Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Ona se budi

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Početkom juna 2015. godine, gotovo bez jasnog povoda zašto se baš u tom trenutku nastavlja, ponovo u javnosti istupaju lica s ciljem da optuže premijera da pritiska sudstvo, koristeći iste motive koje je navodio i Žarko Korać u Peščaniku još oktobra 2013, a zatim i Mijat Lakićević krajem 2014. godine, prikazujući ih kao nove i aktuelne. U tom smislu, posebno je zanimljiv 5. jun i način na koji su predstavljene dve vesti koje se koriste u kombinaciji, tj. kojima se zajedno šalje nova, kompleksnija poruka. Prva vest odnosi se na Natu Mesarović, bivšu predsednicu Visokog saveta sudstva, protiv koje je predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević 19. novembra 2014. godine podneo krivičnu prijavu zbog neuspele reforme pravosuđa inicirane od strane Demokratske stranke i kabineta Borisa Tadića, formalno tadašnje ministarke pravde Snežane Malović i njenog državnog sekretara Slobodana Homena; vest se ovoga puta odnosi na odbijanje Advokatske komore Beograda da je upišu u imenik advokata.[1] Ono što je ključno jeste da se nekadašnja saradnica Borisa Tadića i njegova veza kojom je uticao na sudstvo, u svrhu odbrane u vestima predstavlja isključivo kao sudija koja je svojevremeno osudila počinioce atentata na premijera Đinđića, nalik onome što je medijski činjeno u vezi sa smenom Rodoljuba Milovića, da bi konzument ovakvu odluku advokata razumeo kao politički progon, o čemu svedoči i intervju koji će nedeljnik Newsweek, takođe kao i Kurir u vlasništvu Adria Media grupe Aleksandra Rodića, objaviti 22. juna pod nazivom „Nata Mesarović: Prijatelji Đinđićevih ubica danas su uspešni ljudi“. Odgovor na pitanje ko stoji iza takvog progona iz prve vesti još je nedovoljno određen.

Druga vest, naizgled nepovezana, koja se pušta odmah nakon ove u medijima poput B92 i N1, dolazi iz agencije Beta, a tiče se komentara članice Saveta za borbu protiv korupcije Jelisavete Vasilić s tribine „Pravosuđe, ustavne promene, ustavne garancije i prava građana“, koju je u slične svrhe kao i onu iz februara ovoga puta organizovao nedeljnik Vreme: „Pravosuđe u Srbiji nikada nije bilo gore. Trideset godina sam bila sudija i mogu da govorim o tome. Pitanje je zašto nema sudija koji mogu da kažu da je Vrhovni savet sudstva, ovakav kakav jeste, produžena ruka izvršne vlasti. Da li vam se čini da je direktan uticaj na nezavisnost suda ako premijer izađe i deset puta kaže ’Taj Mišković je kriv’. Gde su te sudije koje dozvoljavaju da političar kaže ko je kriv, a ne oni.“[2] U ne baš potpuno jasnom maniru da li se obraća u svojstvu službenice Vlade ili kao bivši sudija, falsifikujući Vučićevu izjavu od 17. marta da ima dokaze da Mišković vodi kampanju protiv njega,[3] Vasilić je optužila premijera i da utiče na sud u slučajevima afere „Helikopter“ i prebijanja Andreja Vučića tokom Parade ponosa, kada su pojedini ministri odbili da dostave javnosti detalje o premijerovom obezbeđenju koji bi mogli da mu ugroze bezbednost.

S njom se slaže i drugi sagovornik, advokat Slobodan Beljanski, još jedan od predvodilaca štrajka advokata, čija izjava vezu s prvom vešću već donekle konkretizuje: „Gotovo da je nebitno da li će Visoki savet sudstva biti sastavljen na ovaj ili onaj način. Jer ključan je raspored moći i podložnost delovanju spoljne, pre svega političke, moći. Autoritarna vlast, kakva danas postoji u Srbiji, našla bi način da nameće svoju volju i u sasvim drugačijem sastavu VSS i Državnog veća tužilaca.“[4] Budući da prilog na B92 nosi naziv „Pravosuđe nikada nije bilo gore“, da sagovornici tvrde da je Vrhovni savet sudstva pod kontrolom Aleksandra Vučića, da je isto telo donelo odluku da izrekne disciplinsku meru sudiji Vladimiru Vučiniću koji je sudio u slučaju Mišković, zašto onda po toj logici premijer ne bi mogao da bude odgovoran i za slučaj Nate Mesarović, kojoj AKB ne dozvoljava da bude advokat u Beogradu, jer je osudila Đinđićeve ubice? To je ono što konzument treba da zaključi u metonimijskom spoju naporednog niza ovih vesti – pravosuđe je bilo daleko bolje dok je predsednik VSS bila Nata Mesarović.

Najzad, javlja se i medijski akter iz slučaja „Bagzi“ iz 2003. godine, Zoran Ivošević, tadašnji zamenik Vrhovnog suda, koji šest dana nakon tribine Vremena u emisiji Pressing na antivladinoj TV N1 uz Slobodana Samardžića iz DSS-a, Đinđićevog političko-ideološkog antipoda, ponavlja reči Jelisavete Vasilić o tome da Vučić svojim izjavama utiče na sud i pravi sintezu sadržaja dve prethodno navedene tribine: „On je koordinator službi bezbednosti i iz izvršne vlasti je [kao da to Miodrag Rakić suštinski nije bio, prim. aut.]. Kad on saopštava ko će biti uhapšen, protiv koga će da bude pokrenut postupak tužilac stoji pored njega i ćuti.“[5] Ali nije Ivošević jedini spavač koji se budi kada je potrebno; ime Vide Petrović Škero, za koju se neko vreme u javnosti uopšte nije čulo, nekadašnje pripravnice u kancelariji ministra pravde Zorana Stojkovića, koja je u vreme vlasti Vojislava Koštunice umesto Sonje Brkić postavljena za predsednika Vrhovnog suda – naprasno je osvanulo na listi potpisnika peticije kojom se pokušaj aboliranja od eventualne odgovornosti Saše Jankovića kao pojedinca, u slučaju smrti njegovog prijatelja Predraga Gojkovića, vrši na konto pozicije zaštitnika građana, koja ga sada institucionalizuje: „Predstavnici vlasti, uključujući premijera Vučića i neke od ministara, služe se neprimerenim rečnikom, teškim optužbama, uključujući i optužbe za krivična dela, kao i prostim uvredama, što sve zajedno nikakve veze nema sa kritikom rada Jankovića.“[6] Ovu peticiju pod nazivom „Apel upozorenja demokratskoj javnosti“ inicirao je 20. aprila 2015. godine Dragan Popović u ime nevladine organizacije Centar za praktičnu politiku, koja pored Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), Beogradskog centra za ljudska prava, Građanskih inicijativa i Helsinškog odbora za ljudska prava čini asocijaciju pod nazivom Kuća ljudskih prava, osnovanu novembra 2011. godine uz finansijsku podršku tadašnjeg gradonačelnika Beograda i vlasnika Dajrekt medije Dragana Đilasa.

Ova organizacija, predvođena Popovićem, manipulisala je i u slučaju „Pisma podrške pravu na javni stav akademika Vladimira Kostića“ od 20. oktobra 2015. godine, kada je deo reči predsednika SANU iskoristila da ga prikaže kao ličnost koja je svojim stavom o Kosovu iskoračila iz tradicije konzervativno nacionalističkih svetonazora srpskih akademika. Kostić je tada za Radio Beograd rekao: „Neko ovom narodu mora da kaže da de facto niti de iure Kosovo više nije u našim rukama. Bojim se da je, u ovom trenutku, jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo. I to neko ovom narodu mora da kaže“, istovremeno zagovarajući da se mora sprečiti članstvo Kosova u Unesku: „Oko toga se moramo boriti zubima i noktima, jer je to pokušaj oduzimanja nečega što predstavlja supstrat naše istorije i dela psihologije, ali ukoliko jedan ministar, premijer ili predstavnik mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da nemamo više ni ljudske, ni ekonomske, ni bilo kakve druge kapacitete da tamo nametnemo sopstvenu volju.“ Najzad, „prosvetljeni“ akademik poentira izjavom da ga umesto Kosova, koje je sticajem okolnosti izgubljeno, mnogo više interesuje sudbina Republike Srpske, „jer tamo postoji jedan ozbiljan, aktivan, delujući kulturni i naučni deo od milion i po do dva miliona ljudi“. Ukupni koncept reči koje je izgovorio Kostić, a koji nije ništa drugo nego neka vrsta realnacionalizma, ali i dalje nacionalizma, u pismu Centra za praktičnu politiku potpuno se zanemaruje, većina antivladinih medija nije ni prenela njegovu kompletnu izjavu, a pismo sastavljeno kao peticija ove šarlatanske NVO potpisalo je 345 tzv. građanskih intelektualaca, ne znajući tačno ni šta potpisuju.

Davanje podrške ombudsmanu od strane Vide Petrović Škero, predsednice Okružnog suda u Beogradu u vreme vlasti Zorana Đinđića, lica koje je tokom tog perioda putem medija ulazilo u otvorene konfrontacije s njim i Vladanom Batićem, baš kao što je to isto tokom štrajka advokata činilo i s aktuelnim ministrom pravde Nikolom Selakovićem, posledica je pak predloga Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, upućenog 1. aprila 2015. godine Skupštini Srbije, da je izaberu za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, pod obrazloženjem da je član kojem je u međuvremenu prestao mandat takođe izabran na predlog dvojice predstavnika „nezavisnih institucija“. Na sednici Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, održanoj 18. juna, saglasnost da Vida Petrović Škero, inače sutkinja u penziji, bude izabrana za članicu odbora agencije koja za člana već ima jednog penzionera, nije data zbog informacije da je tom licu svojevremeno bila izrečena mera zbog neprijavljivanja imovine, što je ona delimično i potvrdila.[7] Kao tadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, Vida Petrović Škero je 23. aprila 2007. godine, u vezi s predmetom KP 5/03, suđenjem za ubistvo premijera pred Specijalnim sudom, odobrila televizijsko emitovanje završnih reči tužioca, zastupnika oštećenih, branilaca, a naknadno i samog prvooptuženog, izuzev advokata Ružice Đinđić Srđe Popovića, znajući da će u njegovom izlaganju biti reči i o političkoj pozadini atentata, odbijenim predlozima da svedoči vrh DSS-a, kao i o famoznom transkriptu razgovora između advokatice Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića, u kojem se pominju dvojica najbližih Koštuničinih saradnika – Dragan Jočić i Rade Bulatović.[8]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj