Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Najpre uvaženi investitor, a potom okoreli kriminalac

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Za Nebojšu Medojevića, koji Ratku Femiću i novinarima Vremena, Blica, Politike i drugima redovno služi kao kredibilan izvor informacija iz Crne Gore svaki put kada treba oplesti po Đukanoviću, ali i Vučiću, Stanko Subotić u uključenju u emisiju Intervju sa Jugoslavom Ćosićem nagoveštava, a tokom razgovora za crnogorsku TV In detaljno objašnjava da mu je Milan Beko jednom prilikom saopštio da ovaj radi za njega: „Jedan dan je Miša Beko bio kod mene u Švajcarskoj, to je bilo pre nekih možda godinu i po dana [jesen 2008. godine, prim. aut.]. I u tom periodu, što se može videti kroz pres klipinge i utvrditi, Medojević je isto tako imao jednu kampanju negativnu u odnosu na mene i u odnosu na gospodina Đukanovića. Ja sam to ukazao Miši s obzirom da je meni Miša pričao i uverio sam se da su na vezi njih dvojica. Miša je inače meni pričao da Medojević radi za njega i za Miškovića sve što je potrebno. Znači, ne mislim u smislu potrebno – da on radi konsultantske poslove za njihove kompanije. Ne, nego upravo radi to – znači da oni mu daju koga treba napadati, i on je onda taj koji izlazi u javnost, koristi svoj status...“[1] Tom prilikom Beko je pred Subotićem, demonstrirajući svoju moć, pozvao mobilnim telefonom Medojevića i rekao mu da prestane da napada Subotića i Đukanovića, pod obrazloženjem da „oni više nisu target“, posle čega ih nije pominjao sve do marta 2010. godine. Štaviše, Beko je Subotiću dao Medojevićev broj telefona uz komentar da je on „dobar momak“, posle čega ga je Subotić zvao, pitao zbog čega sve to radi i dobio odgovor: „To je samo politika.“ „Rekao sam mu da to nema veze s politikom, ja se ne bavim politikom, znači ako govori nešto o meni konkretno negativno ili pozitivno, onda mora da poseduje dokaze za to što radi. Međutim, njemu dokazi očigledno nisu potrebni, nego to je čovek koji radi po nalogu“, rekao je Subotić za TV In 22. marta 2010. godine, ističući da je sasvim siguran da su pravi razlog Medojevićevih novih napada na njega 50 miliona evra koje mu Mišković i Beko nikada nisu vratili.[2]

Povodom aktuelnih optužbi koje ga povezuju s Darkom Šarićem, Stanko Subotić je rekao da ga je sa Šarićem 2008. godine upoznao sin Miroslava Miškovića, Marko Mišković, koji je sa Šarićem u vrlo bliskim odnosima, naglašavajući njegove čvrste veze s režimom Vojislava Koštunice: „Darko Šarić, on je u Srbiji bio čovek koji je prihvaćen kao ozbiljan biznismen, ozbiljan poslovan čovek zadnjih 10 godina. [...] Ja sam ga sretao sa mnogim političarima, sa mnogim poznatim ljudima iz Srbije. Znači, on je bio u najvišem srpskom društvu i sa njima se družio. Ja nisam imao nikakvu informaciju da se taj čovek bavi ikakvim ilegalnim poslom. Prema tome, kakvu ja odgovornost mogu snositi za to čime se taj čovek bavi i da li je on nešto uopšte uradio protivzakonito? Ja prvo nisam političar, ja sam čovek koji se bavi svojim biznisom, imam moj biznis, ja odgovaram za svoje postupke. Ako sretnem određene ljude i viđam se sa njima, ne znači da radim ono što oni rade. Znači, srećem godišnje dve hiljade, tri hiljade ljudi. Znači, bilo koji od tih ljudi ako načini neko krivično delo, znači ja sam kriv i imam veze s tim krivičnim delom!“

Ova veza Šarić–Mišković–Koštunica pominje se i u šestom delu feljtona „Kabinet doktora Koštunice“, autora Zorana Janića, objavljenom 28. marta 2011. na portalu E-novine, u kojem su braća Šarić predstavljena kao političko-finansijski projekat tog režima; da su nakon razbijanja „zemunskog klana“ ubačeni od strane službi bezbednosti da preuzmu poslove sivog tržišta, da se iz Pljevalja prebacuju za Srbiju, da dobijaju državljanstvo, da im se širom otvaraju vrata za nesmetanu kupovinu i neograničeno investiranje uz saglasnost i stimulaciju izvršne vlasti, kako bi što više novca ulazilo u Srbiju. Da bi raširili svoj kapital po Srbiji, zbližavaju se s najvećim monopolistom i stalnim režimskim tajkunom Miroslavom Miškovićem, kojem daju pozajmice u gotovom novcu, a koji im posle biva vraćen preko neke od stranih banaka kao opran. Zauzvrat, Darko Šarić u obavezi je da, kao protivuslugu režimu, finansijski potpomaže kampanju protiv referenduma za otcepljenje Crne Gore i da na taj način učestvuje u hajci protiv Mila Đukanovića, dok paralelno s tim, u periodu od 2004. do 2008. godine, postepeno postaje vlasnik najveće količine gotovog novca u Srbiji.[3]

O tome da je režim Vojislava Koštunice imao sličan tretman prema ovakvim pojedincima kao i Slobodan Milošević, u smislu da je dozvoljeno baviti se organizovanim kriminalom dok god to doprinosi ulaganjima u Srbiju i punjenju budžeta, najbolje govori epizoda od 30. aprila 2001. godine, kada su u Parizu, zbog posedovanja lažnih putnih isprava, uhapšeni pripadnici „zemunskog klana“ za koje se već tada sumnja da stoje iza većine beogradskih otmica. Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović i Vladimir Milisavljević lišeni su slobode u avionu za Kolumbiju, gde je trebalo da učestvuju u prenosu oko tone kokaina za evropsko tržište preko Grčke i još nekih zemalja. Pukovnik Mile Novaković, tadašnji načelnik UKP, u knjizi Otmice Zemunskog klana na više mesta piše o neverovatnim razlozima zaprepaštenosti Spasojevića što ga je država omela u ovom poslu: „Dušan Spasojević je zvao mene [Dejana Milenkovića Bagzija, prim. aut.] i Buhu, pa je počeo da preti kako će da ubije policajce Mileta Novakovića i Rodoljuba Milovića, da mu oni smeštaju i da su mu pokvarili posao sa drogom gde je mogao da zaradi milione maraka, a po njemu, na taj način su oštetili i državu.“ Na drugom mestu: „Prve izjave koje su dali operativcima MUP su istovetne [...] objasnili su maršrutu putovanja u Evropi i svi su naveli da je Dušan Spasojević mnogo ljut jer mu je pokvaren posao sa kokainom u vrednosti od 20-30 miliona maraka, gde je pored njega i država pretrpela veliku štetu, jer bi on taj novac uneo u zemlju.“ I konačno: „Koristeći falš pasoše, trebalo je da putuju u Kolumbiju kako bi učestvovali u prebacivanju preko tone kokaina namenjenog za evropsko tržište. Hapšenjem u Francuskoj, njima je uskraćena zarada od oko 25 miliona maraka. Trgovinom narkoticima se ne bavi u Srbiji, već isključivo u Evropi i to smatra dobrim za državu, jer se droga ne pojavljuje na našem tržištu, a zarađeni novac ulazi u našu zemlju i investira se u razne objekte od čega i sama država ima velike koristi.“[4] Dakle, slično kao i u slučaju Darka Šarića. Činjenica da su zemunci pred policijom najnormalnije govorili o ovom poslu potvrđuje njihovo nerazumevanje zašto bi uopšte zbog toga bili uhapšeni, kao i ustaljeni režim rada koji su vukli iz perioda Miloševićeve vladavine.[5]

Budući da se nalazi na mestu predsednika Srbije od 11. jula 2004, Boris Tadić u kohabitaciji s Koštunicom prećutno toleriše i pokriva ovu vrstu anticrnogorske strategije, da bi se ona od 2008. godine, kada Demokratska stranka stiče apsolutnu vlast, pa i kontrolu nad Socijalističkom partijom Srbije kao svojim manjinskim koalicionim partnerom, zapravo još više ekstremizovala. Isti Šarić, nekada omiljena i poštovana srpska investitor-figura u visokom društvu, o čemu upravo svedoči i Subotić, pošto je upumpao svoj novac u Srbiju, preko noći postaje u medijima najbolja personifikacija „crnogorske mafije“. Imovina stečena po Srbiji mu se preko Slobodana Homena i Snežane Malović slavodobitno pleni Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, usvojenim 23. oktobra 2008, hapse se Šarićevi advokati i službenici, ali ni jedan jedini funkcioner neke državne firme ili režima, iako je jasno da bez njihovog posredovanja nijedna od transakcija ne bi mogla biti obavljena. Tek posle svega toga nagodbama se pokušava izdejstvovati da tako ucenjeni Šarić, u zamenu za umanjenu kaznu, optuži crnogorski državni vrh i bliska lica poput Subotića, na kojem je primenjen gotovo identičan metod. U izveštaju koji je juna 2011. godine povodom afirmacije pomenutog zakona u medijima načinila agencija Ebart navodi se: „Retorika državnih funkcionera nadležnih institucija je veoma oštra, odnosno u izjavama ne ostavljaju prostor mogućnosti da optužena lica nisu učinila krivično delo koje im se stavlja na teret. Taj način komunikacije u velikoj meri prate i mediji, koji osobe koje nisu osuđene za delo koje im se stavlja na teret nazivaju ’narko-bosovima’, ’kraljevima kokaina’ i ’narko-dilerima’.“[6] Još tada je u ovoj agenciji uočeno da „novinari lista Blic u dosta tekstova citiraju neimenovane izvore iz pravosuđa i uvek objavljuju puna imena i prezimena osumnjičenih, a izvor za procenu vrednosti zaplenjene imovine u svim tekstovima je Ljiljana Pavlović Đorđević iz agencije za nekretnine Fenix M. Novinari Blica retko objavljuju stav druge strane, odnosno advokata ili optuženih.“[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj