Foto: Oksana Toskić

...AND JUSTICE FOR ALL: Jedan datum da poveže sve označitelje

<< Nazad na sadržaj
  < Prethodno
     Sledeće >

U emisiji Goli život, Nebojša Jestrović, naslednik Olivere Ilinčić na mestu direktora Future plus, govori o tome da je to preduzeće bilo u veoma lošem stanju i da su problemi bili nagomilani već kada je on stupio na dužnost, te da je glavni cilj bila prodaja, odnosno pronalaženje kupca koji bi hteo da preuzme čitav sistem s dugovima prema poveriocima. Pošto Subotić u to vreme više nije mogao da dolazi u Srbiju, Jestrović tvrdi da ga je Subotićev konsultant iz Pariza Žan Fransoa obavestio o tome da su u Ženevu slati fabrikovani, frizirani izveštaji, te da Subotić nije imao realnu predstavu o stanju stvari u svom preduzeću, kao i da je to otkriveno tek u februaru 2009. godine, što je bila direktna odgovornost Olivere Ilinčić.[1] Međutim, njeni doprinosi u umanjenju, otuđivanju i eventualnom provizionom prisvajanju dela imovine Future ne završavaju se tu; pri jednom od pokušaja prodaje, delegacija Future radi prezentovanja preduzeća putuje u Oslo na sastanak sa skandinavskom Reitan grupom, Jestrović telefonom obaveštava Subotića ko je s njim došao u delegaciji, nakon čega se, po Subotićevom zahtevu, sa sastanka udaljava finansijska direktorka, za koju se ispostavlja da je predstavljala upravljačku vezu Olivere Ilinčić s Futurom i posle njene smene. Druga strana zbog takvog ponašanja odustaje od pregovora i prodaja propada. Sa istim licem Aleksandar Rodić, vlasnik Adria Media grupe, posredovanjem Ratka Kneževića ostvariće kontakt krajem 2015. godine kako bi se izborio za potraživanja kompanije WAZ nad firmama Novosti, Politika novine i magazini i Dnevnik.

Najbliže cilju Futura je, prema Jestrovićevim tvrdnjama, bila samo šest dana pre nego što je nad njom zvanično nastupio stečaj, 15. oktobra 2009. godine, na sastanku u Ženevi na kojem su se Jestrović i Subotić sastali s potencijalnim kupcima, predstavnicima firme Rus pečat ruskog oligarha Olega Deripaske, dok je Darko Šarić kao osoba koja je povezala dve strane takođe bio prisutan. Ovaj događaj obilato će se koristiti u smislu optužbe da je Stanko Subotić prao Šarićev novac proistekao iz trgovine drogom iz jednog, umnogome metonimičnog, takoreći ne sasvim racionalnog razloga – jer se datum ovog sastanka poklapa s datumom zaplene preko dve tone kokaina na jahti „Maui“ u Urugvaju, koja će se svega dva dana nakon toga od strane srpskog UKP-a, koji je istovremeno upravo iz te akcije udaljen zbog sumnje da odaje informacije praćenim licima, posredstvom medija instantno povezivati sa „jednim crnogorskim državljaninom za koga policija odranije sumnja da je jedan od najvećih krijumčara droge na ovim prostorima“, premda Šarić tada ima srpsko, a ne crnogorsko državljanstvo,[2] i bez obzira na to što su trojica uhapšenih po zapleni droge – Željko Vujanović iz Kragujevca i Marko Vorotović i Nikola Pavlović iz Beograda.[3] Budući da Jestrović svedoči o tome da mu se u to vreme prisluškuje telefon i da su ga tokom posete Deripaskinih predstavnika Beogradu, koja je prethodila susretu u Ženevi, pratile srpske bezbednosne službe, razložno je pretpostaviti da su srpska policija i BIA znale za susret Šarića i Subotića u Ženevi, da su iskoristile taj i događaj sa zaplenom kokaina kako bi povezale lice koje su već imale nameru da sumnjiče za trgovinu drogom s licem koje je „u komunikaciji sa osobom koja je bila direktno uključena u transport droge“, kako će to posredstvom državnih organa iz Srbije biti uneto i u izveštaj američke Agencije za borbu protiv narkotika (DEA) – i time ubile dve muve istim udarcem.[4] Tako je otpočela afera „Šarić“.

List Danas u dva navrata je pisao o izgledima da se Futura plus proda Olegu Deripaski: 24. septembra 2009. godine ove novine objavljuju da je kompanija Rus pečat već kupila Futuru plus i da je „ruski partner obećao izmirenje svih prispelih obaveza Future i garantovao da neće biti otpuštanja radnika niti promene delatnosti“.[5] Samo dan nakon sastanka u Ženevi, Danas tvrdi da je, na zahtev Poreske uprave, odloženo ročište u Trgovinskom sudu povodom Future, što se u tekstu dovodi u vezu s najavljenom posetom tadašnjeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva i najavom da će s njim u Beograd 20. oktobra doći i Oleg Deripaska.[6] Sastanak u Ženevi, međutim, završio se neuspehom jer je ruski kupac tražio mogućnost odloženog plaćanja, što Futuri nije išlo u prilog zbog neposredne opasnosti od stečaja koja je svakim danom pretila i duga koji se nekontrolisano uvećavao.

Uprkos svemu tome, arbitrarni rad nesvesnog po karakteru je, u ovom slučaju, retroaktivan, jer se uspostavlja tek nakon što je Darko Šarić imenom i prezimenom označen u srpskoj štampi kao organizator šverca kokaina zaplenjenog u Urugvaju, pa se stvara sledeći zatvoreni asocijativni niz u rezonu: Šarić je balkanski narko-bos – zaplenjen je Šarićev kokain – gde je bio u vreme plenidbe? – bio je sa Canetom (optuženim za šverc cigareta) u Ženevi, na potpisivanju ugovora s Deripaskom – posao je propao jer Deripaska nije želeo ništa da ima sa narko-bosom Šarićem i novcem od njegovog zaplenjenog kokaina (ili sasvim suprotno, jer je posao zavisio od kokaina koji je zaplenjen). Treba primetiti da u ovom, po prirodi nesvesnom nizu, pojam vremena ponovo nema nikakvu ulogu – lanac potpuno prespaja i time zaobilazi i zanemaruje činjenicu da se slika (označeno) o Šariću kao „narko-bosu“ stvara tek u periodu nakon zaplene droge na jahti „Maui“,[7] pa pošto se ta sukcesija s vremenom sasvim gubi iz vida i postaje nebitna, onda preko događaja koji do tada uopšte nisu ni izbliza imali takvo značenje, sada reverzibilno može da pređe talas novog značenja u javnosti i potpuno promeni njihov originalni smisao: Deripaska je tako nekim čudom u stanju da zna ono što se još nije dogodilo (što još nije označeno), odustane od kupovine Future i batali posao s ovom dvojicom „kriminalaca“.

Na ovaj način potrebno je pročitati sledeći nimalo slučajan sklop tri rečenice u Dojčinovićevoj knjizi: „Zainteresovani kupac je bio ruski milijarder Oleg Deripaska i s direktorom njegove firme su se u Ženevi sastali Jestrović, Subotić i Šarić. Sastanak je, međutim, održan u nezgodno vreme – 15. oktobra, baš kada je zaplenjeno preko dve tone kokaina. Posao nikada nije sklopljen.“[8] Autor u onome „nezgodno“ daje i indiciju šta je u stvari to što u manipulativnom zahvatu čvrsto drži zajedno dva događaja – ništa drugo nego datum. Sve što je nastalo ovakvom podvalom u budućnosti, rodilo se samo zahvaljujući tome što su se dva događaja desila u istom danu, pa tako ono što je „nezgodno vreme“ za Šarića i Subotića, postaje više nego zgodna okolnost Dojčinoviću i njemu sličnima. Ali, da li postoji još nešto što bi ta dva događaja povezivalo osim puke kombinacije brojeva, nešto sadržajnije, konkretnije i smislenije? Ili obrnuto, da li išta tako podjednako dobro, a istovremeno na sasvim iracionalnoj bazi, može da poveže dve stvari za koje subjekt nije sasvim siguran kako su povezane, ali veruje da imaju tesne veze jedna s drugom iz razloga koje ne može sebi da objasni – nego par identičnih brojeva u kojima je svako značenje isprva samo po sebi prazno i neutralno? To je efekat metonimije u nesvesnom; nešto bezazleno postaje okidač za čitavu kateksu.

Počev od ovog događaja, Stanko Subotić se paralelno sa Šarićem nastoji povezati s trgovinom narkoticima, a zatim i s pranjem novca iz takve trgovine, dok je za njega dotad važila samo priča o švercu duvana iz devedesetih; istraga o Šariću tako postaje i istraga o Subotiću. Takođe, ovaj događaj predstavlja prelomnicu kada Boris Tadić s Miodragom Rakićem ekstremizuje dotadašnju anticrnogorsku strategiju koju je pre njega vodio Vojislav Koštunica, diže je na novi nivo i pušta svoju nekadašnju investiciju i instrument protiv Mila Đukanovića – braću Darka i Duška Šarića – niz vodu. Istovremeno, nakon ovog događaja pravi se presek stanja s kojim se ljudima sve družio i viđao Šarić u Srbiji, od tih ljudi se pravi selekcija, štite se oni bliski vladajućoj Demokratskoj stranci, a medijski kompromituje koalicioni partner u Vladi – Socijalistička partija Srbije koju predvodi Ivica Dačić. Time se, tokom čitave 2010, a kasnije i 2012, 2013. i 2015. godine, vlada Mirka Cvetkovića do kraja svog mandata drži u koheziji, pod stalnom pretnjom kriminalizacije manjeg koalicionog partnera. Prisluškivanje Šarića započelo je 23. juna 2008, od strane UKP, nakon vanrednih parlamentarnih izbora na kojima je pobedu odnela Demokratska stranka, i trajalo je do 11. jula 2009. godine, dakle, više od godinu dana, što je u suprotnosti sa Ustavom i zakonima Srbije; ni u jednom od presretnutih razgovora ne pominje se droga.[9]

Nakon poraza na predsedničkim izborima 2012. i presudne odluke SPS-a da napravi vladu sa Srpskom naprednom strankom, Boris Tadić, lice koje je za potrebe predsedničke kampanje 2004. godine izmislilo da poseduje magistarski rad na temu „Subverzivnost u segmentu seksualnosti“ i to umetnulo u svoju biografiju, daje veoma indikativne izjave u kojima se ogleda čitav zaverenički odnos, s akcentom na slučaj „Šarić“ – da je trebalo da pokaže čvršću ruku i da bude manje tolerantan prema koalicionom partneru u vlasti, što je proglasio svojom najvećom greškom i razlogom zbog čega nije uspeo da formira vladu. Dakle, ne postupke koji proizlaze iz pogubne politike kojom je vodio državu (tzv. mac-mac, izazivačka politika prema EU), nego one koji se tiču nekog drugog, koalicionog partnera koji ga je izdao i kojem to nikada neće oprostiti: jer je trebalo jače da ga stisne sa „Mišom Bananom“, Brankom Lazarevićem, „Vanillom“ i ostalim. Firma Telekom, preko koje je Vlada Srbije oterala u stečaj Futuru plus, da bi je zatim dve i po godine veštački u tom stanju održavala, postaje protočni bojler finansiranja Demokratske stranke i njenih interesa u Crnoj Gori – injekcija Medojevićevom Pokretu za promjene, Srpskom narodnom pokretu, Novoj srpskoj demokratiji četničkog vojvode Andrije Mandića, nevladinim organizacijama, medijima Monitor, Vijesti i Dan. Ovi crnogorski listovi, pod Tadićevom kontrolom, preuzimaju tekstove u vezi sa Šarićem i Subotićem iz srpskih medija, obojicu tretiraju kao problem ne Srbije, već isključivo Crne Gore, i za te namene – ovog prvog kao crnogorskog, a ne srpskog državljanina. Četrnaestog avgusta 2015. dug Demokratske stranke iznosi 73 miliona dinara, a njen račun nije odblokiran još od 5. juna 2014. godine, što nije prva blokada tog računa od 2012, kada je Tadić izgubio predsedničke izbore; najveći potražilac duga je Razvojna banka Vojvodine, bivša Metals banka, nekadašnji glavni poverilac investitora Darka Šarića.

     Sledeće > 
  < Prethodno
<< Nazad na sadržaj