...AND JUSTICE FOR ALL: Sve je to Palata pravde othranila...

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Iako je Milenkoviću 23. februara, dva dana nakon incidenta, najpre određen pritvor od osam dana,[1] sutradan je Vanraspravno veće Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, tj. predsednik tog suda Đorđe Mirković i sudije Aleksandar Veljić i Milan Grkinić, preinačilo tu odluku i oslobodilo ga pod obrazloženjem da je trgovački putnik, zbog čega bi ga zadržavanje u pritvoru „onemogućilo da obavlja tu delatnost i izdržava porodicu“. Zbog ovog, ali i nekoliko drugih sudskih odluka donetih u prethodne dve nedelje, kao što su presuda povodom Ibarske magistrale i praktično oslobađanje Dragoljuba Milanovića, nekadašnjeg direktora RTS-a, ministar pravde Vladan Batić 25. februara najavljuje predlaganje zakona kojim se planira smena svih sudija u istom danu i postavljanje novih, zbog sumnje u njihovu nedostojnost i korumpiranost. Ova vest doživljava zatim burne reakcije od strane visokih funkcionera sudske vlasti poput Vide Petrović Škero, Zorana Ivoševića, Slobodana Vučetića, Leposave Karamarković, i tumači se kao „pritisak vlasti na nezavisno sudstvo“.[2] Karamarkovićeva, koja je predsednica Vrhovnog suda, 1. marta će za Peščanik izjaviti da je Milenković imao mesto boravka i da nije bilo nikakve opasnosti od bekstva. Premda se zvanično zalagao za raskid s Miloševićevim nasleđem, Peščanik koji se tada samo kao emisija emituje na Radiju B92, ovaj momenat koristi kako bi se priključio kampanji protiv Vlade Srbije i vanredno se, isključivo za te potrebe, predstavio kao branilac svih onih retrogradnih kadrova koji su direktno ili indirektno bili protiv lustracije u sudovima.

Heklerovski uvodnik urednice Svetlane Lukić za tu emisiju počinje ovim rečima: „Ne znam da li ste primetili, premijer nam je postao još prgaviji i još arogantniji. Nadam se da je to samo zato što ga boli ona noga, a moguće da je postao takav, dakle samouvereniji, ako je to još moguće, posle odlaska u zatvor dvojice političkih protivnika. [...] Zoran Đinđić je pre neki dan rekao da neće da pominje sudstvo, lep je i sunčan dan i on ne bi da ga kvari. Sudstvo mu se toliko zgadilo da ne može ni da ga pomene, ali zato je tog istog dana bio tužan što ne može da ode na proslavu Komercijalne banke. [...] Da se vratim na objavu rata sudstvu, ili kako je to rekao sudija Ivošević, sačekušu koju izvršna vlast postavlja sudstvu. Vladan Batić, jedan od šefova fudbalskog kluba ’Radnički’ iz Obrenovca,[3] redovni pisac pisama Karli del Ponte, aktivista u borbi za nezavisnu Srbiju, odličan plesač klasičnih igara, glavni glumac Pinkove skrivene kamere, uvek nađe malo vremena da bude i ministar pravde a kada se to desi, najčešće se radi o pozivu sudijama da se samolustriraju da im on ne dođe. Došao im je ovih dana, poslao ga je besni šef. [...] Duet Đinđić–Batić ne mari za odluku nekog glupavog suda nego pojačavaju napad na sudstvo. I kao kec na deset dolazi im Milanovićevo bekstvo i slučaj, prvo nesavesnog vozača a dan posle opasnog atentatora na premijera. [...] Za danas smo vam izdvojili priču o puštanju na slobodu navodnog atentatora na Đinđića i lustraciju u sudstvu.“[4] Ova propaganda realizuje se tako što Leposava Karamarković, tadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, i Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, sve vreme izigravaju žrtve, dok se u pauzama njihovih izjava periodično pušta jedna te ista rečenica Vladana Batića, koja glasi: „Za mene je bitno da imam apsolutno svu moguću podršku premijera.“

Deset godina kasnije, 13. oktobra 2013. godine, ista emisija, ista tema, ista propaganda – „napad Aleksandra Vučića na Ustavni sud Srbije“. Vlada Srbije navodno je ponovo objavila rat sudstvu, samo ovoga puta nije reč o Dejanu Milenkoviću Bagziju nego o Miroslavu Miškoviću, a sagovornici emisije pod apokaliptičkim nazivom „Svi u skloništa“ nisu sudije već Žarko Korać, igrom ironije jedan od potpredsednika u vladi Zorana Đinđića, njegov prijatelj i lice koje je imalo pozitivnu ulogu u otkrivanju istine o njegovom ubistvu. „Prvo smo imali izjave prvog potpredsednika [Aleksandra Vučića, prim. aut.] da se on neće mešati u sudske presude, on kao pravnik zna da to nije u redu, sad imate odluku Ustavnog suda da su građaninu Miškoviću prava Ustavom zagarantovana prekršena zato što je predugo bio u pritvoru. [...] Taj isti čovek koji je rekao da neće komentarisati, da je reforma sudstva bila katastrofalna, izjavljuje da mu je sada sve jasno, da Ustavnom sudu komanduje DS. Vi ste izneli optužbu koja je nečuvena, taj sud je centralna pravna institucija. Imali ste pre sedam dana autorski tekst u Danasu predsednika tog suda, profesora Grubača, koji je rekao da se u Srbiji ne radi o pravnoj državi i borbi za pravnu državu, nego o progonu DS-a. Profesor Grubač je dosta ozbiljan čovek, ali se vlast pravila da to nije čula“, komentarisao je Korać. Istovremeno, namerno se izostavlja da je Momčilo Grubač (preminuo 7. decembra 2015. godine) član Demokratske stranke, nekadašnji Koštuničin simpatizer i još jedan od protivnika izručenja srpskih državljana Haškom tribunalu u vreme vlasti Zorana Đinđića.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

„Te večeri, pomoćnik načelnika SUP Beograd Branko Možgon, načelnik UKP Jadranko Petković i ja, otišli smo kod dežurnog tužioca u Palatu pravde, da se konsultujemo i nađemo najpovoljniji razlog da se Bagzi pritvori. Dežurna je bila jedna mlada žena, zamenik tužioca [Ivana Mladenović, prim. aut.]. Posle dvočasovnog ubeđivanja, uz veliku pomoć dežurnog istražnog sudije, prihvatila je da Bagziju odredi osam dana pritvora, a da mu se piše prijava za krađu kamiona, koju je ona kasnije, kada je Bagzi priveden, preinačila u krivično delo falsifikovanja dokumentacije. Nas trojica policajaca, sa dvadeset-trideset godina staža u kriminalističkoj policiji, morali smo te večeri da istrpimo od te devojke, zamenice tužioca, neverovatno predavanje: njenim dolaskom u Tužilaštvo prekida se s dotadašnjom praksom! A došli smo samo da zajedno iznađemo način da se potencijalnom atentatoru na premijera odredi kratak pritvor“ (Novaković, M., Državo, ruke uvis!, Vukotić media, Beograd, 2014, str. 133–134). ↑
Nekadašnji predsednik poslaničke grupe DOS u Skupštini govori o ponašanju predstavnika sudske vlasti uoči izručenja Miloševića, kada je zatvorsko osoblje tražilo nalog nekog od sudova kako bi moglo da postupi po njemu: „U junu 2001. godine sudska vlast odbija da nam asistira. Predsednica Vrhovnog suda Srbije Leposava Karamarković i predsednica Okružnog suda u Beogradu Vida Petrović Škero tvrde da za to nisu nadležne. Taj beskrupulozan stav sudske prema izvršnoj vlasti zadržao se do slučaja ’Bagzi’, odnosno vanrednog stanja. Tek smo tada sproveli one personalne promene u vrhu pravosuđa, kojima je opstrukcija naše politike savladana“ (Jovanović, Č., Moj sukob s prošlošću: Srbija 2000–2005, Dan graf, Beograd, 2005, str. 93). ↑
O tome da su urednice Peščanika direktno inspirisane napisima iz mafijaškog lista Identitet Dušana Spasojevića, svedoči i iskaz Milorada Ulemeka pred Specijalnim sudom, od 15. juna 2004. godine, o tome da je, nakon što je pušten iz pritvora zbog posedovanja lažnih isprava u Francuskoj, septembra 2001, Spasojević dao pare Vladanu Batiću za gradnju stadiona u Obrenovcu i time vratio uslugu jer je ovaj navodno izdejstvovao da bude pušten, što se oslanjalo na tadašnje pisanje Identiteta o ministru pravde. Narednog dana Batić demantuje ovaj deo iz Ulemekove odbrane: „Budući da sam juče od strane Milorada Ulemeka pomenut kao čovek koji je od strane pokojnog Dušana Spasojevića uzeo velike pare za potrebe gradnje stadiona FK ’Radnički’ iz Obrenovca, a na ime njegovog puštanja iz pritvora, želim da izjavim sledeće: Nikada u životu nisam video ni čuo ni Dušana Spasojevića ni Mileta Lukovića, niti bilo koga iz zemunskog, surčinskog ili bilo kog drugog klana. Nikada u životu niko od mene nije tražio da na bilo koji način intervenišem, urgiram ili bilo šta od bilo koga tražim ili zahtevam u vezi sa pomenutim licima. [...] Oni koji su pisali scenario Miloradu Ulemeku i koji su naručili ubistvo Zorana Đinđića, žele pokojnog premijera da prikažu kao čoveka koji je bio na čelu grupe kriminalaca i nečasnih ljudi, i valjda i mene prikažu u tom svetlu. Naravno, pošto su u svakoj laži kratke noge, permutovali su jedino godinu. Spasojević i Luković su pušteni iz pritvora u leto 2001, a početak gradnje stadiona u Obrenovcu je leto 2002, uz napomenu da ja nikad nisam bio funkcioner tog kluba i da je isti društveno, a ne privatno vlasništvo“ (Petrović, A., Čarnić, D., Proces KP 5/03: ubistvo Zorana Đinđića. Knjiga 1, Din sedma sila: Multinacionalni fond kulture, Beograd, 2008, str. 199–200). ↑
„126. emisija“, Peščanik, 1. mart 2003. (http://pescanik.net/126-emisija/; pristupljeno 6. jula 2015). ↑