Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Medo Brundo, ne ponašaj se ludo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Nebojša Medojević, koji je uključenjem Stanka Subotića iz Ženeve suočen sa sopstvenim lažima, jer je tvrdio kako se ovaj sa Šarićem krije na Žabljaku u Crnoj Gori pod zaštitom Mila Đukanovića, čineći to u koordinaciji s Tužilaštvom za organizovani kriminal i UKP-om iz Srbije, kao i s Miodragom Rakićem, tada uveliko na čelu Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti i medijima pod njihovom kontrolom, kao što su Blic, Press, Kurir, B92, Politika u Srbiji, ili Vijesti, Monitor, Dan, TV Vijesti, Antena M u Crnoj Gori – predstavio se nakon emisije u listu Press kao žrtva „klasične medijske sačekuše“ i sugestivno dodao u stilu svog prijatelja Ratka Kneževića,[1] zeta Ljiljane Raičević, svojevremeno jedne od glavnih akterki u aferi „Moldavka S. Č.“: „Osim pokušaja da ja budem diskreditovan, cilj ove akcije bio je i da se zapreti Borisu Tadiću i onima koji se u Srbiji razračunavaju s organizovanim kriminalom.“[2] U istom obraćanju javnosti, Medojević zatim pravi jednu veoma zanimljivu paralelu s posebnom naznakom na sebe i svoja nekadašnja dela: „Ovde nije bila u pitanju ekskluzivnost, nego medijska nameštaljka, da se vođi ’duvanske mafije’ pruži prilika da pošalje preteću poruku Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. Baš kao što je Legija pretio Đinđiću preko lista Identitet, za koji sam ja pisao neke tekstove, ne znajući o čemu je reč, pa sam posle imao grdne probleme.“ Tragom ovog sadržaja stiže se najpre do izjave koju je tri godine ranije, 25. juna 2007, Subotić povodom raspisivanja Interpolove poternice dao za podgoričku agenciju MINA, kada je u vezi s Medojevićem izneo da je ovaj svojevremeno pisao kolumne „kojima je pripreman ambijent“za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića i da sada s Vojislavom Koštunicom „radi na satanizaciji Crne Gore stvaranjem slike o njenoj navodnoj kriminalizovanosti“. Biznismen rodom sa Uba naznačio je da on ipak nije glavna meta progona koji se vodi iz Srbije: „Biće da je to još jedan obračun s Crnom Gorom onih koji su patološki opsednuti njenom nezavisnošću, kao što su nekad bili Đinđićem, sve do njegove smrti.“[3]

I tada Medojević, uplašen, pravi od sebe žrtvu (još jedna u nizu tijanićevskih melodrama), a Subotićeve reči karakteriše kao „brutalni napad i direktnu pretnju“, retorički zatraživši od čelnika crnogorske policije i Agencije za nacionalnu bezbjednost da procene stepen ugroženosti njegove lične bezbednosti. Međutim, to isto lice, danas lider Pokreta za promjene, a tadašnji direktor podgoričkog Centra za tranziciju, uz Mlađana Dinkića jedan od osnivača grupe G17 i „ekonomista“ koji za medije govori o politici, pominjući 2007. godine Ulemeka i igrajući na kartu pijeteta prema pokojnom premijeru, šest godina ranije, 21. avgusta 2001, nije samo pisao za Identitet i bio član redakcije lista koji je plaćao Dušan Spasojević nego je učestvovao i u „istraživanju“ Glasa javnosti pod nazivom „Korist sitna, šteta dugoročna“ i ovako komentarisao izlazak DSS-a iz Vlade Srbije: „Ova sitna šteta biće dugoročna korist za Srbiju. Predstavnici organizovanog kriminala, koji više nisu bili zadovoljni istrošenim Slobodanom Miloševićem, tražili su nove izvore legitimiteta za svoju moć. To traje poslednjih deset meseci. Sada je isplivalo na površinu. Jer, mali lopovi i sitni šverceri, onog momenta kad dobiju političke reprezente, postaju mafija. [...] Iako ne podržavam Koštuničin nacionalizam, ja sam za borbu protiv korupcije, koja je glavni problem u svim zemljama regiona. [...] Ne radi se ovde o bezveznom sporu ili sudaru dve koncepcije. Srbija se već dugo nalazi između kosovskog i kolumbijskog mita. Pritom, jedni su ideološki ispravni, ali su zatrovani nacionalizmom, drugi su okrenuti reformama, ali su, po svemu sudeći, inficirani virusom tajnih dilova s organizovanim kriminalom.“[4] Ovaj prilog u kojem su svih šest sagovornika, tzv. analitičara, izričito protiv Vlade Srbije (pored Medojevića, tu su i Čedomir Čupić, Miša Đurković, Laslo Sekelj, Srđa Trifković i Jovan Teokarević), četiri dana kasnije, s neznatnim izmenama prepisuje novinarka Danasa Jasmina Lukač, donedavna članica Upravnog odbora NUNS-a, i objavljuje ga pod naslovom „Premijer i predsednik u jagmi za ’glavnog’ kontrolora“.[5]

Iste fraze koje je o svom opredeljenju protiv kriminala upotrebljavao u vezi sa Đinđićem, samo zbog činjenice što ovaj nije gajio neprijateljske odnose sa Đukanovićem, kao što će to činiti Koštunica ili Tadić, Nebojša Medojević, kao član predsedništva Demokratskog fronta, još jedne izlišne političke tvorevine koja nije urodila plodom u svom cilju da sa vlasti sruši Demokratsku partiju socijalista (DPS), koristi i dvanaest godina kasnije u vezi sa Vučićem i Dačićem, kada isplaćuje svrhu političko-profitnih organizacija kao što su MANS, OCCRP, CINS, BIRN i sličnih, koje su tu da na usluzi dostave političarima zaključke svojih manipulativnih istraživanja, da bi ovi zatim rekli sve ono što iz podteksta samo čeka da izbije napolje. Tako 14. avgusta 2013, čovek koji je zajedno s Kneževićem 2009. godine optuživao Stanka Subotića i Mila Đukanovića da su preko Sretena Jocića naručili ubistvo urednika hrvatskog Nacionala Ive Pukanića, sada za Vijesti tvrdi da su Vučić i Dačić pod Šarićevom kontrolom, da su pod uticajem mafije i da pripadaju nečemu što je nazvao „balkanskom konfederacijom organizovanog kriminala“ (sročeno kao svojevrsni označiteljski target organizacije OCCRP), koja želi da zaustavi EU i NATO integracije, a na čijem je čelu – ponovo Stanko Subotić.[6] Argumenti su mu sledeći: Šarić je ucenio Dačića (nije Šarić nego Milović, pod instrukcijama Rakića); skidanje Subotića s Interpolove poternice (opet fingirane od istih lica, uz Ivanića); Vučić još juna najavljivao hapšenje Šarića, ali to nikako da se desi (period kada Milović pokušava da se spasi od odgovornosti i drži u zabludi Vučića). S druge strane, Medojević predvidljivo hvali napore Miodraga Rakića, Snežane Malović i Borisa Tadića. Samo dan ranije, na svom Tviter nalogu piše da je Vučić unutrašnjepolitičko pitanje Crne Gore sve dok su mu „strateški partneri Milo Đukanović i Stanko Subotić“, čime opravdava čitavu kampanju koja se iz Crne Gore vodi protiv srpskog premijera, isto kao i nekada protiv Zorana Đinđića – u ime borbe protiv mafije i kriminala – i jasno izražava uslove pod kojima bi se ta kampanja mogla prekinuti (kada bi Vučić počeo da se ponaša kao Tadić).

Devet meseci kasnije, 14. maja 2014, na dan kada su u Srbiji već u pet gradova (Valjevo, Šabac, Loznica, Čačak i Zaječar) i u četrnaest opština (Osečina, Koceljeva, Lajkovac, Ub, Ljig, Gornji Milanovac, Mali Zvornik, Požega, Vladimirci, Kosjerić i Obrenovac) na snazi vanredne situacije proglašene zbog poplava, Medojević, još jedan iz grupe pojedinaca koji društvene mreže smatraju svojim privatnim divljim zapadom, a ne zakonski regulisanim sredstvom javnog informisanja, tvituje poruku bizarne sadržine: „Pazite sta želite, možda vam se želje i ostvare – Beograd na vodi“. Kada je od srpskih medija i zvaničnika stiglo negodovanje zbog ovakvog natpisa jednog crnogorskog političara, lider Pokreta za promjene pravdao se da u vreme kada ju je sastavio nije znao za tragične razmere poplava i pritom još slagao javnost da je poruka nastala dan ranije, bez obzira na to što njegov tvit dokumentuje suprotno. Očekivano, Medojević je pokušao da se odbrani i zameni teze, osuđujući „prljavu kampanju režima u Podgorici“ protiv njega, „koja ima za cilj da tešku tragediju građana Srbije zloupotrebi u dnevnopolitičke svrhe“ i optužujući tako Vladu Crne Gore za ono što je upravo sam učinio.[7]

Međutim, koliko god takva ili poruka s društvene mreže dramske spisateljice Biljane Srbljanović, bivše supruge francuskog ambasadora Gabrijela Kelera, koja je u to vreme pozvala ljude da „doplivaju“ na promociju knjige Paradajz svoga poznanika, bila neukusna i neprimerena situaciji stradanja i ljudskoj patnji koja je na delu, povod za Medojevićevu poruku, za razliku od poruke Srbljanovićeve, ima znatno ozbiljniju pozadinu od prostog ruganja problemima s kojima se suočava Vlada Srbije, a koji se zarad izražavanja čiste pakosti ne mogu doživeti i kao problemi građana sopstvene države (iako Srbljanovićeva preovlađujuće ne obitava u Srbiji). Zbog toga smisao njegove poruke prevazilazi metonimičnu „dosetku“ spajanja smrtno opasne bujice vode koja plavi trećinu teritorije Srbije sa asocijacijom bliskom plavljenju Beograda u nazivu kapitalnog regionalnog projekta koji promovišu premijer i Vlada Srbije, te time ujedno njegovog priželjkivanog neuspeha (poplaviti, potopiti = uništiti, upropastiti) – i zapravo „gađa“ njegovog glavnog investitora, kompaniju poreklom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Zašto? Zato što je tek to označiteljska konekcija do Mila Đukanovića (Medojevićeve stalne mete) i Crne Gore, tj. kompanija koje su preko lica povezanih s prestolonaslednikom Abu Dabija šeikom Muhamedom bin Zajedom i njegovim savetnikom Mohamedom Dahlanom izvršila značajna ulaganja i u toj zemlji, a potom i navodni dokaz za udružene kriminalne poslove dvojice premijera s „tamo nekim Arapima“.[8]

Služba za odnose s javnošću Vlade Crne Gore objavila je 17. novembra 2015. godine da će protiv Nebojše Medojevića biti podneta krivična prijava zbog lažnog prijavljivanja, a povodom izjava da je crnogorski premijer Milo Đukanović povezan s krijumčarenjem oružja terorističkim organizacijama, s naglaskom da su „lični kontakti Đukanovića sa jednim od ključnih ljudi Hamasa Mohamedom Dahlanom, veoma opasni i da ugrožavaju interese Crne Gore i njen međunarodni kredibilitet“, da bi Kurir u Srbiji istog dana objavio prilog pod naslovom „Đukanović preko Dahlana švercuje oružje teroristima!“.[9] Povod za ovakvu optužbu[10] Medojević je dobio ukrštanjem dva motiva: terorističkih napada koji su se desili u Parizu četiri dana ranije, 13. novembra; i vesti o hapšenju Podgoričanina Vlatka Vučelića, u čijim je kolima na putu za Pariz nemačka policija pronašla osam kalašnjikova, dve ručne bombe, 200 grama TNT eksploziva i pištolj. Tema je lansirana u Vijestima pod naslovom „Crnogorac koji je prošle nedelje uhapšen u Nemačkoj povezan sa napadom u Parizu“ samo dan posle terorističkih napada, da bi je potom u Srbiji preuzeli tabloidi Blic i Kurir, kao i ruski portal Sputnjik, bez obzira na to što hapšenje datira od 5. novembra i što je pet dana posle toga iz nemačkog Interpola stigao dopis na adresu crnogorskih kolega u kojem se ističe da se slučaj tretira kao pojedinačan, da je na osnovu satelitske navigacije u vozilu utvrđeno da je Vučelić više puta putovao u Pariz, da je oružje bilo sakriveno na profesionalan način i da sve ukazuje na to da se radi o krijumčaru oružja, a ne o teroristi.[11] Definitivne potvrde da državljanin Crne Gore nije umešan u terorističke napade u Parizu stigle su još jednom od Interpola Nemačke, a zatim i Francuske, 14, odnosno 16. novembra, dok je Medojević na talasu medijskih podvala optužbe na račun Đukanovića izneo 15. novembra, dakle, kada je to već bilo evidentno.

Devet dana ranije, povodom nasilja izgrednika na crnogorskim protestima Demokratskog fronta, čiji je Medojević jedan od lidera, na Fejsbuk stranici organizatora protesta „Sloboda traži ljude“ nekadašnji saradnik „zemunskog klana“ u listu Identitet i kriminalizator Zorana Đinđića, sada napada Đukanovića, bliskog prijatelja pokojnog srpskog premijera, tako što ga optužuje da je angažovao pripadnike nekadašnje JSO (čiji su neposredni izvršioci i organizatori atentata 2003. godine u Srbiji bili njen deo) da razbiju demonstracije od 24. oktobra, i da je trebalo da deluju iz prostorija Skupštine da su protestanti uspeli da se probiju (aluzija na Peti oktobar).[12] Uz ilustraciju Milorada Ulemeka kojem salutiraju njegovi podređeni, od ovog sadržaja Kurir 6. novembra pravi prilog pod naslovom „NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Milo pripremao crvene beretke da biju narod!“, koji kombinuje s vešću koja takođe stiže iz Ivanovićevih Vijesti, a koju u Srbiji prenosi i NSPM Đorđa Vukadinovića – da jedan strani medij, italijanski list Fatto Quotidiano, u kontekstu istih protesta poredi ponašanje premijera Turske Redžepa Tajipa Erdogana sa Milom Đukanovićem. U ovom listu se sasvim uzgred i neupitno navodi apozicija koja legitimiše premijera Crne Gore kao čoveka „koji je osuđivan zbog šverca cigareta, ali nikad nije robijao jer je već bio premijer i imao diplomatski imunitet“ (Kurir) ili koji „nije nikada osuđen zbog milionskog šverca cigareta samo zato što je već bio premijer“ (NSPM), što je pak teza identična onoj koju je u Srbiji dobio zadatak da svojom knjigom širi i javnost obmanjuje tzv. istraživački novinar mreže organizacija CINS, KRIK i OCCRP, Stevan Dojčinović. Krivičnu prijavu protiv Nebojše Medojevića Vlada Crne Gore konačno je podnela 3. decembra 2015. godine.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj