...AND JUSTICE FOR ALL: Pljačkamo, ali tranziciono

<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >

Kao jedan od finansijera ekspertske jedinice i DSS-a u serijalu „Kabinet doktora Koštunice“ označen je Vojin Lazarević, član crnogorske Narodne partije, ljuti protivnik Mila Đukanovića, jedan od najvećih trgovaca električnom energijom i nekadašnji akcionar Nacionalne štedionice, koja je, bez obzira na sugestiju u samom nazivu, od početka bila zamišljena da bude dominantno u privatnom vlasništvu, iz koje će, uz njegovog partnera Vuka Hamovića, najveću korist izvući upravo Lazarević, čovek blizak Aleksandru Nikitoviću, s čijeg su faksa slati kompromitujući tekstovi o Stanku Subotiću. Ovu protivpravnu korist omogućili su Božidar Đelić, ministar finansija u vladi Zorana Đinđića, i Mlađan Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Srbije, a slučaj „privatizacije“ Nacionalne štedionice, koja je praktično od samog starta bila pod kontrolom pomenutih tajkuna, naći će se na listi 24 sporne privatizacije kojima se, bez opipljivih rezultata, bavila radna grupa pri MUP-u, predvođena Bogdanom Pušićem. U jesen 2013. godine Dinkić i Đelić saslušani su u policiji tim povodom, kada su jedan drugog uzajamno optuživali za nezakonitosti, uprkos čemu slučaj do dan-danas nije dobio nikakav epilog u Tužilaštvu za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića. Nijedan od njih više se ne nalazi u Srbiji: Mlađan Dinkić radi u Beču, u evropskoj centrali ruske banke Sberbank na poziciji savetnika za teritoriju bivše SFRJ; Božidar Đelić početkom januara 2014. godine imenovan je za izvršnog direktora francuske investicione banke Lazard.[1]

Učinci obojice išli su naruku interesima uskog kruga tajkuna predvođenih Milanom Bekom i Miroslavom Miškovićem; Božidar Đelić je upornim izbegavanjem donošenja zakona o investicionim fondovima pre nastavka privatizacije 2001. godine onemogućio ravnopravne uslove malim investitorima i tako dao prioritet domaćim tajkunima da pokupuju sve što se prodavalo veoma povoljno, da bi istovremeno građani bili ohrabrivani na štednju u bankama, a njihov deponirani novac Mišković, Beko, Miodrag Kostić i drugi posle koristili radi podizanja prigodnih kredita. Tek kada se takav ciklus eksploatacije i otimačine primakao kraju, Ministarstvo finansija donelo je dugoočekivani zakon, koji je u većini zemalja tranzicije radi fer konkurencije (pa i u Poljskoj i Rusiji, gde je Đelić pre Srbije bio savetnik za privatizaciju) donet pre Zakona o privatizaciji. Prvi privatni investicioni fond 2006. godine, nakon što su štedne rezerve građana znatno umanjene, bio je Miškovićev Delta plus, koji je osnovala firma Delta Investment.[2]

Subverzivni savez ovih dveju stranaka do 2003. godine funkcionisao je uglavnom na nevidljivom nivou (sa izuzetkom farsične potrage za tzv. kiparskim parama Slobodana Miloševića, u kojoj je značajnu ulogu imao i kum Božidara Đelića, Aleksandar Radović, nekadašnji šef Republičke uprave javnih prihoda,155 kojeg je doveo iz Pariza i za koga postoje sumnje da je bio saradnik francuske obaveštajne službe), da bi njihova iznenađujuće uigrana kooperativnost isplivala na videlo tek nakon Đinđićevog ubistva, kada G17 plus aktivno radi na rušenju Demokratske stranke s vlasti. Znajući da mu se sprema razrešenje s mesta guvernera, Dinkić inicira aferu „Janjušević–Kolesar“ tako što 17. jula 2003. godine od svog kuma Mladena Spasića, policajca iz redova ekspertske jedinice, a preko službenika Josipa Bogića, protivzakonito dobija i izlazi u javnost s dokumentom koji predstavlja dopis mađarskog odeljenja za borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala i zahtev za proveru određenih transakcija – dakle, interni, operativan list MUP-a koji se ne može ni svrstati u informaciju u pravom smislu reči, niti se sme obelodanjivati. Taj papir Dinkić koristi da pred kamerama optuži Zorana Janjuševića, člana Saveta za državnu bezbednost, i Nemanju Kolesara, bivšeg šefa Kabineta predsednika Vlade, za pranje novca; zbog ovakvog ispada još uvek aktuelnog guvernera NBS, mađarska strana obustavlja saradnju sa MUP-om Srbije, ali se to uopšte ne odražava na ono što je Dinkiću zaista cilj.[3]

Policija proverava o čemu je reč i pronalazi disketu koju je ranije dobila od mađarske policije sa svim transakcijama s računa na koji se poziva guverner, na kojima se uzgred takođe vidi da je preko istog računa za kratko vreme prošlo 19 miliona evra za potrebe G17 plus, uključujući i sredstva namenjena za tehničku pomoć NBS. „Nikome ništa nije jasno i svi se pitamo kakva je to drskost kad neko optužuje samog sebe više nego metu koju gađa. Ali, mediji se bave samo Janjuševićem i Kolesarom, za koje i vrapci znaju da su bili samo nečiji kuriri. Zaista ništa slično nije zabeleženo u kriminalističkoj, pa ni političkoj praksi“, komentariše događaj tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović.[4] Premijer Zoran Živković i demokrate prvo stoje uz Janjuševića i Kolesara, a zatim ih pod velikim pritiscima iz zemlje i inostranstva puštaju niz vodu; Janjušević podnosi ostavku 7. avgusta, Kolesar je 22. avgusta smenjen sa čela Saveta Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Poreska uprava 2. novembra 2003. godine dostavlja rešenje prema kojem dvojica bivših službenika Vlade treba da plate ukupno 24 miliona dinara poreza, a papir mađarske policije više niko ne pominje. Skupština Srbije 22. jula, sedam dana od početka afere, smenila je Mlađana Dinkića i na mesto guvernera NBS postavila dotadašnju ministarku rudarstva i energetike Kori Udovički, potpredsednicu Vlade i ministarku za državnu i lokalnu samoupravu u vladi Aleksandra Vučića. Aferu „Bodrum“, koja će predstavljati konačan kraj Živkovićeve vlade, septembra iste godine takođe lansiraju Mlađan Dinkić i G17 plus, koji nakon izbora ulaze u vladu s Demokratskom strankom Srbije Vojislava Koštunice. Poslednje aktivnosti Mlađana Dinkića odnose se na pokušaj sabotiranja privatizacije Železare Smederevo početkom 2015. godine, preko slovačkog biznismena Petera Kamaraša, čime je sprečeno da kupac jednog od najvećih srpskih gubitaša postane američka kompanija Esmark.

Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj

„Ulaganje nacionalno, dobit privatna“, E-novine, 10. april 2015. (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-licnosti/118980-Ulaganje-nacionalno-dobit-privatna.html; pristupljeno 9. avgusta 2015). ↑
„Ekspertski milioni sumnjivog porekla“, E-novine, 19. april 2015. (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-licnosti/119294-Ekspertski-milioni-sumnjivog-porekla.html; pristupljeno 9. avgusta 2015). ↑
„Podatak da je iz OTP banke u Segedinu uplaćivan novac Zoranu Janjuševiću i Nemanji Kolesaru, na račune u domaćim bankama u Beogradu, nije bilo teško pribaviti s obzirom na pozicije koje su akteri afere imali u Komisiji za sprečavanje pranja novca. Sasvim je razumljivo da se sa tim podatkom da neki domaći državljanin ima novac u našoj banci, nije moglo izaći u javnost. Celu priču, da bi dobila na uverljivosti, trebalo je povezati sa inostranstvom, zato je bio potreban ’papir’ iz Mađarske. I za to je nađeno rešenje. Procenjeno je da bi bilo nezgodno u ovaj zahvat uvlačiti Mladena Spasića jer je bilo opšte poznato da je on blizak sa Dinkićem. Zato je Mladen Spasić u vreme kada se otvarala afera Janjušević–Kolesar otišao na godišnji odmor. Umesto Spasića u ovu akciju se uključio njegov zamenik. Čim je stigao u UBPOK, dopis mađarske policije odmah je odnešen Dušanu Laliću, u NBJ. On ga je dao Dinkiću koji je oduševljeno, na konferenciji za štampu, mahao tim papirom mađarske policije, koji je na sebi nosio oznaku ’službena tajna – strogo poverljivo’“ (Isto, str. 191–192). ↑
Mihajlović, D., Povlenske magle i vidici. Tom 2: Zapisi i kazivanja o životu i politici posle 5. oktobra 2000, NEA-Beograd, Beograd, 2005, str. 450. ↑