Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Samo reci da je to pritisak na sudstvo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U svim ovim slučajevima posebno je važno zapaziti jednu stvar: „pritiskom na sudstvo i tužilaštvo“ uvek se naziva neka javna, svima dostupna i direktna, dakle, nimalo suptilna, uvijena niti perfidna izjava premijera ili njegovih ministara, što samo ukazuje na to da se uopšte i ne radi o pritisku u strogom smislu reči, kako se to pokušava predstaviti, već pre o jednostavnom mehanizmu odbrane od onoga što se doživljava kao napad od strane izvršne vlasti, po čemu ispada da ona nipošto ne sme kritikovati sudstvo i tužilaštvo, bez obzira na to što će građani za posledice rada tog i takvog sudstva ili tužilaštva uvek po pravilu okriviti baš izvršnu vlast – Vladu Srbije i njenog predsednika – na šta pobrojani akteri upravo i računaju. S druge strane, onaj pravi i ozbiljan pritisak izvršne na sudsku vlast iz razumljivih razloga nikada nije javan, niti može biti tako lako kritikovan i dokazan, jer podrazumeva uzajamni prećutni dogovor između onoga ko nudi i onoga ko prima određenu beneficiju radi dogovorene usluge, pa su tako javne razmirice između izvršne i sudske vlasti pre pokazatelj da onaj pravi pritisak (korupcija) uistinu izostaje.

Zanimljivo je i da se isti rezon može upotrebiti i kada je u pitanju cenzura, tj. kontrola medija; ona prava kontrola dešava se upravo onda kada o njoj u javnosti, tj. u manje-više mejnstrim medijima, koji imaju moć da formiraju javno mnjenje, nema nikakvog govora, kao da postoji nekakav tajni afinitet novinara da u nekom prećutnom smislu sami traže da budu kontrolisani, tj. materijalno obezbeđeni (za to su pravi primer organizacije poput BIRN-a, NUNS-a i bezmalo svi štampani mediji za vreme vlasti Borisa Tadića). To je ambijent u kojem su šanse da se medijski kreira i raspojasa kampanja o postojanju cenzure, kao što je to činjeno za vreme Đinđića i Vučića, ravne nuli. Svojevrstan pokazatelj da novinari „vole“ da budu „tlačeni“, tj. da teže da obitavaju u sprezi sa što dugoročnijim i stabilnijim finansijerom, kao što je država, i da se u tim uslovima osećaju najsigurnije, iskrsao je nakon odluke da se ta ista država, kako je predviđeno novodonetim setom medijskih zakona u junu 2014. godine, povuče iz vlasništva medija, što je najpre deklarativno pozdravljeno, a zatim radikalno napadano kao podmukli plan vlasti da se mnoštva manjih medija otarasi njihovim bankrotom.[1]

Desetog juna 2002. godine u Skupštini Srbije se sastaju predstavnici zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, zajedno s nosiocima pravosudnih funkcija, kada Zoran Đinđić predlaže tri puta: prvi, da iz pravosuđa odu ljudi koji su se ogrešili o pravdu, a iz bivšeg su režima; drugi, da se utvrde prioriteti, i da se najvažniji slučajevi odmah rešavaju; i treći, da se pooštri kaznena politika, posebno kada su u pitanju droga, ubistva i otmice.[2] Ministar pravde Vladan Batić predložio je smenu 50 do 100 sudija: „Ti ljudi su predstavnici bivšeg režima i mi ne želimo da protiv njih vodimo političke procese, već procese protiv korupcije, mita. Oni su obavili prljave poslove, a sada se smeju i slobodno šetaju ulicama.“ Zamenik Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević, spavač koji će se identično ponašati i prema Aleksandru Vučiću, to potom izokreće u sarkastičnom maniru, optužujući Batića da želi da razreši stotinak sudija „kao da su oni krompiri“: „Ministar predlaže hitno pooštravanje kaznenih mera iako je to imanentna uloga sudova, on traži disciplinu iako je to posao predsednika sudova... Sudstvo neće prihvatiti lustraciju u takvoj žurbi i nervozi, kako je predložio ministar Batić.“ I Leposava Karamarković, predsednica Vrhovnog suda Srbije, to čini u svom stilu: „Najlakše je reći da sudstvo ne valja. Ja nikada javno ne bih kritkovala vladu ili parlament, gledam prvo svoju kuću.“[3] Tog jutra Vladan Batić, bez prethodne najave, obilazi Palatu pravde, u kojoj na radnom mestu zatiče svega 23 od 109 sudija, što beleže i kamere tadašnje BK TV. Ovaj potez nailazi na osudu Vide Petrović Škero, koja se brani na sledeći način: „Nema pritiska na sudstvo, ali kako se to zove kada ministar pravde upadne sa kontrolorima u devet sati ujutru u sud i sobom vodi samo BK televiziju?“

Četiri dana nakon toga, Đinđić kao gost Dnevnika RTS-a daje svoju čuvenu izjavu da sudije koje nisu zadovoljne ovom državom treba da nađu drugu[4] u kojoj će živeti: „Sudstvo u Srbiji duguje izvinjenje građanima i javnosti zbog svoje neefikasnosti. Ovde se pokušava pod nezavisnim sudstvom promovisati neodgovorno sudstvo. Niko ne sme da postavi pitanje rada sudija, a mi treba da snosimo odgovornost za kriminal u društvu“, objašnjavajući da među sudijama vlada neprincipijelna solidarnost, kojom se pod izgovorom nezavisnog sudstva štite i korumpirane kolege.[5] Zbog ove izjave, u uverenju da izvršna vlast ne sme da upućuje kritike sudijama, Vida Petrović Škero mobilizuje 109 sudija Okružnog suda u Beogradu da potpišu njeno otvoreno pismo u kojem od premijera traži „izvinjenje zbog izrečenih uvreda“ na račun sudstva i prebacuje svu odgovornost na Vladu: „Nismo nezadovoljni našom državom. [...] Sudije su nezadovoljne nečim drugim, za šta ste vi odgovorni. [...] Relativna sporost sudskog postupka je odraz državne nemoći, pa i vaše, da se donesu sistemski zakoni kojima će se omogućiti brže i efikasnije sudovanje, a sudijama obezbediti bar pristojne smeštajne uslove. Efikasnost sudstva se ne postiže povikom na pravosuđe ili upadom ministra pravde u sudske zgrade. [...] Davanjem neodgovornih, čak neistinitih izjava o radu i ponašanju sudija, izaziva se nepoverenje građana u sud, ruši njegovo dostojanstvo i ugled i na ovu instituciju vrši svojevrsni pritisak. [...] Da li zaista smatrate da će se ovakvim brzopoteznim razrešenjima pravosuđe konačno učiniti nezavisnim i biti lustrirano? Nerazumljivo je da se samo u pravosuđu traži lustracija, a da se ista ne traži za univerzitete, zdravstvo, policiju, carinu i druge javne institucije.“[6] Škero je tako optužila premijera i ministra pravde da se mešaju u tok, način vođenja i okončanja sudskih postupaka, upozoravajući da su dužni da se pridržavaju ustavnog načela podele vlasti i zakona koji garantuje nezavisnost sudstva. Naglasila je, međutim, da ni na nju, niti na bilo kog drugog sudiju nije vršen pritisak od strane vlasti za pojedine predmete, ali da postoji opšti pritisak, koji se ogleda u zahtevima ministra Batića. Tvrdnja da „konkretnog pritiska nema, ali ima opšteg“, tj. javnog, dakle, samo je eufemizovana formulacija naprema onome što Vučiću sledi 2014. i 2015. godine.

Zbog Đinđićeve izjave reaguje i nevladina organizacija Vojina Dimitrijevića, Beogradski centar za ljudska prava, upravo jedna od onih koje će od 2011. godine postati deo Kuće ljudskih prava, te optužuje Vladu Srbije da od sudske pravi svoj organ vlasti. Iako zalaganje premijera za razrešenje sudija koje su se ogrešile o profesiju, ubrzavanje postupaka, kažnjavanje čelnika bivšeg režima i efikasniji rad u uobičajenim postupcima smatra opravdanim, ova organizacija zamera nešto drugo: „Međutim, zabrinjava način na koji je ovaj legitiman stav iznet i neprimeren nastup premijera i ministra pravde u obračunu s navodnim neradom i sporošću u pravosudnim reformama u pravosuđu.“[7] Na paradoksalan način, ovde se, baš kao i u apelu Centra za praktičnu politiku povodom slučaja Saše Jankovića iz 2015. godine, bez obzira na ispravnost ideje u načelu, osuđuje način govora, prezentacija koja se karakteriše kao napad, isto ono zbog čega će se Vučićevi odgovori i komentari od strane onih koje pogađaju nazivati „radikalskim“, „šešeljevskim“ i „diktatorskim“. Na, najblaže rečeno, neuobičajeno pitanje novinara zašto koristi medije da bi napadao sudove, ministar pravde Vladan Batić reći će: „Sudije nisu polarni medvedi. Nema tabua, sve je transparentno.“ „Teško mi je da objasnim građanima zašto je pravda u Srbiji tako spora i zašto je sudstvo u Srbiji tako tolerantno prema teškom kriminalu. Kako je moguće da su samo u redovima sudija svi radili svoj posao časno i pošteno i zašto se ne postavlja pitanje odgovornosti i profesionalne etike sudija“, pita se 19. juna 2002. godine Đinđić.[8] Na apsolutno identičan način srpsko pravosuđe branilo je svoju tromost i neefikasnost od lustracije, odbacujući odgovornost u slučaju „trgovačkog putnika“ Dejana Milenkovića, koji mora da „prehrani svoju porodicu“, kada će se Đinđićeva konstatacija da kriminalci u rezultatu imaju tretman žrtve, nažalost, još jednom praktično potvrditi.[9]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj