Dunje Mijatović. Milenovićeva je iz ne sasvim jasnih razloga u svojoj biografiji na sajtu Saveta prikrila podatak na kom fakultetu je završila osnovne studije, a za sajt E-kapija lažno je prijavila da je diplomirala na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tek po pisanju tabloida Informer, gostujući na Peščaniku 29. februara 2016. godine, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Miroslav Milićević bio je prinuđen da prizna da je Milenovićeva 1984. godine zapravo diplomirala na Rudarsko-geološkom fakultetu, smer Geofizika, Univerziteta u Beogradu, a da je sertifikate za ovlašćenog finansijskog računovođu stekla naknadno, u Americi. Interesantan je podatak da ju je nedeljnik Akter Tihomira Trišića u tekstu „Ugrožavanje države“ od 1. marta 2010. godine predstavio pak kao advokata po struci. Miroslava Milenović je sredinom novembra 2016. godine podnela ostavku na mesto članice Saveta za borbu protiv korupcije uz obrazloženje „da je za promene u političkom sistemu potrebno političko angažovanje“, čime je konačno priznala u kom smislu je sve vreme zloupotrebljavala svoje radno mesto – samo mesec i po dana otkako je najavila mogućnost da se kandiduje na izborima za predsednika Srbije 2017. godine.[17]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj