Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Koliko je medijskih vesni pešić bilo 2003. godine?

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Postupak koji je ovim tekstom načinio Miloš Vasić, gde se realna opasnost po premijera i državu usled iracionalne sumnje u sve što dolazi od vlasti tendenciozno izvrgava ruglu i prikazuje kao komedija, spletka, medijska zavera vladinih „spin-doktora“, dok se ona strana koja joj preti i predstavlja pravog uzročnika događaja banalizuje, označava benignom ili čak žrtvom, identičan je postupku koji je primenjen 25. februara 2003. godine u listu Identitet, čiji je glavni urednik bio Gradiša Katić, prilogom „Atentat: Razdrndanim kombijem na premijerovu ’blindu’“. U tom tekstu advokat Dejana Milenkovića Bagzija, Miodrag Gligorijević, navodi: „Čak smo se i šalili sa inspektorima. Bagzi im je rekao: ’Ne daj bože da sam u kamionu imao i malo peska, šta biste tek onda mislili o meni’!“[1] U jednom od antrfilea pod nazivom „Treći atentat“ relativizuje se i banalizuje čitav niz događaja, baš kao što to Vasić čini u svom tekstu: „Po svemu sudeći, ovo je treći naduvani atentat. Prvi je bio na Dušana Mihajlovića, kada su dve grupe mladića jurile kolima i pucale međusobno zbog svađe oko devojke. Drugi put kada je sada pokojni Beša pokušao da ukrade automobil Gorana Petrovića pa pucao na vozača i eto sada treći, najneobičniji, sa austrijskim kamionetom.“ I Blic News takođe aludira na apsurd poređenjem dvaju vozila: „BMW kojim se Zoran Ðinđić vozi otporan je i na pogodak ’zolje’, tako da mu 23 godine stari ’mercedesov’ kamion ne bi mogao ništa.“[2] Zanimljivo je da su ’zolje’ upravo bile deo plana iz kojih je Đinđićev automobil trebalo da gađaju Zvezdan Jovanović i Željko Tojaga, nakon čega bi Mile Luković i Sretko Kalinić prišli vozilima i automatskim oružjem dokrajčili eventualne preživele.[3]

Neki drugi su išli čak i dotle da su ovakve i slične događaje krstili kao Đinđićeve izmišljotine kojima želi da skrene misli građana sa teškog života i reformi čiji učinak nikako da se oseti u narodu, pa su čak i njegovu nogu u gipsu videli kao izrežirani detalj koji bi trebalo da izazove simpatije i saosećanje prema njemu kod onih koji ga gledaju kako uprkos štakama ne zanemaruje svoje obaveze. Povređena noga, taj nedeljivi višak koji odjednom preupadljivo štrči i remeti uobičajenu kogniciju, u takvoj fantazmi samo izaziva i akumulira prezir, koji se zatim cinično ismeva; tu nigde nema izvorno komičnog momenta – štaviše, ismevanje je samo nužda one sasvim suprotne, negativne emocije, koju ne bi bilo etično otvoreno iskazati. Tako Željko Cvijanović, koji pokušaju atentata kod hale „Limes“ daje karakter patologije, piše: „Koliko god da to s atentatom na Zorana Đinđića nije nimalo smešno, još uvek ne znači da cela priča ne staje u jedan bradati psihoanalitički vic. [...] To će reći da je jedno da li se u petak na autoputu prema Surčinu zaista dogodio atentat na Đinđića, a sasvim drugo zašto je bar polovina političke čaršije, još kad je na Kopaoniku zaradio gips u fudbalskom meču s policajcima, bila spremna da poveruje da to nisu čista posla i zašto se ona druga polovina, posle događaja na autoputu, pokajala jer nije bila na vreme dovoljno paranoična. [...] Reč je o situaciji u kojoj vlast, kao, sprovodi neke reforme, koje nisu jasne onima koji snose njihovu cenu.“[4]

U Nacionalu Predraga Popovića dva dana pre toga Bogdan Tirnanić, još jedan u rangu patoloških mrzitelja Zorana Đinđića, čovek kojeg danas NIN uz Tijanića proglašava legendom novinarstva i finansira knjigu njegovih članaka, dok UNS dodeljuje novinarske nagrade koje nose njihova imena, kaže: „Katkada treba imati trunčicu razumevanja za Đinđićeve izmišljotine, on time hrabri samoga sebe.“ Za isti list Momčilo Veljković, član organizacije Otpor, koji je pretučen u vreme Miloševićevog režima, 1. marta tvrdiće da je premijer lažirao atentat, a da je iskidanu tetivu „fingirao“.[5] Da li ovo znači da je Đinđić uzeo i sam sebi namerno u nekakvom mazohističkom porivu kidao tetivu kako bi se to moglo nazvati „fingiranim“, otprilike onako kao što se na društvenim mrežama pisalo da je Vučić 2014. godine udavio svoje novorođenče samo da bi ga građani žalili i simpatisali više? Sublimira li, frojdovski rečeno, ovde nagonska mržnja uopšte u nekakav plemenitiji oblik?

Oni koji su Zorana Đinđića već uveliko smatrali mafijašem videli su u pokušaju atentata kod hale „Limes“ isto ono što će Koštunica javno iznedriti odmah nakon uspelog atentata, 12. marta 2003. godine – obračun dve grupe kriminalaca između sebe. Dan nakon pogibije premijera, lider DSS-a se oglašava u Blicu tekstom koji nosi naziv „Ovo je strašno“: „Bojim se da je ovo, nažalost, još jedna surova opomena, da moramo pogledati istini u oči i videti koliko je kriminal prožeo sve društvene pore. Kriminal se ne može deliti na dobar i loš, naš i njihov. Moramo shvatiti da je on razoran po društveno tkivo i da je prirodni neprijatelj svih demokratskih institucija. Naravno da se nadam da će svi počinioci biti privedeni pravdi, a posebno se nadam da ćemo konačno svi, i vlast i opozicija, staviti prst na čelo i povući jasnu crtu između onoga što jeste i što nije zakonito.“ List Politika, koji je preneo saopštenje, skratio je iz pristojnosti upravo ovaj pasus i izbacio dve središnje rečenice koje govore o kriminalu.[6] Ovaj motiv u vezi s događajem kod hale „Limes“ koristio je i novinar Momčilo Petrović u tekstu pod ciničnim nazivom „Kamioni, avioni...“, koji najpre objavljuje Blic News u istom broju kao i prethodna dva navedena teksta, a potom prenosi i Blic Veselina Simonovića: „To što su premijer i njegovi ministri ’prijatelje’ ostavili na miru, ispostavilo se u onom deliću sekunde ’prisebnog reagovanja vozača iz premijerove pratnje’, nije bilo dovoljno da ’prijatelji’ ostave njih. A to je i te kako dovoljno za strah. Koji će ostati sve i ako ’zvanična verzija’ bude tvrdila da je reč o pukom sticaju okolnosti – ne samo zato što ni najveći ateista u ovakvom sticaju okolnosti (da ti na autoputu kamionom preseče put baš ’surčinac’) ne bi mogao a da ne vidi prst božji, već jednostavno zbog toga što nije bitno šta piše u ’zvaničnoj verziji’, odnosno šta javnost misli. Važno je šta ’prijatelji’ misle, znaju i smeraju.“

Posebno je zapanjujuća spremnost kojom Svetlana Lukić u ime Peščanika u već pomenutoj, ozloglašenoj 125. emisiji, samo dan posle pokušaja atentata luči otrov i smešta takvu vest u unapred pripremljeni i uveliko sveprisutni diskurs: „E sad, drugo je pitanje da li je neko pokušao da ubije Đinđića juče ili je, kako je on to rekao, to neki nesavesni vožač na auto-putu vežbao vožnju. Da li je ili nije to pokušaj ubistva nemam pojma. Pošto on sve zna, onda da ne razmišljamo mnogo. Sasvim je nebitno što se ispostavilo da je vozač, gle čuda, deo famoznog surčinskog klana. Nadimak mu je Bagzi. Gospodin Bagzi, kako bi ga s poštovanjem oslovio ministar policije. Opet, zamislite da to nije atentat nego prosto zakon verovatnoće. Šta ako svako ko ima kola, i šta ako svaka kola na drumu koja mogu da se trkaju sa Đinđićevim audijem u stvari pripadaju surčinskom klanu? Onda je čudo da do sada sa premijerom nisu imali bliski susret, naročito zato što ih on nešto mnogo ne izbegava. Sve skupa, mlađani Đinđić nije gadljiv čovek. Eto, na primer, čak nije povredio Ahilovu petu igrajući fudbal sa lekarima, profesorima ili sudijama nego sa opasnim momcima iz specijalnih antiterorističkih jedinica. Valjda su mu oni i pozajmili onu crnu čarapu za glavu, kako se ono zove, fantomku, koju je stavio na svoj gips.“

U sličnom maniru, ali direktnije, Velimir Ilić, lider Nove Srbije, 25. februara 2003. godine za srpski Nacional tvrdi: „Atentat na Đinđića je običan porodični obračun. To je sve jedna ekipa. Sada su se posvađali pa jedni drugima prave probleme“. Treba obratiti pažnju na motiv „porodice“ koji se ovde javlja; on se nalazi u značenju „mafijaške porodice“, u kojem ga u svojoj knjizi koristi i Miloš Vasić kada označava pripadnike „zemunskog klana“, JSO i sl., novinar koji će zatim, gotovo deset godina kasnije, isti termin u svojim difamirajućim tekstovima u Vremenu, na sajtu Autonomija i u listu Pančevac premetnuti kako bi čitaocima, koji dobro znaju na koji način je koristio taj označitelj, ovoga puta insinuirao sličnu vezu Aleksandra Vučića i njegove biološke porodice, za koju smatra da je mafijaška.[7] Isti Velimir Ilić 23. decembra 2004. godine za Cvijanovićev novi vojnobezbednosni projekat Evropa izjaviće kako nije tačno da nije voleo Đinđića: „Privatno smo bili veliki prijatelji, posećivali se i družili. Svi u DOS znaju da je on najviše poverenja imao u mene.“[8]

U tekstu koji 1. februara 2003. godine pod nazivom „Čime je Labus oprao premijera Đinđića“ objavljuje srpski Nacional, tadašnji savetnik predsednika SRJ za medije Aleksandar Tijanić piše: „Ako Kiza [pogrdan nadimak za Zorana Đinđića, prim. aut.] preživi, Srbija neće. Jednostavna formula.“[9] Četiri dana pre toga, 28. januara, baca crva: „Nikad nije objasnio Srbiji zašto mora da drži četu telohranitelja, nikad nije položio račun zašto se preselio na Dedinje u dvorac opkoljen kamerama, mitraljezima i obezbeđenjem...“ Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, 23. februara kaže: „Zoran Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim surčincima, sa svojim Bagzijem. Jer Zoran Đinđić je isto što i Bagzi.“[10] Njegov zamenik, Tomislav Nikolić, današnji predsednik Srbije, nadovezaće se na Šešeljeve reči 1. marta: „Mafija je sada pred Đinđićevim vratima i on će nastaviti da im služi. Ili će se usprotiviti i kazati sa kim je bio povezan i tako preuzeti na sebe teret ili će ga likvidirati.“ Milenkovićev advokat Miodrag Gligorijević, kako bi objasnio zašto je za njegovim klijentom raspisana poternica, 25. februara govori: „Ceo ovaj postupak prema njemu vodi se da bi se on diskreditovao kao moguć svedok protiv Ljubiše Buhe i njegove povezanosti sa državnim vrhom.“

„Danas je potpuno očigledno da to što su neprirodni politički saveznici u to vreme davali gotovo identične izjave, nije samo koincidencija. Nije ’slučajno’ da su političari od Koštunice preko Velimira Ilića, Tomislava Nikolića, Nebojše Čovića, Slobodana Vuksanovića do Vojislava Šešelja, izjavljivali ono što su vođe kriminalnog klana priželjkivale. Iz današnje perspektive, jasno je da je postojala koordinacija i unutar novinarskih krugova. Povezivanje premijera sa kriminalom i ismejavanje pokušaja atentata od strane tzv. novinara tipa: Željka Cvijanovića, Slobodana Ikonića, Momčila Petrovića, Nikole Vrzića i sličnih, a pod dirigentskom palicom savetnika za medije Vojislava Koštunice, Aleksandra Tijanića, nikako nije mogla da bude puka slučajnost. Samo nekoliko godina kasnije, apsolutno je jasno da je ova grupa bila međusobno politički, ekonomski, ideološki, interesno vrlo povezana i dobro sinhronizovana. ’Nepodnošljiva lakoća’ kojom je u Srbiji reagovano na pokušaj ubistva premijera, kao i na oslobađanje atentatora, uz sve propratne manifestacije u medijskoj sferi, svakako je ohrabrila zaverenike da samo dve nedelje kasnije realizuju svoje planove.“[11] Ove reči, opisujući atmosferu u medijima pre i nakon pokušaja atentata kod hale „Limes“, piše Vladimir Popović u krivičnoj prijavi, koju je decembra 2006. godine podneo protiv troje advokata odbrane u postupku suđenja za ubistvo premijera – Slobodana Milivojevića, Biljane Kajganić i Miodraga Gligorijevića – zbog sumnje, a na osnovu svedočenja Dejana Milenkovića Bagzija, da su vršili pritisak na okrivljenog da prihvati status svedoka saradnika i lažno optuži Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića za umešanost u ubistvo premijera, s ciljem da se pokrene krivični postupak protiv njih i time olakša položaj ostalim okrivljenima.

Bagzi je tokom glavnog pretresa od 23. do 28. novembra 2006. godine izjavio da je u kancelariji advokata Milivojevića trebalo da se snimi video-kaseta sa izjavom da su Popović i Jovanović zajedno s premijerom Đinđićem, Ljubišom Buhom i samim Bagzijem prodavali drogu, zbog čega je tom prilikom došao i snimatelj sa TV Pink, koji se, videvši o čemu je reč, uplašio i povukao, dok su pomenuti advokati odustali zbog bojazni da bi se moglo utvrditi gde je kaseta snimana, s obzirom na to da je za Milenkovićem već bila raspisana poternica. Umesto Bagzija, ovim scenariom s drogom do tančina će se u pokušaju odbrane i razvodnjavanja toka procesa služiti prvooptuženi Milorad Ulemek, što samo potvrđuje da je reč o unapred dogovorenoj konstrukciji ove kriminalne grupe za diskreditaciju Zorana Đinđića i njegovih saradnika. Ni specijalni tužilac Slobodan Radovanović, kojem je prijava predata, kao ni njegov naslednik Miljko Radisavljević, nikada nisu postupili po njoj, premda su to obojica najavljivali. Štaviše, Radovanović je prijavu indirektno zloupotrebio protiv njenog podnosioca, otvorivši manipulacije u javnosti nepovezanim hapšenjem tužioca Radeta Terzića u vezi s odbijanjem produžavanja pritvora Dušanu Spasojeviću i njegovoj grupi uhapšenoj nakon deportacije iz Pariza, aprila 2001. godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj