Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Blic, najkorumpiranije srpsko glasilo

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Tako Vuk Z. Cvijić, mlađi neformalni portparol Tužilaštva za organizovani kriminal, u listu Blic, u naletu manipulacija i laži kojima tih dana paralelno obmanjuje javnost, iznoseći najgore optužbe po Stanka Subotića, 17. marta 2010. objavljuje tekst pod nazivom „Šariću oduzeta prva firma“, iako se iz samog sadržaja vidi da je tvrdnja iz naslova neistinita, jer je Cvijićev neimenovani izvor potvrdio da će tek biti dat nalog za privremeno oduzimanje. Da li je ovde zaista reč samo o pukoj omašci, ili pak o razmetljivoj demonstraciji povlaštenog položaja spram drugih novinara, koji Cvijić uživa kod svog izvora? Odakle ovolika sigurnost da se proglasi učinjenim nešto što još uvek nije učinjeno, osim ako nije reč o takvom izvoru koji ima moć da odluči i garantuje da će nešto i biti učinjeno? Sličnu „grešku“ kada su posredi bahatost i neprofesionalan odnos prema novinarskom kodeksu, Cvijić je počinio pišući tekstove o odbrani koju je 4. jula 2014. godine u Specijalnom sudu izneo Subotić, tako što je istog dana priredio najpre uvodni tekst za izveštaj s ročišta od 3. jula, kada je tužilac tražio zatvorsku kaznu od osam godina uz novčanu nadoknadu, a koji u stvari predstavlja podlogu za tumačenje onoga što Saša Ivanić pretpostavlja da će okrivljeni sutradan reći, kada omiljeni novinar-sagovornik B92 stavlja imperativni naslov „Cane da vrati 30 miliona evra“. Sutradan, 5. jula, iako uopšte nije ni bio među novinarima koji su prisustvovali suđenju, Cvijić iznosi deskriptivne detalje u vezi sa Subotićevim ponašanjem, pokušava psihološki da determiniše okrivljenog, njegovu smirenost u podtekstu tumači kao sumnju u dogovor s vrhom izvršne vlasti koji će ga osloboditi, navodi da se nije ni trudio da opovrgne optužbe Tužilaštva, već da je optuživao druge političare, dok je naslov potpuno suprotan prethodnom, pun sarkazma, podsmeha i pežorativa – „Neverovatna Canetova odbrana: Ja naivan, a vreme turbulentno...“.

Ovaj novinar nebrojeno je puta u svojim tekstovima branio Tužilaštvo kao da mu je to u opisu posla, pri čemu usvaja identičan stil i pripada istoj školi, ne novinarstva, nego advokacije onih državnih organa kojima je to u interesu, baš kao i njegova koleginica Tamara Marković Subota, pa čak i kada Saša Ivanić potpuno očito pokušava da podvali sudijama Apelacionog suda. Tako instrumentalizovanog Cvijića uopšte ne zanima činjenica da datum na dokumentu, koji Ivanić pred Žalbenim većem reklamira kao falsifikat jer se na njemu nalazi potpis osobe koja je preminula pre datuma koji stoji na dokumentu, ne predstavlja datum samog dokumenta na koji Ivanić referira, nego izveštaja koji je kompanija Makedonija tabak 2000, kao pravni naslednik kompanije Makedonija tabak a. d. dostavila makedonskoj policiji – pa u Blicu 23. januara 2015. godine izlazi tekst pod naslovom „Tužilaštvo: Canetov svedok imao lažna dokumenta koje je potpisao ’mrtav čovek’“. Ovaj, kao jedan od tri dokumenta koji su jedini originali u čitavom procesu, pošto je Ivanić raspolagao samo nepreglednim fotokopijama, na kojima čak ni brojke nisu sasvim odgovarale onome što je Tužilaštvo zagovaralo, bio je ključni da sud posle sedam godina, 18. jula 2014. godine, dosudi prvu oslobađajuću presudu za Subotića.

Njihov sadržaj, u koji Ivanić uopšte nije želeo da ulazi, jasno govori o tome da je makedonska firma izvozila cigarete za potrebe Vojske Savezne Republike Jugoslavije, tj. na ime fantomske firme Success iz Novog Sada,[1] dok je nekadašnji direktor kompanije Makedonija tabak a. d. Dančo Šuturkov svojevremeno svedočio o tome da su papiri o robi, kako bi se prikrilo nepostojeće preduzeće, bili fingirani na nekoliko drugih firmi koje su se uglavnom legalno bavile distribucijom cigareta na prostoru SRJ, među kojima je bila i Subotićeva firma Mia sa Uba, a čim bi prešli granicu Makedonije bili cepani i roba preuzimana od strane Uprave vojne bezbednosti, na čijem je čelu bio general Aleksandar Dimitrijević.[2] Pretpostavlja se da je u pitanju ista ona lista firmi čije je vlasnike bivši ministar policije Dušan Mihajlović, zajedno s policajcima Miodragom Vukovićem, Bogdanom Pušićem i Brankom Glušicom, nakon Đinđićevog ubistva 2003. godine reketirao pod pretnjom da će se naći na dijagramu akcije „Mreža“ (’svi ostali su platili, samo si ti još ostao, zemljače’). Ove dokaze samoinicijativno je sudiji Draganu Miloševiću u jesen 2013. godine odneo Jordan Ristovski, likvidacioni upravnik privrednog društva Makedonija tabak 2000, čime je postao svedok suda, a njegovi dokumenti (dakle, ne Aleksandar Vučić, kako to Cvijić zajedno sa svitom iz Crne Gore insinuira), pored brojnih drugih manjkavosti same optužnice, promenili su čitav tok suđenja. Ristovski, koji nema nikakve veze ni sa jednim licem iz optužnice, niti s poslom trgovine cigaretama, najpre se obratio tužiocu Saši Ivaniću, koji je, čuvši o kojim dokumentima je reč i da ona pobijaju glavnu tezu Tužilaštva da je iza firme Success stajao Subotić, u panici odbio dalji razgovor s Ristovskim, uz konstataciju da bi mu takvi podaci srušili optužnicu, o čemu je svedok na sudu svedočio 19. februara 2014. godine. Tužilaštvo je zatim optužilo svedoka da je dokumentaciju ukrao (i dalje se uopšte ne osporava sadržaj), ali je Ristovski objasnio da je on kao likvidacioni upravnik imao pravo da je zadrži i da je o tome obavestio MUP Republike Makedonije, pri čemu Ivanić nije pružio nijedan dokaz o navodnom nezakonitom zadržavanju predmetnih dokumenata.[3]

Posebne veze koje novinar Vuk Z. Cvijić neguje sa Tužilaštvom za organizovani kriminal mogle su se, kao omaška u „psihopatologiji svakodnevnog života“ ili pre kao izraz neslučajne raskalašnosti lica koje smatra da mu se nešto može samo zato što iza sebe ima zaštitu Ivanića, jasno uvideti kada je 21. maja 2015. godine, na dan nastavka pretresa pred Apelacionim sudom u Beogradu, ovoga puta prisutni novinar, osam minuta pre nego što je uopšte započeo pretres i pre nego što su predstavnici medija zajedno s optuženima, njihovim advokatima, tužiocem i članovima sudskog veća ušli u sudnicu – u 10.07 sati pustio vest na sajtu Blica pod naslovom „Subotić ponovo izostao sa suđenja, moguće zastarevanje krivičnih dela“. U toj prerano puštenoj vesti Cvijić je čak citirao tužiočeve reči, koje je ovaj tek pola sata kasnije izgovorio u sudnici, što nedvosmisleno ukazuje na to da je novinar direktno iz Tužilaštva unapred bio snabdeven tekstom koji će Ivanić tokom glavnog pretresa pročitati. Pravo pitanje zato glasi: Čemu žurba, tj. čemu potreba da se na neki ne čak ni toliko suptilan način pokaže drugima da se uživa drugačiji tretman od svih ostalih novinara, da se s ponosom istakne ta pupčana vrpca s majkom moći, koja u suštini ni za kakvu hvalu nije? Šta je zapravo to što ljude tera da sami ostavljaju tragove sopstvene propasti, i da li je to zato što potajno žele da u tome budu uhvaćeni, misleći da će na kraju drugi to morati da prećuti i prihvati da je bez moći kojom Cvijić i njemu slični očigledno raspolažu? Ovakvim gestom, dok ostali novinari čekaju u hodniku Specijalnog suda, Cvijić može da „čeka“ pored njih i da istovremeno zadovoljno posmatra njihova lica kada na svojim tabletima i telefonima na sajtu Blica ugledaju informaciju s događaja koju niko od njih još ne poseduje, slično kao što se Milan Beko naslađuje i na svom ekranu posmatra Medojevića koji u prostoriji ispred s nestrpljenjem i neskrivenom nervozom čeka da ga ovaj primi.

Taj eksces, ta neizdrživa potreba da se likuje pred drugima kako bi prećutno prihvatili da su omalovaženi, događa se jer je Cvijić dan ranije iz Tužilaštva obavešten da je u sud stiglo pismeno obaveštenje Subotićevog advokata Radoslava Tadića da zbog složenog hirurškog zahvata I postoperativnih komplikacija branilac neće biti u mogućnosti da prisustvuje zakazanom pretresu. Bez obzira na to, Ivanić daje instrukcije Cvijiću da ceo događaj prikaže kao nastojanje prvooptuženog Stanka Subotića da konstantno odlaže suđenje kako bi slučaj zastareo i tužba bila odbačena. Upravo zbog toga je Blic prvi morao da objavi podatak koji u sebi sadrži željenu interpretaciju – kako bi svi oni koji se pripremaju da izveste javnost o suđenju već dobili odgovarajući šlagvort iz ovog lista, koji u zabludi ne smatraju tabloidom. Baš to se i dešava uz pomoć nekolicine uzajamno interesno povezanih medija – B92 i organizacije OCCRP – pa tako 30. juna 2015. godine Dru Saliven na sajtu svoje organizacije eksploatiše ovaj motiv u tekstu „Serbia: Time Limit Nears in Stanko Subotic Trial“ („Srbija: Pribiližava se vreme zastarevanja u suđenju Stanku Subotiću“), gde u prvoj rečenici označitelja koji mu je meta u apoziciji opisuje kao biznismena za kojeg se smatra da ima kontakte s kriminalom („businessman with alleged criminal links“), tj. sa Šarićem, dok B92 pravi prilog u vestima o neefikasnosti sudstva i opasnosti od zastarevanja, a među nekoliko navedenih slučajeva uvrštava i Subotićev. Ubrzo nakon objavljivanja „preuranjenog“ teksta, Cvijić briše prethodni, nešto neutralniji naslov, i ono što se samo insinuiralo sada postaje sasvim transparentno i ogoljeno – menja ga u „Cane izbegava suđenje“, što je neuobičajen postupak u novinarskoj praksi.

Ali, kome zapravo više ide u prilog zastarevanje postupka – Subotiću, uz čije ime bi u tom slučaju ostale večna nedoumica i sumnja da li je zaista bio nevin i kako bi se suđenje završilo da nije zastarelo; ili interesnom frontu medija, nevladinih organizacija i korumpiranih delova Tužilaštva i policije, koji bi, baš kao što je 2003. godine planirano u Crnoj Gori nakon što je Moldavka Svetlana Čebotarenko nestala s ciljem da se više nikad ne pojavi, to iskoristili da bi iznova i iznova, kad god je to potrebno, dokazivali upravo ono što su sve vreme i tvrdili: da je sve bilo unapred i režirano da se tako završi, da mu je zato i odobreno „nezakonito“ jemstvo da se brani sa slobode, te da je Subotić postigao dogovor s vrhom vlasti da bude oslobođen, što još uvek decidno smeju da tvrde samo Milka Tadić Mijović i njoj slični iz antiđukanovićevske Crne Gore?

Da je Vuk Z. Cvijić u neposrednom kontaktu s portparolkom Specijalnog tužilaštva Jasminom Čolak, koja služi kao posrednik između Saše Ivanića i Miljka Radisavljevića, s jedne, i Tamare Marković Subote, Vuka Z. Cvijića, Stevana Dojčinovića, Bojane Jovanović (OCCRP, CINS i KRIK) i sličnih, s druge strane, radi dostavljanja odgovarajućih materijala i davanja instrukcija za rad, otkriveno je prilikom objavljivanja delova transkripta sa suđenja Darku Šariću, sa suočavanja prvooptuženog i jednog od tri svedoka saradnika, Nebojše Joksovića, u listu Blic, 30. marta 2015. godine.[4] Premda je na zahtev upravo Ivanića doneta odluka da suočavanja svedoka saradnika sa Šarićem, iz straha da bi se mogli otkriti detalji pod kojim uslovima su ta lica dobila takav status, budu zatvorena za javnost, Čolakova je Cvijiću učinila dostupnim pažljivo probrani materijal uzajamnih prebacivanja i razmirica između dva lica u sudnici, kako bi javnost pre bilo čega drugog odreagovala u stilu ’mafijaška posla’ i time izrelativizovala sve drugo što je u sudnici rečeno usko vezano za postupak, a što bi na neki način moglo da procuri u medije. Tako je, prema pisanju portala E-novine, pod direktivom tužioca uskraćen detalj s drugog suočavanja između Šarića i Draška Vukovića, takođe svedoka saradnika, „da je bivši šef kabineta Borisa Tadića, Miodrag Rakić tokom svoje tajanstvene posete Beranama 2010. godine, svedoku saradniku predao nekoliko stotina hiljada evra i pasoš jedne prekookeanske zapadne države kao nadoknadu za traženo svedočenje protiv prvooptuženog Šarića“.[5]

Vuković, kao i treći svedok saradnik, Radan Adamović, tokom suočavanja sa Šarićem dali su potpuno drugačije iskaze u odnosu na one prvobitne i ustvrdili da je organizator šverca droge bio pokojni Dragan Dudić Fric, s kojim se tužilac Ivanić tajno sastao na Jelovoj gori u aprilu 2010. godine, a koji je mesec dana kasnije ubijen u Kotoru, dok Šarića praktično nisu optužili ni za šta. Ni iskaz Nebojše Joksovića ne sadrži neposredno svedočanstvo o Šarićevim kriminalnim radnjama, jer se poziva na samog Šarića, tj. tvrdi da mu je on govorio o izvesnim aktivnostima. Ovaj svedok saradnik na jednom od ročišta pak uhvaćen je u laži jer je tvrdio da ne poznaje jednog od optuženih, Marka Pandrca, iako je svedok odbrane Goran Nikolašević 22. aprila 2015. godine predočio dokaze da je Joksović kao direktor firme Dont plus za izgradnju stanova, lično sklopio ugovor s Pandrcom o kupovini jednog stana, a zatim ga prevario time što je još jednom prodao isti stan drugom klijentu. Nikolašević je rekao i to da je Joksović u zatvoru ubeđivao Pandrca da se ne prijavi kao oštećeni i da baci ugovore, jer će mu on spasiti stan, ali predsednik tročlanog veća sudija Siniša Petrović njegov status u ovom procesu ni posle toga nije doveo u pitanje.[6]

Na čelo tima BIA sa zadatkom da ispita okolnosti pod kojima je održan sastanak pripadnika MUP, BIA i tužilaštva s Dudićem na Jelovoj gori postavljen je 12. avgusta 2014. Dragan Marković Markoni, dok je 6. maja 2015. godine, pored već smenjenog Rodoljuba Milovića, i drugi prisutni predstavnik MUP-a na tom sastanku, Slaviša Softić, smenjen sa funkcije načelnika SBPOK-a, što je usledilo kao posledica rada Markonijevog tima. Portparolka Specijalnog tužilaštva Jasmina Čolak, nekadašnja novinarka Danasa i članica Komisije za prijem u NUNS, izabrana 19. aprila 2008. godine na izbornoj skupštini tog udruženja, novinarima E-novina nikada nije odgovorila na pitanja pod kojim okolnostima su delovi transkripta sa suočavanja zatvorenog za javnost dospeli u ruke Vuka Z. Cvijića, čime je prekršen zakon, kao ni da li mu je ona lično, po nalogu Saše Ivanića, koji joj je garantovao da za to nikada neće odgovarati, dostavila sporne materijale.[7]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj