<< Nazad na sadržaj
< Prethodno
Sledeće >
U pismu koje je povodom nemilosrdne kampanje protiv sebe uputio redakciji Blica 18. marta 2010. godine, Stanko Subotić obaveštava javnost da je došao u posed informacije da su se nakon emisije u kojoj je Nebojša Medojević gostovao kod Jugoslava Ćosića na B92, u beogradskom restoranu „Gušti mora“ sastali Aleksandar Tijanić i Miroslav Mišković. „Tijanić je tada dobio dalje naloge za postupanje u kampanji protiv mene. Model postupanja je objavljivanje intriga i nakon toga pronalaženje ’eksperata’ koji te intrige potvrđuju“, izneo je Subotić.[1] Kuriozitet koji će se ispostaviti kao veoma simptomatičan, iste večeri kada se emituje intervju s liderom crnogorskog Pokreta za promjene, 15. marta 2010. godine, na istom kanalu emituje se i emisija Reakcija, tj. njena epizoda pod nazivom „Dosije Šarić“, koja je urađena iz dva dela i čiji se nastavak pušta nedelju dana kasnije, 22. marta. Ono što je ovde veoma zanimljivo jeste što ucelo gledano, ova epizoda, po načinu na koji je pisan njen scenario i redosledu kako prikazuje događaje, predstavlja identičan manipulativni šablon knjige Stevana Dojčinovića u malom, i to četiri godine pre nego što je knjiga uopšte i nastala – srazmerno količini operativnih podataka dostupnih policiji i Tužilaštvu. Autorstvo nad emisijom potpisuje Jelena Veljković, koja na kraju odjavne špice zahvaljuje na pomoći kolegama iz ekipe emisije Insajder, dok je glavna i odgovorna urednica informativnog programa B92 u to vreme Sanda Savić.
Potpuno preslikano, uzimajući da sveukupno traje nešto duže od 90 minuta, gotovo cela emisija (oba dela) fokusira se na Šarićevu imovinu i njenu zaplenu, na identične operativne podatke iz policije kojima se služio i Dojčinović, ofšor kompanije, ljude koji se sumnjiče da su u Šarićevo ime prali novac stečen švercom kokaina i državne organe koji im ulaze u trag, predvođene Slobodanom Homenom – sve do poslednjih sedam minuta emisije. I baš kao u Dojčinovićevoj knjizi, finiš ovog serijala rezervisan je za ono što treba da bude poenta, ali o kojoj tokom trajanja više od 90 posto emisije nema ni jedne jedine reči: spoj Šarića s vrhom crnogorske države i Stankom Subotićem, koji nikakvih dodirnih tačaka nemaju s dotadašnjim tokom niti su i jedan jedini put pre toga pomenuti ili dovedeni u vezu. U izdiktiranom scenariju koji čitaju prezenteri Živana Šaponja Ilić i Goran Dimitrijević, reči koje skreću tok s prethodnog narativa započinju doslovce tako što vrhovnog državnika Crne Gore smeštaju između dva zareza, kao da je on već prethodno pomenut, ili se sam po sebi podrazumeva: „Osim o vezama sa osobama iz javnog života Srbije, mnogo se govori i o mogućim vezama Darka Šarića sa političkim vrhom Crne Gore. Tako se npr. navodi da se, uz Mila Đukanovića, kao jedan od saradnika klana Šarić pominje i premijerov brat – Aco“ (kurziv, aut.). Četiri godine posle ove rečenice istraživačka novinarka Miranda Patrucić oduševljeno će, zbog saznanja da su i Šarić i Subotić deponenti podgoričke Prve banke, u većinskom vlasništvu Aca Đukanovića, tvrditi da je otkrila mafijašku vezu između njih, baš kao što je, prema identičnom „novinarskom standardu“ koji im propisuje Rodoljub Milović, Stevan Dojčinović krajem 2012. poverovao da u rukama ima dokaz za mafijašku vezu zbog činjenice da se prostor u vlasništvu SPS izdaje zakupcu kluba „Vanilla“, iza kojeg stoji Darko Šarić. Zatim se koriste izvori iz „crnogorskih medija“, da bi se najzad u pomoć pozvali „operativni podaci iz policije“, koji tvrde da je Šarić u dobrim odnosima sa Stankom Subotićem i da je posle podizanja optužnice protiv njega Subotić izbegavao da podiže novac sa svojih ofšor računa, kako bi sprečio državne institucije da uđu u trag njegovim finansijskim tokovima.
Čitava ova policijska konstrukcija, koju čitaju novinari koji nemaju načina da provere verodostojnost onoga što im daje korumpirani državni organ, ali zato oberučke i bez ikakvih rezervi učestvuju u manipulaciji, ide ka tome da je Subotić od Šarića morao da uzima gotovinu, da bi mu zauzvrat ustupio svoju firmu Futura plus. O stepenu naivnosti ove teorije svedoči i to da se kao ključni dokaz navodi činjenica da je Subotić za generalnog direktora Future postavio Šarićevog školskog druga Nebojšu Jestrovića, koji je i suvlasnik Municipiuma S, beogradskog ogranka ofšor kompanije iz Delavera u SAD, preko kojeg je, kako se sumnja, Šarić kupovao preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori. Ekran se zatamnjuje i uz dramatičnu muziku po uzoru na Insajder, sukcesivno se pojavljuju tri fotografije u istoj ravni – Darka Šarića, Stanka Subotića i Brane Mićunovića – koji se opisuju kao označitelji za koje deo crnogorske opozicije tvrdi da im režim Mila Đukanovića „pruža zaštitu i utočište u Crnoj Gori“. Sve to najzad da bi se napala Crna Gora u kontekstu navodne nesaradnje na slučaju Šarić, o kojoj je doveden da posvedoči Slobodan Homen, tadašnji državni sekretar Ministarstva pravde u Vladi Mirka Cvetkovića, čovek koji je otvoreno kršio prezumpciju nevinosti, ne pridržavajući se ni zakona u čijem je donošenju učestvovao. I sve to na istoj televiziji koja je samo nedelju dana ranije uključila Subotića iz Ženeve da demantuje da se krije sa Šarićem u Crnoj Gori i navode iste te „crnogorske opozicije“ čije se laži sada ponovo koriste i reafirmišu u emisiji Reakcija, 22. marta 2010, od strane novinara B92 i uz pomoć ekipe Insajdera.
Već sledećeg dana, tabloid Blic Veselina Simonovića na petoj strani štampanog izdanja objavljuje kratak nepotpisani izveštaj isključivo vezan za poslednjih sedam minuta emisije emitovane kasno prethodne večeri (što znači da je redakcija tog lista imala informaciju o njenom sadržaju i pre zvaničnog emitovanja), pod naslovom „Šariću prodao ’Futuru plus’ da bi sakrio trag novca“, dok podnaslov glasi „Otkriće novinara ’Reakcije’ TV B92 o vezi Subotića sa narko-bosom“.[2] Ovde treba imati u vidu da Rodoljub Milović tada već uveliko kontroliše svaki pokret novinarke Branke Stanković, uz dvadesetčetvoročasovni nadzor obezbeđenja, bez kojeg autorka Insajdera praktično ne može da izađe ispred zgrade ni đubre da baci, zavaravajući je i obmanjujući preko lažnih službenih beležaka da joj preti Luka Bojović, da je kupljena snajperska puška iz koje treba da bude ubijena, što je rečenica na osnovu koje će Veran Matić u ime Samizdata, iste izdavačke kuće koja je izdala Dojčinovićevog Šarića, 2013. godine reklamirati knjigu Insajder – moja priča. Milovićev cilj je tu sasvim jasan – ostvariti ličnu vezu i zadobiti poverenje u timu Insajdera, psihološki bazirano na „životnoj opasnosti“, kako više niko ne bi posumnjao u verodostojnost tzv. operativnih policijskih podataka koji će se davati novinarima B92.[3]
Zanimljivo je da je ovakav neuk pokušaj da se, na osnovu činjenice da je Jestrović bio direktor, čitava firma Futura plus proglasi Šarićevom (što je zapravo model po kojem je iskonstruisana i optužnica, a Jestrović optužen da je imao ulogu ekonomskog eksperta za pranje Šarićevog novca, koji je „nalazio modele kako da legalizuje dobit od droge“), četiri godine kasnije sasvim napušten u Dojčinovićevoj knjizi, iako iza nje, baš kao i iza epizode „Dosije Šarić“ na TV B92 stoji Tužilaštvo za organizovani kriminal. Autorki Jeleni Veljković biće ovo poslednja epizoda emisije Reakcija koju je realizovala; ona nakon uspešno obavljenog posla odlazi sa B92 i prelazi da radi za nedeljnik NIN kod Nebojše Spaića, a potom i za BIRN, slično kao i Ivan Angelovski. Tri i po godine nakon emitovanja Reakcije, 21. septembra 2013, na dan kada u podgoričkim Vijestima Željko Ivanović objavljuje fotografiju iz restorana „Leonardo“ koju mu je dostavila Vanja Ćalović, njegov kolega Veselin Simonović u srpskom korelatu Blic objavljuje tekst koji nosi naslov „Nebojša Jestrović spona Subotića i Šarića“, u totalnoj suprotnosti sa sadržajem uvodnika koji se nalazi odmah do njega: „Srpski nadležni organi još nisu uspeli da razjasne u čemu su i kako sarađivali Darko Šarić, optužen za krijumčarenje 2,7 tona kokaina, i Stanko Subotić Cane, koji pred Specijalnim sudom odgovara za šverc cigareta.“ Uprkos svemu, Simonović je još uvek jedan od čelnih ljudi ovog tabloida.
Sledeće >
< Prethodno
<< Nazad na sadržaj