Foto: Oksana Toskić
...AND JUSTICE FOR ALL: Vučiću za godišnjicu atentata
<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
Tekst sa Middle East Eyea, šest dana kasnije 21. avgusta, preveden na srpski jezik najpre objavljuje divlji sajt Teleprompter, koji je zapravo blog Danila Redžepovića, lica koje je u to vreme u bliskoj vezi s predsednikom Demokratske stranke Bojanom Pajtićem, i koji je zakamufliran opisom „društveno-politički online magazin obojen humorom i sarkazmom“ kao lažni medij, s obzirom na to da nije ni prijavljen u Registru medija, neko vreme finansiran od strane tajkuna Tomislava Đorđevića, a paralelno s tim i Miroslava Miškovića, koji to čini do dana današnjeg. Po značenju, naziv ovog sajta najpre metaforično, a zatim i metonimično začuđujuće razotkriva čitavu njegovu funkciju. Teleprompter kao pojam odnosi se na profesionalnu spravu koja služi voditeljima-spikerima da s nje čitaju automatizovan tekst, odnosno sadržaj koji je unapred pripremljen i koji je pre toga neko drugi utvrdio, a realizuje se pomoću talona skopčanog za kameru, koji sistemom ogledala vidi samo spiker koji u nju gleda, čime se proizvodi utisak direktnog obraćanja gledaocima.
Druga reč, ili sinonim, za spravu teleprompter jeste idiot, kako zbog svoje priručne funkcije, tako i zbog toga što je sistem ogledala koji prelama emiter sasvim jednostavan i podrazumeva optiku ravnih ogledala, što zaokružuje metaforu. Umesto da konzumenti sajta prozru u principu sasvim jednostavnu serijalnost i jednoobraznost na kojoj počivaju svi prilozi sa ovog sajta, oni se ponašaju kao i loš spiker, koji zaboravlja da, bez obzira na to što iščitava tekst, mora da se što je više moguće pretvara da on ne postoji i da se ponaša kao da govori iz svoje glave, a ne iz „glave“ idiota; u protivnom, značenjska perspektiva se obrće (metonimira) i spiker začas postaje telo kojim u stvari vlada sprava – tj. „idiot“ u punom smislu te reči. Razlog zbog kojeg konzumenti ovog sajta postaju veći idioti od samog emitera leži u tome što je vezivno tkivo koje se ovde upotrebljava kao sredstvo manipulisanja zapravo čista pakost, kivnost, bezobrazluk i zla namera, ustremljena gotovo isključivo ka Aleksandru Vučiću, s kojom se čitaoci identifikuju tako snažno i neposredno, da se svaki drugi kontekst spram naslade koju to pruža čini nebitnim i bezvrednim.
Kao simbolički poklon premijeru Vučiću od Bojana Pajtića, 12. marta 2015. godine, na godišnjicu atentata na Zorana Đinđića, nekadašnjeg predsednika njegove stranke, na ovom sajtu je osvanuo kvazitekst „EKSKLUZIVNO: Vučićev sin se bahati u najskupljim beogradskim klubovima!“, kao svojevrsna eksproprijacija motiva iz afere „River“, koju je osmislio Rodoljub Milović. Na činjenicu da je Danilo Vučić zatečen na splavu „River“ u kasnim večernjim satima, Redžepović kalemi sledeće improvizacije: „zoru dočekuje u alkoholisanom stanju“, „često se bahati po beogradskim splavovima i klubovima“, „opijanje deo porodične tradicije“, „zajedničkog noćnog kupanja u bazenu“, „svake noći troši hiljade evra na piće“ i „na tim noćnim provodima učestvuju samo mlade osobe muškog pola“. U prilogu se iznosi i notorna neistina, koja protivureči sadržaju teksta objavljenog u Politici, a koji Redžepović istovremeno koristi – da „ni nakon skoro godinu dana od incidenta na splavu ’River’, MUP nije uhvatio Stojkovićevog napadača“.[1]
Zbog toga što je tekst opremljen fotografijama u kojima je povređeno pravo maloletnog lica i krši Zakon o javnom informisanju i medijima, Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo je protiv Redžepovića prekršajni postupak, a kada su i novinarska udruženja osudila ovakav potez Telepromptera, Redžepović ih je sve zajedno optužio da podržavaju maloletničko alkoholisanje, dakle, istim stilom kojim danas odgovaraju Pajtić ili Živković kada pokušavaju da sastave neku političku izjavu. Četrnaestog juna 2015. godine događa se nešto posve neuobičajeno za redovne konzumente ovog sajta: Redžepović prenosi sasvim protokolarnu Tanjugovu vest bez ijedne izmene, gasiranja, bez pakosti, kivnosti, bezobrazluka, zle namere, pa čak ni „humora i satire“ koji stoje u opisu sajta – jedini upliv urednika tiče se naslova: „KOLIKO JE VUČIĆ ULOŽIO I ZAPOSLIO? Mišković ulaže 400 miliona evra i zapošljava 10.000 ljudi“. Da li se i ovo guta sa istom lakoćom „idiota“ kao i ono od čega upadljivo odudara?
Ovakav vid napada na premijera nikada ranije nije zabeležen, pa čak ni u vreme vlasti Zorana Đinđića. „Za razliku od nekih drugih političkih lidera, Đinđiću ništa nije ’prišivano’ u vezi sa njegovim porodičnim životom. Njegova supruga nije imala ni političkih, ni poslovnih ambicija, deca su bila isuviše mala da bi vodila samostalan život. Nije bilo ni glasina o uzajamnom neverstvu ili mračnoj prošlosti. Kad sada pažljivo pogledamo lične ’slabosti’ istaknutih političara u Srbiji, lako ćemo otkriti da su glasine o porodičnim neprilikama Slobodana Miloševića mogle da imaju mnogo jače dejstvo nego što su imale. Zamislimo samo da je Zoran Đinđić živeo u takvim porodičnim odnosima kao Slobodan Milošević. Da li bi u tom slučaju cela priča o njemu kao ’nemačkom’ čoveku uopšte bila potrebna?“, pita se u svojoj knjizi Ćurgus.[2] Ono što je autor Hajke verovao da je nepotrebno kada je Đinđić u pitanju, za Vučića, „najboljeg štrebera nemačke kancelarke Angele Merkel“, sa apsolutnom većinom u parlamentu, biće i te kako dobrodošlo. Bojan Pajtić time je pomerio lestvicu na nivo koji pre njega niko nije dosegao.
