Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Afera River

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Koristeći nastali medijski metež, gde se već sasvim u skladu s primordijalnom predstavom na aktuelnog premijera gleda kao na ministra informisanja s kraja devedesetih i time cementira i odbacuje diskurs političke transformacije na kojoj Vučić insistira, Rodoljub Milović kreira još jedan u nizu slučajeva, s namerom da proizvede kompromitujući materijal po Aleksandra Vučića i zatim ga uceni na sličan način na koji je to činio Ivici Dačiću i mnogim drugima – aferu „River“. Usred trajanja Danasove „teme nedelje“ o cenzuri i autocenzuri, 10. maja 2014. godine u 5.15 sati ujutru, iz policije zovu premijera na mobilni telefon i saopštavaju mu da je njegov šesnaestogodišnji sin Danilo dva sata ranije učestvovao u tuči na beogradskom splavu „River“ i da je poznatom golmanu Vladimiru Stojkoviću navodno rukom zadao više udaraca u predelu grudnog koša i glave i pri tome udario policajca iz njegovog obezbeđenja. Nakon razgovora, premijer telefonom obaveštava majku svog deteta o pozivu koji je primio i vidno uznemiren naglas razmišlja o ostavci; Ksenija Vučić odmah odlučuje da kontaktira jednog od pripadnika „kobri“ koji su bili na splavu „River“ u pratnji njihovog sina i saznaje da je do tuče došlo, ali da maloletni Danilo nije učestvovao u njoj i da je istog momenta po nalogu obezbeđenja napustio taj splav, o čemu obaveštava premijera. „Moj sin nije upleten, a neki su hteli da ga okrive za nešto što nije uradio. Ja čak ni njemu ne bih verovao da snimak nije pronađen, jer sam čovek države i verovao sam da je istina ono što policija napiše ili kaže“, reći će naknadno Vučić, a mediji objaviti 16. juna iste godine.[1] Temom vojnog obezbeđenja članova premijerove porodice medijski će se manipulisati u neposrednom interesu nekoliko pojedinaca iz niškog odreda Žandarmerije, nakon incidenta na Paradi ponosa u kojem je brutalno pretučen Andrej Vučić, premijerov brat, najviše od strane ombudsmana Saše Jankovića, premda „kobre“, u skladu sa zakonom koji sve članove porodice tretira kao štićene ličnosti, čuvaju Aleksandra Vučića još iz vremena dok je bio ministar odbrane i po automatizmu nastavljaju to da čine i kada je postao premijer.

Nekoliko sati posle Veljovićevog poziva, Vučića na sastanku u Vladi s visokim policijskim funkcionerima ubeđuju da snimak tuče ne postoji, da postoje tri službene beleške koje ukazuju na to da je njegov sin učestvovao u incidentu i poručuju mu da se ne brine jer je „sve sređeno“ ispod žita i da će slučaj završiti „u fioci“.[2] Ovaj momenat predstavlja scenu u kojoj Milović treba da stekne „leveridž“ nad Vučićem, kao osoba koja ga drži u šaci, navodno mu čineći uslugu, isprva dobronamernu i prijateljsku, da bi kasnije mogao da je naplati kada za to dođe vreme – a s obzirom na to da Darko Šarić istog meseca u sudnici govori o „korumpiranom generalu Papaji“, taj trenutak mu je za petama. Vučić, koji je iz moralnih razloga odmah odbio Milovićev gest, bio je upoznat s mehanizmima ucena i pritisaka na političare koji su dolazili iz policije – preko zloupotreba službenih beleški u kojima se ponavlja motiv atentata (regresija na slučaj sa Đinđićem) – jer je već četiri puta u prethodnih nekoliko meseci iz policije bio upozoravan na to, ali se za svaku od beležaka nakon provere od strane Vojno bezbednosne agencije (VBA) ispostavilo da je lažna. Ako se tome dodaju i obmane u vezi s lociranjem i hapšenjem Šarića, takođe izvedene fingiranim službenim beleškama, premijer je imao mnogo jakih razloga da sumnja u verodostojnost ovog slučaja.

Posredstvom pripadnika „kobri“, ustanovljeno je da snimak sa četiri sigurnosne kamere ipak postoji i da se na njemu jasno vidi da u tuči nije učestvovao Danilo Vučić, koji je u to vreme zajedno s obezbeđenjem sedeo u udaljenom separeu na drugom kraju lokala, već sasvim druga osoba (kikbokser Dejan Kekić), i da ju je u alkoholisanom stanju započeo Vladimir Stojković. U službenim beleškama, čiji je sadržaj sasvim suprotan od onoga što su zabeležile kamere, kao osoba koja je označila sina premijera kao učesnika incidenta navodi se pripadnik policije koji je obezbeđivao Stojkovića, iako je isti te navode negirao već sutradan, 11. maja, kada je na saslušanju za napadača izjavio da je „starosti od oko 30 godina, visine oko 170 centimetara, atletske građe, kratke crne kose, podignute nagore“ i da bi ga bez problema prepoznao. „Policajac koji je potpisao službenu belešku je rekao da mu je Stojkovićev telohranitelj rekao da je to bio Danilo. Međutim, on tvrdi da nikad nije pomenuo mog sina i da je spreman da ide na poligraf. [...] Međutim, ono što je interesantno je da je čovek koji je pisao tu prvu službenu belešku otišao na godišnji odmor na more. Sad se čeka da se on vrati kako mu ne bi bila ugrožena radna prava“, rekao je premijer, koji je povodom ovog slučaja podneo krivične prijave protiv N. N. lica iz vrha policije zbog lažnog prijavljivanja. Tek nakon gotovo mesec dana, 2. juna, novinar Politike Dušan Telesković objaviće istraživanje koje daje indicije u kom pravcu treba tumačiti navedeni događaj, ne navodeći nijednom Milovićevo ime, ali ipak dovoljno jasno ocrtavajući svima onima koji su nešto bolje upućeni u aktuelne prilike u policiji i Tužilaštvu o kome se radi. U tekstu je naznačeno da je taj general MUP-a u bliskim odnosima s poznatim „zaštićenim svedokom“, tj. sa Ljubišom Buhom Čumetom, o čemu u to vreme već svedoči i Darko Šarić.

Na ovaj tekst je tri dana kasnije stigla posprdna reakcija iz Vremena od Miloša Vasića, kako je to već običaj kada su ovakve teme u pitanju. U prilogu pod nazivom „Ispredanje zavera na spletkaroški način“, od 5. juna 2014. godine, koji treba da udari etiketu na kompletno Teleskovićevo istraživanje, ovaj novinar u civilu ismeva i samu pomisao na to da je posredi bio pokušaj da se premijer izigra i uceni od strane odmetnutih delova državnih organa, obesmišljava je i stavlja u rang tabloida – dakle, temu o kojoj je kao o smrtno ozbiljnoj stvari podrobno i detaljno pisao u knjizi Atentat na Zorana Đinđića, jer ono što je država medijski radila Đinđiću mora biti apsolutno nemoguće kada je o Vučiću reč. Odjednom, autoru poznate knjige na neki tajanstveni način kao da više uopšte nisu poznate istorijske uloge državnih službenika poput Milorada Ulemeka, Miroslava Kuraka, Zvezdana Jovanovića, Momira Gavrilovića, Slobodana Pažina, Zorana Gavanskog, Radovana Kneževića, Branislava Bezarevića, Tonija Gavrića, Milana Sarajlića, Radeta Terzića, Milorada Bracanovića, Andrije Savića, Jovice Stanišića, Ace Tomića, Radomira Markovića, Radeta Bulatovića, a kasnije i Vladimira Božovića, Miroslava Miloševića i drugih.[3] Kao da mu Đinđićeve poznate reči: „U evropskim policijama kada pet kriminalaca sedne da pravi neki plan, dva doušnika iz policije su među njima, dok kod nas kada pet policajaca pravi plan, dva doušnika kriminalaca su među njima“, nikada ništa nisu značile, ili su tek počele da znače samo zato što mu je tako bilo oportuno posle atentata na premijera.[4]

Umesto toga, u sličnom stilu u kojem se u mafijaškim listovima tumačio događaj kod hale „Limes“ iz februara 2003. godine, Vasić u tajkunskom nedeljniku piše da je „ovaj blesavi kafanski incident smesta podignut na najviši državni nivo medijskom eksploatacijom“, jer je Vlada Srbije ionako ta koja nužno manipuliše medijima i javnošću, a ne mediji ti koji pod uticajem korumpiranih državnih struktura upravljaju javnim mnjenjem – što je u osnovi scenario u kojem, radi dodatne uverljivosti, samo još nedostaje nekakav „ozloglašeni“ Biro za komunikacije Vladimira Popovića da bi sve bilo dovedeno pod konac. Zato novinar-atentator nastavlja: „Važna je bila prilika da se još jednom isprede (srpski: spinuje) priča o zlim ljudima koji ništa drugo ne snuju nego ’paklene planove’ da Acu Vučića ’udave’ (Informer) u poplavama, smrznu u Feketiću ili – kao sada – perfidno nateraju na ostavku, kad im se već izmakao od raznih atentata o kojima tabloidi stalno nagvaždaju.“[5]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj