Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Sastanak u Tičinu

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

Krajem decembra 2011. godine na adresu Stanka Subotića u Ženevi stigao je dopis iz švajcarskog Saveznog tužilaštva koje ga obaveštava o sastanku održanom 15. maja 2009. godine u kantonu Tičino u južnoj Švajcarskoj, na kojem su predstavnici srpskog tužilaštva Miljko Radisavljević i Saša Ivanić pred svojim italijanskim i švajcarskim kolegama izneli sumnju da Subotić dobija novac iz fondova koji pripadaju braći Darku i Dušku Šariću i da prikriva kriminalno poreklo tog novca tako što otplaćuje kredite koje su mu odobrile bankarske institucije sa sedištem u Švajcarskoj – pet meseci pre nego što su se u srpskim medijima prvi put pojavili bilo kakvi napisi da se Šarić uopšte bavi krijumčarenjem droge. Na osnovu tako usmeno iskazane sumnje, Federalna sudska policija Švajcarske dobila je novembra 2009. godine nalog da izvrši svaki vid svrsishodne istrage s ciljem da ustanovi eventualne kriminalne aktivnosti Stanka Subotića, ali one nisu utvrđene do dana kada je dopis poslat (20. decembra 2011), navodi se u njemu. Premda je švajcarskim kolegama obećano da će Tužilaštvo za organizovani kriminal iz Srbije poslati zahtev za međunarodnu pravnu pomoć, takav, zajedno s obećanim dokazima koji potkrepljuju iznesene sumnje, nikada nije stigao. Zbog toga je, primenjujući član 310 švajcarskog Zakona o krivičnom postupku, tužiteljka Anžel Velauer u ime Federalnog tužilaštva izvestila Subotića da se zbog neosnovanih i nepotkrepljenih optužbi odbacuje i obustavlja bilo kakav dalji postupak protiv njega.[1]

S ovim činjenicama advokatski tim Stanka Subotića upoznao je javnost 16. januara 2012. godine na konferenciji u beogradskom Medija centru, samo osam dana nakon što je Kurir objavio tekst pod nazivom „Karla svedoči protiv Mila“, koji se u potpunosti kosi s predstavljenim dokazom, a u kojem se uprkos tome tvrdi da „tužilaštvo u Švajcarskoj prikuplja dokaze za optužnicu za pranje novca protiv biznismena Stanka Subotića Caneta i šefa DPS Mila Đukanovića“ i da se „ključno svedočenje očekuje od nekadašnje tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte“. Radoslav Tadić, jedan od Subotićevih advokata, podsetio je da je samo mesec dana pre nego što je upućen dopis iz švajcarskog Saveznog tužilaštva ministarka pravde iz Demokratske stranke Snežana Malović, tokom svoje posete Švajcarskoj, 22. novembra 2011, održala predavanje na Institutu Evropa univerziteta u Cirihu, na kojem je obmanula tamošnju javnost tvrdnjom da je pred Specijalnim sudom u Beogradu doneta presuda kojom je utvrđeno da su Stanko Subotić i njegovi saradnici „u cilju pružanja ekonomske podrške Miloševiću i njegovoj vladajućoj eliti, oštetili budžete brojnih međunarodnih kompanija kao i zemalja u Evropi“, iako ni u optužnici, niti u bilo kojem izvedenom dokazu u toku glavnog pretresa nije bilo nikakvog pomena o bilo kakvoj vezi Subotića sa Slobodanom Miloševićem i njegovim režimom, niti o tome da je pričinio nekakvu štetu evropskim zemljama. Time je Malovićeva pokazala da je računala upravo na nameštaljku koju je 2009. godine srpsko tužilaštvo priredilo kolegama u Švajcarskoj.

„Ko će na kraju, kada Stanko Subotić uskoro bude oslobođen optužbe, odgovarati za ogromnu štetu koja mu je od strane najviših predstavnika vlasti i pravosudnih organa Srbije za proteklih deset godina pričinjena? Gde će tada biti članovi raznih kabineta i ’ekspertskih jedinica’, koji su u svemu tome učestvovali? Oni će tada već biti daleko od vlasti, zaboravljeni od javnosti, kao da nikada nisu ni postojali, a štetu će, po običaju, umesto njih, Stanku Subotiću morati da nadoknadi Republika Srbija, tj. svi njeni građani“, konstatovali su advokati. Kao lice operativno odgovorno za dezinformacije plasirane po medijima u vezi s njim Subotić je naveo Jasminu Stojanov, tadašnju šeficu pres službe kabineta Borisa Tadića, bivšu direktorku PR agencije Rajt, koja je u intervjuu za Blic 26. oktobra 2014. godine izjavila da „sviđalo se to nekom novinaru ili uredniku“ nije kalkulisala štiteći svog predsednika.[2]

Na ročištu pred Apelacionim sudom održanim 22. oktobra 2015. godine u procesu protiv Stanka Subotića, advokat Tadić predstavio je najzad i dokument koji je nekoliko dana ranije iz švajcarskog tužilaštva stigao po zahtevu njegovog klijenta, a koji podrazumeva kompletan zapisnik na četrdesetak strana sačinjen u vezi s pomenutim sastankom, pod kodnim nazivom operacija „Skurau“. Njime je potvrđeno da su se specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i njegov zamenik Saša Ivanić, preko Serafina Fjorea iz Kancelarije finansijske policije u Beogradu i predstavnika italijanskog tužilaštva, koji su nešto više od dva meseca ranije podigli optužnicu protiv Subotića (odbačena posle tri i po godine), Mila Đukanovića (odbačena posle nedelju dana) i još nekoliko crnogorskih državljana na osnovu napisa poteklih iz hrvatskog lista Nacional, a prosleđenih i spakovanih posredstvom kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice – sastali sa švajcarskim kolegama. Na sastanku koji je trajao od 10.30 do 13.40 sati dogovoreno je da srpsko tužilaštvo po povratku u Srbiju uputi zvaničnu zamolnicu i izveštaj o stanju istrage protiv braće Šarić, po kojima bi tužilaštvo u Švajcarskoj moglo da postupa i sprovede autonomnu istragu. Umesto toga, Radisavljević je 3. juna 2009. godine napisao pismo u kojem optužuje Subotića za pranje Šarićevog novca, pozivajući se na presretnute telefonske razgovore između njih, koji svedoče o tome da je Šarić „više puta pozajmio ogromne sume novca“ Subotiću „u vrednosti od nekoliko miliona evra“, kao i da je boravio u Švajcarskoj u martu 2009. godine i da se nekoliko puta susreo sa Subotićem, ali taj dopis nije ispunjavao dogovorenu formu zamolnice.[3] Uprkos tome, izveštaj sudske policije Švajcarske ipak je sačinjen, a u njemu je potvrđen samo poslednji podatak – da su Darko i Duško Šarić boravili u hotelu „La Reserve“ u Lozani od 8. do 11. marta 2009. godine, što je bilo uredno prijavljeno, i da je Subotić snosio sve troškove njihovog boravka; međutim, razlog posete nije bilo ono što su tvrdili Radisavljević i Ivanić, već smeštanje Šarićeve bolesne majke u jednu uglednu švajcarsku kliniku.

Još u Tičinu, srpski tužioci tvrdili su povodom ubistva urednika Nacionala Ive Pukanića od 23. oktobra 2008. godine da je izvršeno od strane lica povezanih sa Šarićem, s obzirom na to da je hrvatski novinar „prvi pisao o švercu narkotika braće Šarić“, iako ta informacija uopšte nije tačna, niti je poznato da je Pukanić ikada pisao o Šarićima, koji su u kontekstu trgovine drogom u srpskim medijima direktno označeni tek posle zaplene više od dve tone kokaina u Urugvaju, 15. oktobra 2009, čitavih godinu dana nakon ubistva Pukanića.[4] Ovaj motiv iskorišten je uz propratni materijal koji su dostavili italijanski i srpski tužioci – sadržaj dva teksta izvesne Biljane Vukičević koja su objavljena na portalu Osservatorio Italiano, još jednom „nadziraču Balkana“ poput već pomenutih Le Courrier des Balkans i Osservatorio Balcani e Caucaso, koji domicilnim NVO i antivladinim medijskim mrežama služe za interesno predstavljanje slika o državama Balkana i radi animiranja zapadne međunarodne zajednice, prikazivanja hiperbolisano lošeg stanja u društvu i time osiguravanja grantova od donatora. Nazivi tekstova su „Kokain menja geopolitiku“, od 8. maja 2009, I „O smrti Pukanića ima još dosta da se kaže“, od 12. maja 2009. godine, što je samo tri dana uoči sastanka u Tičinu, u kojem je Stanko Subotić, ni manje ni više, označen kao naručilac ubistva hrvatskog novinara.

Portal Osservatorio Italiano registrovan je u Banjaluci, a kao njegov osnivač pojavljuje se druga firma, Etleboro ONG iz Rima, čiji je direktor Mikele Altamura, Italijan koji živi u Republici Srpskoj i koji grana svoju obaveštajnu mrežu po principu Amerikanca Drua Salivena i njegove OCCRP u malom, s kojom sarađuje, pa je zato i redakcija Osservatorio Italiano delom iz Italije, a delom iz Bosne i Hercegovine. Jedna od članica redakcije i autorka tekstova koje u svojstvu dokaznog materijala tužioci Radisavljević i Ivanić predstavljaju Švajcarcima, Biljana Vukičević, nije nikakva novinarka, već u stvari nastavnica likovnog u Osnovnoj školi „Branko Radičević“ u Banjaluci, baš kao ni njene preostale dve koleginice, Srebrenka Despotović, koja je sudski tumač za italijanski jezik iz Modriče, i Tamara Mikić, profesorka italijanskog jezika u banjalučkoj školi stranih jezika „Dialogos“. Zbog ovoga se osnovano sumnja da Vukičević nikada nije ni pisala navedene tekstove, nego da je samo poslužila kao podmetnuto lice, ili tzv. avatar tadašnjeg koordinatora službi bezbednosti u kabinetu predsednika Srbije Borisa Tadića – Miodraga Rakića, koji je preko ispolitizovanog Tužilaštva pokušao da i u optužnicu za pranje novca Darka Šarića uključi već uveliko kriminalizovanog i optuženog „švercera cigareta“ Stanka Subotića, da bi mu se zaplenila sva imovina, kako u Srbiji, tako i u Švajcarskoj.[5] Ova dva teksta, dakle, nikada prevashodno nisu bila namenjena publici koja bi ih čitala, već da se preko opskurnog portala, u svojstvu najobičnijeg blefa, poture švajcarskom tužilaštvu kao „navodi iz medija“ koji treba da budu dovoljan razlog da se i u toj zemlji otvori istraga protiv Šarića i Subotića. Sve ove podatke u novembru 2015. godine ekskluzivno je objavio jedino portal E-novine.

Posle ovakvog ishoda, nameće se pitanje da li su po identičnom modelu (’prvo optuži, a posle traži dokaze’), koji im nije uspeo u Švajcarskoj i Italiji, deset godina nakon onoga što je radio ekspertski tim koncentrisan oko kabineta Vojislava Koštunice, pripadnici srpskog tužilaštva i policije – Miljko Radisavljević, Saša Ivanić, Rodoljub Milović i Slaviša Softić – sada po nalogu Miodraga Rakića i Borisa Tadića hapsili po Srbiji i na optužnicu stavljali i ostala lica osumnjičena za pranje novca za koji se sumnja da je stečen kriminalnim aktivnostima? Jedan od optuženih za pranje novca Darka Šarića, Nebojša Jestrović, ovako komentariše rad Tužilaštva u tom predmetu: „Pitam se samo kada to tužilac misli da dokaže? Četiri godine su prošle: je l’ dokazano – nije dokazano. Kad misli da dokaže? Proveo sam u pritvoru dve godine i sedam meseci, nenormalno mnogo, nehumano mnogo. [...] Tužilac ovako kaže: to je sve statika i maska, mi ćemo doći na teren dinamike, pa ćemo kroz presretnute telefonske razgovore pokušati da ubedimo Veće da je istina to što mi tvrdimo a što nismo dokazali više od 1.300 dana, pa ćemo dokazati u nekom roku, za nekih deset godina!“[6]

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj